Naziv fakulteta
SEMINARSKI RAD
Tema: Karakteristike savremenih metoda obracuna troskova
Profesor:
Student:
Mesto,godina
1 Karakteristike savremenih metoda obračuna troškova
1.1 Obračun po standardnim troškovima
Sistem obračuna po standardnim troškovima zasniva se na unapred odredjenim
novčanim iznosima utroška svih vrednosti u procesu proizvodnje, odnosno to su
planski troškovi.Ovi troškovi pokazuju koliko treba da iznose troškovi u datim
proizvodno tehničkim uslovima. Prema kriterijumu obuhvata, odnosno sadržane
cene koštanja, razlikuju se:
-sistem obračuna po punim troškovima i
-sistem obračuna po nepotpunim troškovima.
Sistem obračuna po punim troškovima predstavlja apsorpcioni sistem obračuna
troškova, po kojem se u fazi proizvodnje u cenu koštanja učinka uključuju
odgovarajući iznosi svih troškova proizvodnje, a u fazi realizacije još i odgovarajući
troškovi uprave i prodaje. Sistem obračuna po nepotpunim troškovima on uključuje u
cenu koštanja nosilaca samo deo troškova poslovanja, kao što se zna postoji fiksni,
varijabilni troškovi koji mogu biti pacijalno uključeni u cenu koštanja. Najpoznati je
sistem obračuna po varijabilnim troškovima, kod koga se u ceni koštanja uključuju
samo varijabilni troškovi. Sistem obračuna po stvarnim i planskim troškovima mogu
biti sistemi obračuna po potpunim i nepotpunim troškovima. Može se reći da svaki
od sistema troškova pruža podatke za potrebe bilansiranja, kontrole i poslovne
politike. Opredeljenje za dati sistem obračuna troškova zavisi od podataka kojima se
pridaje primarni značaj.
Kod obračuna standardnih troškova, najpre se vrši programiranje svih poslova koje
treba obaviti u skladu s proizvodnim i drugim ciljevima za određene vremenske
intervale. Zatim se determiniše koje vrste i koliko će iznositi troškovi svake
pojedinačne aktivnosti za određeni posao, proizvod ili uslugu. Za pripremu tehničkih,
fizičkih standarda (količinski utrošak) nadležni su tehnički kadrovi, koji su
kompetentni za tehničku stranu proizvodnje i operativno izvršenje proizvodnih
zadataka. Treba imati u vidu standarde za realnu, dostižnu, ipak uspešnu
ekonomičnost, jer bi prestrogi standardi verovatno bili nedovoljno stimulativni, a
samim tim i neznačajni za kontrolu troškova. Ne samo kod troškova direktnog
4
materijala, već i direktni troškovi u celini, kao i uopšte kod utvrđivanja standardnih
troškova nameće se potreba za usaglašavanjem mišljena u pogledu visine troškova
dve ili više menusobno uslovljenih organizacionih jedinica. Kvalitet standarda nužno
pretpostavlja njihovu proveru u određenom vremenskom intervalu. Testiranje
standarda može se vršiti češće ili rene u zavisnosti od brojnih činilaca, ali u svakom
slučaju veoma je značajno blagovremeno vršiti korekciju kad god su u pitanju
promene u metodama proizvodnje. Logično je očekivati da se revizija standarda za
količinski utrošak materijala vrši onog momenta kada nastaju promene tehničke,
tehnološke ili organizacione prirode koje povlače promenu količinskog utroška.
Praksa je pokazala da se korekcije standarda vrše obično po isteku kalendarske
godine, kada se inače priprema godišnji obračun troškova. Standardizacija direktnih
ličnih dohodaka, misli se na standardizovanje vremena za izradu određenog
proizvoda ili obavljanje određenog posla odnosno aktivnosti. Kompleksnost
standardizovanja vremena usko je povezan sa uslovima obavljanja rada. Veći ili
manji utrošak rada normalno zavisi os uslova koje pruža oprema, radno mesto,
kvalitet materijala, energije, intenziteta zalaganja kao veoma značajan faktor trošenja
rada itd. Zbog toga, standardizovanje utrošenog vremena rada predstavlja vrlo
odgovoran posao. Iznos standardnih direktnih troškova dobija se množenjem
standardne količine materijala sa standardnom cenom, odnosno standardnog
utroška vremena sa standardnom isplatnom osnovom. Kada je reč o standardizaciji
cene materijala, obično se ima u vidu očekivana, a ne neka ekonomična ili željena
cena kao što je to slučaj sa standardnim utroškom količine materijala. Množenjem
količinske razlike izmenu stvarnog i standardnog utroška kod pojedinih vrsta
materijala sa standardnom cenom dobija se tkz. troškovno odstupanje zbog većeg ili
manjeg utroška materijala. Množenjem razlike izmenu stvarne i standardne cene s
količinom stvarnog utroška materijala dobija se tzv. cenovno odstupanje. Standardna
isplatna osnova koja se u inostranoj literaturi susreće pod nazivom „standardne
tarife“, kao pandan standardnoj ceni materijala, predstavlja vrednovanje živog rada u
preduzeću. Postupak standardizacije i kontrole indirektnih troškova je veoma
kompleksan. Pored nejednakog reagovanja na promene obima proizvodnje, visina
ovih troškova je ponekad i pod uticajem poslovne politike preduzeća, kao i zakonskih
regulativa. U celini uzevši, indirektni troškovi su uglavnom periodični troškovi i po
pravilu su vezani za određeno mesto nastajanja troškova. Standardizacija ovih
troškova je u priličnoj meri pod uticajem troškova minulih perioda. Vezivanje opštih
5
