treba 7. KA DEFINISANJU POLITIČKE KULTURE: IRACIONALNO I
RACIONALNO U KULTURE
Politička kultura služi da omogući orijentaciju ljdui i društvenih grupa u složenom
političkom univerzumu. Političko-kulturne norme su sredstva koje jedno društvo poseduje
relativno nezavisno od aktuelnih institucija, ideologija i indoktrinacija pa zbog toga mogu imati
i pozitivan i negativan vrednosni predznak. U bogatom i razgranatom sistemu kulture,
iracionalni i imaginarni faktori imaju barem jednaku važnost kao i oni strogo racionalni. Sfera
racionalnog i iracionalnog ne isključuju jedna drugu, što se najbolje vidi u polju umetnosti.
Svako umetničko delo predstavlja uzorno jedinstvo racionalnog i iracionalnog. U prilog
važnosti iracionalnih faktora u kulturi stoji i nesporna činjenica žna koju je ukazivao Paskla
tvrdeći da je krajnji uspeh razuma njegovo priznanje da postoji mnogo stvari koje ga
prevazilaze. U prilog iracionalnosti stoji još jedna činjenica na koju upućuje Edgar Moren a to
je da smisao našeg života izmiče racionalnosti. Jer se još nije rodila niti će se roditi neka storo
racionalna disciplina koja će objasniti smisao života. Zato se smisao života i dalje mora tražiti
izvan nauke, već u meta-fizikama, umetnosti, mitu, teologijama, stvaralaštvu. Za Karla Junga
koji je u racionalizmu i doktrinizmu video bolesti našeg života, pristup ljudskoj psihi treba
tražiti u mitologizovanju. Kolektivno iskustvo naroda koje se formiralo tokom političkog
razvitka zapravo ima prevashodno mitski i simbolički karakter koji deluje po nekim svojim
zakonitostima i može imati neželjene posledice u odnosu na namere političkih aktera.
Politička predstava koju o samima sebi gaje pojedini narodi najčešće je varljiva jer je
idealizovana, ali ovu tvrdnju ne treba uzeti „zdravo za gotovo“ jer bi se onda približili
fatalističkom tumačenju Šelinga po kome istorija ne određuje mitologiju već obratno. Političku
kulturu čine zajednički politički duh i kolektivno pamćenje jedne političke zajednice. Most
između političke memorije društva i postojećih političkih institucija uspostavlja se putem
političke kulture koja je ujedno i kamen temeljac zasnivanja političke zajednice i osnovno
sredstvo njenog očuvanja. Stara pravila političkog ponašanja su po Berku osnovni motiv
ljudskog delovanja koji povezuje vrlinu čoveka i njegove običaje jer upravo kroz tradiciju
čovekove dužnosti postaju sastavni deo njegove prirode. Politička kultura je oduvek bila i nešto
više od puke tradicije. Kako ističe Fridrih „previše tradicije okoštava politički poredak, ali i
premalo tradicije podriva i razara zajednicu i njen poredak“. Shavećna u smislu tradicionalizma
politička kultura može biti u službi tiranije tj. velika smetnja nekim novim i naprednijim
političkim vrednostima, posebno u demokratskim sistemima koji računaju na specifičnu
pordršku emancipovanog građanstva kao temelju sospstvene legitimnosti. U kontekstu ovakvog
određenja politička kultura predstavlja borbu između snaga inercije i dinamičkih političkih sila,
što je naročito vidljivo u različitim kriznim situacijama i opsanostima, indukovanih od spolja ili
iznutra. Tada na scenu stupa pozitivna funkcija onih najdubljih slojeva političke kulture, na
primer političkog mita koji ukoliko unosi emancipatorski sadržaj pospešuje političku
mobilizaciju građana i omogućuje njihovu pravilnu vrednosnu orijentaciju.
