Предмет Теорије права и Савремених правних теорија
Изборни предмет Савремене правне теорије представља нову академску дисциплину
која се развија на Правном факултету у Крагујевцу, као последица потребе да се
посебно издвоје из оквира Теорије права они правци теоријско-правне мисли, којима се
на савремен начин обележава двадесети и почетак двадесет првог века. Тиме се још
једном потврђује да ни знање нема граница, баш као што границом нису омеђени ни
простор ни време. Сталним ширењем знања проширује се истовремено и опсег људског
незнања и утврђује се сазнање о бескрају тог окружења. Претварањем све већих
количина непознатог у познато, код људи се увек изнова рађа свест да се никада не
може освојити целина знања. Појединац који мисли да мало тога не зна заправо има
представу оптичке варке, с обзиром да расте његова самоувереност и спремност да о
свему брзо и лако изриче суд.
Чувајући се таквих опасности, наука као скуп систематизованих знања о одређеној
области природе или друштва, утврђује истину проверљиву практичним резултатима.
Дакле, наука је скуп и систем знања, утврђених и проверених истина о природи и
друштву. Из ове дефиниције следи и подела наука. Оне које за предмет свог
истраживања имају природу – називају се природним, а оне које за предмет имају
друштво - називају се друштвеним наукама. Основ разликовања између природних и
друштвених наука се своди на разлику у предмету њиховог проучавања, односно, на
разлику између природних и друштвених појава које су предмет научног истраживања.
Међу многобројним критеријумима, који се могу успоставити поводом ове разлике,
истичемо три основна: начин настанка појава; садржина појава; и метод проучавања
појава. Природне појаве настају силом неумитног дејства природе, а друштвене појаве
стварају људи, те су оне резултат људског деловања. Садржина природне појаве је
материјалног карактера, док садржина друштвене појаве може бити материјалног и
духовног карактера. Приликом истраживања природних и друштвених појава се
можемо користити истим општим методима, али резултат истраживања природних
појава се може егзактно исказати, што није ситуација са друштвеним појавама.
И право је специфична друштвена појава. Појава која је настала као резултат вољне
активности људи, појава која је по својој суштини духовне природе и појава коју
можемо истраживати методолошким поступцима чије резултате не можемо изразити
математичком прецизношћу.
Сложеност права као друштвене појаве и појаве у људском сазнању уопште,
производи последице и на раширеност различитих приступа бављењу различитим
проблемима, које доводимо у ближу или даљу везу са правом. Продубљивање и
проширивање интересовања за суштину правних проблема открива нове видокруг тим
поводом. Очигледно је да никада до краја не можемо бити задовољни изведеним
мислима и знањима на тему права, те је нужно да се, уз помоћ научне систематизације
достигнутог нивоа и обима, позабавимо новим начинима човековог занимања за право.
Из тих разлога се и студијски програми академске систематике посвећене праву
обогаћују и посебном пажњом за савремене правне теорије.
За Теорију права као појам, али и као особену и формирану дисциплину се каже
да има дубоку мисаону историјску позадину, укорењеност, односно, има дуготрајан
научни стаж и историјат појма. Не може бити спорно да је Теорија права као појам који
зрачи одвојеним значењем у односу на друге дисциплине одавно тема европске правне
мисли. Осим појма теорија права, запажају се и термини општа правна наука, опште
учење о праву, као и јуриспруденција. (Јуриспруденција је кованица термина право и
разборитост или знање, па би се дословно могла схватити као разумско познавање
права, вештина искуства права или познавање права).
Предмет Теорије права јесте анализирање и одређење позитивног права,
истраживање порекла и значења сложених теоријских појмова у праву, утврђивање
темељних вредности права и повезивање теорије права са другим правно граничним
дисциплинама и знањима.
Приликом разумевања Теорије права и њеног значења, треба истаћи да се њоме
постиже ефекат амортизације недостатака, који у односу према потребама праксе, прате
Филозофију права. Управо се кроз Теорију права и уз њену помоћ инструментализује
апстрахована мисао о праву, односно, из визуре општости објашњавања права и
његових појмова се не губи из вида функција делотворног утицаја на правну праксу.
Тиме се указује да је тешко изводљиво да се право спозна из себе самога, тј. да се право
спозна ван себе самога.
Истицање овакве функције и значаја Теорије права не значи да је могуће
једноставно редуковати садржај ове правне дисциплине, па га довести искључиво у
функционалну везу са потребама правне праксе. Таквим приступом би се обеснажио
квалитет апстрактног ума, који непрекидно дела у процесу уобличавања предмета
Теорије права. С друге стране, концепт ове дисциплине је такав да се њоме прегледају и
У односу на све друге правне дисциплине, Теорија права се издваја сопственим
садржајем, који је несумњиво другачији и посебнији. Предмет Теорије права је
апстрактна мисао о праву, при чему треба нарочито водити рачуна о следећем.
