ПРЕДМЕТ: САВРЕМЕНА ПЕДАГОГИЈА

Традиционална школа

: наставник предаје - ученик понавља, наставник оцјењује- ученик одговара.У

таквом односу поучавање је више програмирање дјечијих умова него помоћ и подршка у развијању
кредитивног и флексибилног мишљења.
- Такав образовни ритуал потпомогнут је патолошким информативним ритуалом: величање насиља, крв,
злочин, вербално-језичка некултура и сл./ без порука/.
-Све до XIX вијека педагогијом је доминирала дидактита.

Педагошка требологија

> прокламује начела типа:

а) наставу треба прилагодити дјетету и његовим потребама,
б) дијете треба да учи вољом и сл.

- Циљевима ученика педагогија XX вијека није давала никакaв значај.Лако је рећи шта треба али не и
како то остварити.
-Однос педагогије и психологије код нас има имају висок степен међусобне затворености једне од друге.
-Психологија се бави личношћу, а педагогија је креативна дисциплина која се бави обликовањем
личности.
-Опасно је што се педагогија почела бавити сама собом напуштајући дијете и његову природу и на тај
начин прерасла у властиту метафизику ( идеју ).Платонов кључ у воску( од стварног кључа видиш
отисак).

Трендови педагогије у XX вијеку:

1. Од педагогије поучавања ка педагогији учења,
2. Од педагогије сеператизма и дидактизма ка интегрисаној педагогији
3. Од педагошке треболигије ка изведбеној педагогији,
4. Од оријентације на прошлост ка оријенрацији на будућност,

-Теорије васпитног дјеловања:

1.Асимилационо-интегративне теорије >основно полазиште

а) личност асимилује утицаје из околине,
б) личност се интегрише у друштво и своју околину

2.Теорије експанзије > полазиште им је развој појединца и друштва
-То су у правилу објективистичке теорије ( позитивизам, структурализам, функционализам и системске
теорије)

3.Медијаторске теорије > суштина им је у интеракцији утицаја који се у васпитном дјеловању остварују
између личности и околине ( бихејвиористичка концепција, когнитивистичка концепција, хуманистичка
концепција, интеракциона концепција).

4.Интерпретативне теорије > оне настоје да објасне или интерпретирају предмете, особе и феномене
којиме се баве.

-Васпитање као динамичан и флуидан процес требује једну обухватну и флексибилну теорију која ће
указивати на мањкавости образовне праксе и упутити на педагошке акције и васпитном дјеловању за
будућност.

- Компетенције за живот у XXI вијеку / 28 /

1.Когнитивне компетенције:

1. Издвајање битног од небитног, вјештина одабирања и информација
2. Постављање питања о градиву као и о властитој когницији,
3. Разумијевање материје проблема,
4. Памћење, одабир информација које је нужно памтити,
5. Руковање информацијама , менаџмент у информацијама, складиштење,
6. Фабриковање нових идеја, рјешења и продуката,
7. Евалуација, вредновање ефикасности учења > као и остварене користи

2.Емоционалне компетенције

8.Емоцијална свијест, препознавање својих и туђих емоција
9.Самопуздање, јасан осјећај властитих моћи и лимита
10.Самоконтрола, контрола ометајућих емоција и импулса,
11.Емпатија и алтруизам,
12. Истинаљубивост, изградња стандарда части и интегритета,
13.Адаптибилност, флексибилност у прихватању промјена
14.Иновација, отвореност за нове идеје, приступне информације.

3.Социјалне компетенције:

15.Разумијевање других индивидуа и група, тумачење снаге односа,
16.Усаглашеност са циљевима групе или организације, колаборација
17.Групни менаџмент: бити вођа и бити вођен, способност увјеравања
18.Комуникација: слушати отворено и слати увјерљиве поруке( ненасилна комуникација )
19.Подршка другима за развојне потребе других и подржавање њихових способности
20.Уважавање различитости, толеранција, демократија
21.Осјећање позитивне припадности нацији и цивилизацији

4.Радно-акционе компетенције:

22.Познавање струке или професионалности,
23.Опште информатичка и комуникацијска писменост
24.Савјесност, преузимање одговорности за лична остварења,
25.Истрајавање на циљевима упркоспрепрекама/Перзистенција/
26.Мотив постигнућа, тежња за оставрењем највиших циљева
27.Инцијатива, спремност да се искористе указане могућности
28.Оптимизам, унтрашња мотивисаност, воља за рад

- Значај интерактивног учења:

-Ни богати нису претплаћени на добру интеракцију са својом дјецом ( порука)

-Интреактивно учење је процес који настаје на основу искуства, традиције и праксе остварене у
социјалној интеракцији.
-Активно учење може бити индивидуално и једносмјерно.
-То учење је процес учења који појединац предузима свјесно са намјером да схвати, доживи и
дјелује на околину и друштво, као и да сам себе мијења.

-Методи итерактивног учења су:

- тимски метод ( Славин),
- мозак метод ( Аронсон ),
-учимо заједно ( Џонсон ),
- групни пројект метод( Каган ),

- фацилитатор,
- надзорник, тихи монитор,
- верификатор и евалуатор,
- сниматељ

- Кључ је комуникација, а не конфротација.
- Оно што ти треба јесте комуникација, прије него аргумент.
-Вербална и невребална комуникација > ( гестови ) (објаснити)
- Педагошко комуницирање у мултиетничким групама
( припадност социјалној заједници не мора се заснивати на истом језику, вјери или нацији )

- Групна кохезија > лидерство > ( објаснити на позитивним и негативним примјерима ) > вођа

- Технике комуницирања у малим групама:

1. Постизање консензуса,
2. Техника ризика,
3. Зуј- групе,
4. Бура мозга,
5. Митраљеска паљба,
6. Обрни-окрени техника,
7. Разне форме дискусије- слобода или билијар дискусија
-панел дискусија
- статична ( пинг-понг)дискусија,
- дискусија укруг

-Доношење одлуке у малим групама:

-Порука: „ Ако не желиш одлучивати и о отоме мораш одлучити“
-Начин одлучивања: - Одлука коју намеће лидер,
- Одлука већином гласова,
- Одлука консензусом

-Рјешавње конфликата путем педагошке комуникације:

-Порука:“ Важније је знати како ствари поправити, него ко је крив „.
-Конфликти: у групи, вршњаци, наставник-ученик, у породици, са странцима...

- Аспирације родитеља и постигнуће ученика ( позитивни и негативни примјери) објаснити

-Родитељска инструкција:

- Родитељи емпатија ( родитељ не зна што му дијете не учи )
- Емоционална подршка дјетету,
- Надгледање рада дјетета
- Родитељство и школски успјех дјетета

III Специфичности васпитно – образовног рада



Васпитање

је специфичан процес, али и посебна друштвена дјелатност



Њиме се усмјерава развој личности свих њених потенцијала



Човјек није личност по чињеници шта са собом (генима) доноси на свијет већ по ономе
шта чини живећи, радећи и васпитавајући се