8. SAVREMENA ZNAČENJA I TIPOVI POLITIČKE KULTURE
Pojam političke kulture upotrebljava se u najmanje dva značenja – užem i širem. Prvo značenje
podrazumeva smisao za toleranciju u političkim raspravama i sukobljavanjima. A šire značenje
političke kulture je ustvari jedna novi teorijski koncept koji je poslednjih dencenija prisutan u
literaturi. Prvi put je izraz politička kultura upotrebio Gabriel Almond u jednom članku 1956.
On kaže da je politička kultura mreža individualnih orijentacija i stavova pripadnika društva
prema političkom sistemu. Ove orijentacije uključuju: kognitivne orijentacije – znanje o
političkim objektima, afektivne orijentacije – osećanje privženosti političkom sistemu,
vrednosne orijentacije – sudovi i mnjenja o političkim objektima. Objekti ka kojima su
usmerene političke orijentacije su politički sistemi u celini, struktura političkog sistema i akteri
političkog sistema. Almond razlikuje tri osnovna tipa političke kulture: parohijalni, podanički i
participativni. Parohijalni tip kulture odgovara onim društvima koja ne odvajaju politički sistem
i političke funkcije od ostalih društvenih podsistema. Pipadnici društva o političkom sistemu
znaju vrlo malo, dok je njihova privrženost sistemu i odanost bazirana na afektivnim stavovima.
Ovakav tip političke kulture može se naći u centralizovanim afričkim plemenima i
kraljevinama. Podaničku političku kulturu karakteriše svest o pojedinim političkim funkcijama
države (vojska, porezi...) ali ne i jasno o sredstvima kojim bi mogli da ostvare sopstvene
interese i utiču na vlast. Ovde svest o individui kao aktivnom učesniku političkog sistema nije
razvijena pa se pripadnici društva poanašaju kao podanici umesto da budu subjekti.
Parcipativna politička kultura je najrazvijeniji oblik i nastaje u modernom društvu koje poznaje
razvijene mreže stavova prema političkom sistemu. U ovom tipu političke kulture društvo je
„ječe“ od politike, a sloboda i autonomija individue je glavni kriterijum za njeno vrdenosno
ocenjivanje.
Međutim, ova tri tipa je nemoguće odvojiti pa Almond i Sidni Verb ističu da je „građanin“
posebna mešavina participatornih, podaničkih i parohijalnih orijentacija a da je civilna kultura
posebna mešavina građana, podanika i parohijanaca. Ovo tumačenje podrazumeva da građani
budu dobro informisani i aktivni subjekti u politici, uticajni akteri u donošenju političkih
odluka. Da bi to bilo moguće potrebno je ostvariti osnovna obeležja demokratske kulture –
aktivitet, uključenost i racionalnost. Međutim, istraživanja relanog političkog ponašanja građana
poakzuju upravo suprotno. Odnosno, nezainteresovanost za politiku i lošu informisanost dok je
njihovo učešće u politici rezultat pre iracionalne nego racionalne procene političkih ponuda.
Kada je u pitanju odnos političke kulture i demokratije razmatra se u kojoj meri politička
kultura utice na odnos moći i odgovornosti u demokratiji. Almond i Veber kao najbitnije
karakteristike političke kulture izdvajaju: 1. ravnotežu između političkog aktiviteta i pasivnosti,
2. ravnotežu između emocionalne vezanosti i pragmatično-instrumentalnog ponašanja, 3.
ravnotežu između konsenzusa i sukoba i 4. podržavanje normi društvenog poverenja. Sve u
svemu, civilna kultura u učenjima ova dva autora predstavlja jednu složenu ali i kontrolisanu,
uravnoteženu celinu sastavljenu od parohijalnih, podaničkih i građanskih orijentacija. U civilnoj
kulturi postoji politička aktivnost ali ne u meri u kojoj bi razorila autoritet vlasti, postoji
ukljuečenost i predanost ali obe su umerene, postoji politički rascep ali se drže pod kontrolom.