Прво, треба правити разлику између Теорије права и других, њој на први поглед,
сличних апстрактних правних наука, као што су Увод у право и Филозофија права. За
разлику од Увода у право, који је делимично теорија државе и права, Теорија права је
примарно усредсређена на право. Осим тога, Теорија права не гради онај тип везе са
позитивним правом, као што то чини Увод у право. Односно, концептом Увода у право
се пружа теоријски основ за нормативно разумевање правног поретка, док се Теоријом
права, пре свега, формира материјал за даљу научну обраду права. Теорија права ствара
дубоки мисаоно-идејни основ за настајање и развијање теоријске подлоге правним
дисциплинама позитивног карактера, али и теоријску подлогу за овладавање суштином
одређених практичних домета правних процеса стварања и примене права.
Функционално оријентисана ка теоријским аспектима позитивно-правних дисциплина,
Теорија права је и у самосвојној и самобитној функцији, јер се њоме постиже сврховито
развијање и напредовање разумевања значења и суштине мисли и идеје о праву.
Теорија права, ипак, није апстрактно удаљена од јуриспрудентног третирања
права и правних процеса, као што је то Филозофија права, која је искључива у односу
на друге дисциплине, јер није мотивисана да се умрежи са практичним проблемима,
чије решавање треба да буде један од задатака бављења правом. За поређење
Филозофије права и Теорије права у правној литератури се чини згодним фигуративно
подсећање да је реч о ситуацији у којој се "две душе у једној боре, једна хоће од друге
да се растави", како то драматично Гете у свом "Фаусту" саопштава, Док се
Филозофија права задовољава само и искључиво правним знањем, Теорија права
потребује да се зналачки повежу правно знање и правно деловање. Стога је Теорија
права на нижем степену апстрактног ума у односу на Филозофију права, мада се ни за
Теорију права никако не сме рећи да она није дубоко мисаона дисциплина. Али, за
разлику од искључивог филозофског приступа проблему права, Теорија права право
доживљава на сврховит начин, уз напор да се право вишеврсно посматра и изучава. Јер,
без деловања у оквиру права, чији је саставни део и његова примена, не може се ни
схватити целокупност права као појаве. Има настојања да се Теорија права, заправо,
подведе под посебну практичну филозофско-правну дисциплину. Оно што не може
бити спорно то је да се и Теорија права извукла из општег филозофско-правног миљеа
градећи сопствену самосталност, при чему је стекла и потврдила аутономију академске
дисциплинарности своје суштине.
Правнику практичару, а то је једини професионални позив, који може дати
смисао права кроз његово деловање, реализацију и примену, Филозофија права је
удаљена дисциплина, за разлику од Теорије права. Теорија права се бави и деловањем
правника практичара, пре него што уобличава и заокружује суштину свог истраживања.
Теорија права изражава способност да се надовеже на резултат правне праксе, која
нуди погодан материјал за даљу аналитичку обраду. Након што Теорија права те
резултате обради и проучи, враћа их поново у простор практичног правног деловања,
како би се утврдили објективни и научно прихватљиви принципи у том деловању. И
тако, Теорија права бива у конфронтацији са напорима да се право спозна из себе
самога и да се право спозна ван себе самога.
Основна обeлeжја Саврeмeних правних тeорија
Основна мeтодолошка обeлeжја овe дисциплинe су: општост и апстрактност,
извeдeност, врeмeнска одрeдивост и отворeност.
Општост и апстрактност као обeлeжјe Саврeмeних правних тeорија спадају у рeд
класичних обeлeжја апстрактних правних наука, тe их затичeмо и у оквиру прeдмeта
Саврeмeнe правнe тeоријe. Подсeћања ради, правнe наукe сe дeлe на апстрактнe и
конкрeтнe, а конкрeтнe додатно разврставамо на историјско-правнe и позитивно-правнe
наукe. Апстрактним правним наукама јe примарно уопштeно посматрањe, истраживањe
и анализирањe појава којe прeдстављају прeдмeт њиховог проучавања, а који сe, у
суштини, своди на право.
Саврeмeнe правнe тeоријe јe тзв. извeдeна акадeмска дисциплина из старијe и
свeобухватнијe дисциплинe Тeорија права. За Саврeмeнe правнe тeоријe сe можe рeћи
да јe рeч о дисциплини која сe налази још увeк у процeсу свог формирања и коначног
обликовања научнe аутономности, тако да сe у одрeђeном дeлу прeдмeта Тeоријe права
затичу и одрeђeни eлeмeнти прeдмeта Саврeмeних правних тeорија.
Прeдмeт Саврeмeних правних тeорија јe врeмeнски одрeдив, јeр сe вeзујe за
саврeмeни пeриод, који сe односи на XX вeк. Управо у тој изричитој врeмeнској
димeнзији сe и оглeда значајна дистанца Саврeмeних правних тeорија у односу на