Najvažnije od svega je da su političke orijentacije koje sačinjavaju civilnu kulturu u bliskoj vezi
sa opšti društvenim i međuljudskim orijentacijama. Moglo bi se reći da je civilna kultura onaj
deo opšte kulture koji se tiče politike ali koji istovremeno služi i kao medijator između
svkodnevnog života, kulture i politike. Jer opštije norme međuljudskih odnosa i opšte poverenje
u sopstveno društveno okruženje, putem civilne kulture neprestano prodiru u političke stavove
građana i ujedno ih ublažavaju.
10. DEMOKRATSKA SOCIJALIZACIJA
ciljevi biti zavisiće samo od toga šta „obični“ ljudi žele. Prema tome odluke koje se donose u
demokratskom procesu nisu uvek istog kvaliteta jer kvalitet odluka zavisi od kompetencije onih
koji odlučuju, a ova od stepena njihovog obrazovanja, tj. od sposobnosti da misli svojom
glavom. Uslov da bi se demokrastko društvo moglo ostvariti leži u strukturi ličnosti njegovih
članova. Potrebno je što više demokratski orijentisanih ličnosti al takvih je malo, preovlađuju
autoritarci i oni koji svoju potčinjenost prihvataju kao prirodno stanje. Ali kao i kod svih
promena potrebno je duže vreme pa sa formiranjem demokratske ličnosti valja krenuti još u
ranom detinjstvu.
13. Nastanak i funkcije politickih mitova
U opstem dijalektickom kretanju ljudske kulture mitu pripada uloga stabilizatora i duhovnog
ujedinitelja jedne drustvene ili politicke zajednice.
Svaki tip politicke zajednice podrazumeva odredjeni stepen identifikacije pojedinca sa
kolektivom i odgovarajuca osecanja te s togga i jednu a logicki pretezno mitsku osnovu
njihovog povzivanja i ponasanja. Svako udruzivanje ljudi nuzno podstice svojevrsno zatvaranje
prema spolja i pojacava nekriticko soudjivanje i ponasanje individua prema maticnoj drustvenoj
grupi.
Moska – autor koncepcije o politickoj klasi i politickim formulama. Pod poolityickim klasam je
podrazumevao elitne drustvene grupe koje u svom posedovanju imaju svu vlast i sve izvore
moci. Pravnu, moralnu, apstraktnu osnovu na koju se oslanja vlast politicke klase on naziva
politickom formulom. – sluzi za povezivanje tradicije i savremenosti, jacanje osecanja
zajednistva i poverenja u aktuelnu vlast. Politicka formula treba da s eteme;lji na narocitim
specijalnim verovanjima i na najsnaznijim osecanjima drustvene grupe koju izrazava ili u
najmanju ruku dela te grupe koji ima politicku prominenciju.
Matic - Politicki mit – ova vrsta mitskih prica koja s eodnosi na zajednicke uslove zivota ljudi,
na stvaranje , odrzavanje i promene poretka u ljudskoj zajednici i na njenu univerzalnu
ravnotezu. i moralnu koheziju. Oni teze da s euspostave kao osnova merenja i vrednovanja ljudi
o njihovom drustvenom poretku i politickim odnosima u njemu, odnosno kao vazece predstave
o drzavi, politickom autoritetu, vodjstvu, hirjerarhiji, moci i vladanju, postovanju poretka,
jednakosti ili nejednakosti ili slicno, bilo da s eovi opravdavaju ili osporavaju.
U tendencioznoj politickoj zloupotrebi mitovi mogu imati i regresivno – destruktivni karakter
koji je u vezi s anjihom pretezno iracionalnom prirodom i njihovim prakticnim karakterom.
Dugandzija - Svetovna religija – gotovo sinonim z apoliticki mit – definise se kao sistem ideja,
akcije i osecanja neke grupe unutar koga vernici posvecuju odabrane aspekte drusvene
stvarnosti koje tada za grupu predstavljaju najvecu vrednost. Primeri svetovne religioznosti
mogu s enaci u kultnom obozavanjau nacije, grba, vodje, drzave.
Paradoksalno je pritom da cak i oni pokreti i ucenja koja idu za tim da potpuno demistifikuju
politicku sferu, najcesce zavrsavju u novim mistifikacija, eshatologijama poput Marksovog
profetski najavljenog komunizma kao resene azagonetne istorije.
Fire – oktobrska revolucija je bila mitoloski moment za primer te istorije koja je postala ako ne
zamena za spasenje onda bar mesto izmirenja coveka sa samim sobom.
Kasirer – saznanje nece ovladati mitom tako sto ce ga prosto izgnati iznad svojih granica.
Izmedju teorijskog saznanj ai mitskog misljenja ne postoji nikakav vremenski rez vec sam
nauka sve vreme cuva drevno mitsko nasledje koem daje samo drugi oblik. Mit je tipican nacin
na koji svest izlazi iz svoje puke receptivnosti i situpa nasuprot njoj. S toga ne znmao svet naseg
neposrednog iskustva nego i nauka sadrzi obilje karakteristika koje se sa stanovista refleksije
mogu nazvati jedino mitskim.
Jung – jedino nam mit moze pribliziti tajnu coveka, njegovog individualnog, nesvesnog i
svesnog postojanja i neprekidnog nastajanja.
Mnogi autori u politickom mitu vide jedno veoma mocno sredstvo za upravljanje masama. rec
je o mogucnosti mita da u pojedincu ponisti njegovu objektivnost i kriticku distancu svodeci
tako individum na bezlicni kolektiv, sveopstost duha rase ili narodfa, na duh harizmatskog
vodje.
Mruz – razlika izmedju plemenskog, religisjkog mita i politicke ideje je prekticno nikakava stos
e nartocito vidi u prelomnim trenucima kao sto su revolucije u kojima je proglasavanje nove
ideje slicno proglasavanju u religioznom smislu i vodi podjednako transcedentni karakter.
U vremenima kriza i razlicitih opasnosti po narod i drustvo dolazi do onog cudesnog
obnavljanja zajednice preko vracanja na izvore i svetli pocetak, koju funkciju mit ima u
kolektivnoj memoriji svih naroda.
Zirarde – do rodjenja politickog mita dolazi u trenutku kada se drustvene traume pretvaraju u
psihicke. On se zacinje u skrivenom porastu strepnje ili nesigurnosti u mracnom podrucju
osujecenih teznji i jalovih iscekivanja.
Pol Zan – Secanje je jedini raj iz kog ne mozemo biti prognani.
Duboko u memoriji kolektivnog nesvesnog cuci nostalgija secanje na sjajnu proslost koja deluje
mnogo atraktivnije nego sto je bila.
Susnjic – Svaki narod cuva uspmenu na svoj pocetak: mit je njegova prva povest i prva istina
koje s eon seca. Narod bez mita je kao pojedinac bez secanja.
Kao i mit uopste, politicki mit ima naglasen prakticni znacaj jer do evoluacije i epifanije slavne
istorije najcesce dolazi u periodima povecane drustvene anomije u onim istorisjkim okolnostim
akada krize dozivljavaju vrhunac a jos nisu nadjeni jasni pustevi za izlazak iz njih.
Savremeni politicki mitovi cestos e oslanjaju na svoje istorijske prethodnike zbog lakseg
sticanja legitimnosti i puta do ljudskog srca. Njihova ciljan grupa su velike drustvene grupe a ne
individue cije prisustvo u politickim mitovima moze biti samo ismbolicno. U razlicitim
istorijskim periodima jednog drustva postoji razlicita spremnost za prihvatanje odredjene
verzije proslosti koju namece jedan politicki mit. (Kosovski mit) U kriznim periodima drustva
veci uticaj na gradjane imaju mitoloska prizivanja heroja iz proslosti nego racionalna tumacenja
istorijskih procesa. U ocajnim situacijama ljudi pribegavaju ocajnim sredstvima.
Obracanj mitu ima svoje razloge i u smaoj prirodi kolektivnog opstenja, smireno racionalno
objasnjavanje primirenje je odnosima. Licem u lice dok je u politici i njenim maosvnim
oblicima opstenja laks eigrati na kartu emocija i zgusnutih mitskih prica koje se lako utiskuju u
tezine. Ukoliko to ne bude dovoljno na scenu stupa „vakcina“ koja imunizuje od velikog
osnovnog zla priznavanjem malih zla. „Kolektivna uobrazilja imunizuje se cepljenjem malom
kolicinom poznatog zla. tako s eova stiti od opasnosti podruivanja. „
Cetvrta je ako to ne uspe javlja se u funkciji neprijatelja tj. predstava o neprijatelju sa velikm
slovom N koja korespondira urotnickoj teoriji povesti tj. cestoj sklonosti masa da svoju nesrecu
pripisuju odredjenim osobama koje us navodno u zaveri protiv njih. (Nemci u Jevrejima).
Peta je figura poistovecivanja – Barts – podrazumevajuci pod njom malogradjansku
nemogucnost zamisljanja drugog tj. razlicitog od sebe.
Sesta fgura je vodje kao inkarnacije sudbine „providjenja objektivnih zakontiosti razvoja“. Ova
figura balansira izmedju obicne prirode, poticanja iz naroda , vodje i njegovog obogotvorenja.
Mitske vodje pocinju kao smrtnici koji svojom borbom i stradanjem ostvaruju ono sto lebdi
ispred ociju obicnih ljudi. Vremneom on siri krug svojih sledbenika – vernika i postaje
najsnazniji objekt njihove identifikacije.
14. Politicki simboli i rituali, politicke svetkovine
Od samih zacetaka ljudskie civilizacije politicki simboli se svrstavaju u simbole najviseg reda i
predstavljaju predmet narocite paznje i obozavanja. Oni su kondenzovana istorijska iskustva
velikih drustvenih grupa objedinjenih u politicke zajednice.
Prvobitni politicki ismboli us zasigurno TOTEMI koji su se izrazavali u najraznijim oblicima
(medved, bik, orao . . . ) Nasledni su , vezani za mitove o postanku kaoi za osnovne eticke
norme odredjene zajednice. Totem regulise odnose unutar i iznad totemskog hramna, uvek je
tabuisan, zasticen zabranama. On je simbolicki zastitnik, obebedjuje napredak, sigurnost,
kontinuitet. I danas sluzi kao orijentir u politickoj sferi, znak raspoznavanja pripadnika
sopstvene i tudjinske grupe, jaca drustvenu koheziju.
U savremenoj nauci rasireno je shvatanje da s ekao i u slucaju mitova uloga politickih simbola u
politickim isstemima izrazava u legitimizaciji postojeceg poretka, osiguranju lojalnosti i jacanju
drzavnog i nacionalnog jedinstva. sastavni su deo mehanizma socijalne kohezije i doprinos
eintegraciji politickog poretka.
Savremena drzva je jedan od najvecih kreatora simbola i razlicitih ceremonij au cilju
ograniucenja svih onih dogadjaja, licnosti, datuma, koji podrzavaju vladajuce poglede i
vrednosti o aktuelnoj politickoj vladavini. Simboli racunaju na diskretan emocionalni uticaj i
sugestibilnost.
Svakodnevna politika se zapravo najefikasnije izrazava u nekim otvoreno nepolitickim stvarima
nopr. simbolim ai inekim grupnim svecanostima. Identifikacija putem simbola s enajcesce
odvija u vidu glorifikacije ili sakralizacije politickog vodjstva ili pak posredstvom
obogotvorenja smaog naroda.
Obnavljanje secanja na herosjke figure iz proslosti tada po pravilu izrazava potrebu vladajuce
garniture za diopunskim izvorima legitimacije ovog politickog poretka koji personifikuju. To su
ujedno vremena krize civilnog drustva i licne autonomije vremena u kojim apoliticki
