0
ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
СЕМИНАРСКИ РАД:
САВРЕМЕНЕ РАСПРАВЕ О ВАЖНОСТИ
ЉУДСКИХ ПРАВА И ЊИХОВ УТИЦАЈ НА НОВИ
ХУМАНИТАРИЗАМ
МЕНТОР:
СТУДЕНТИ:
ДР СЛАЂАНА ЈОВИЋ
МИЛОШЕВИЋ МАРИНА 64/08
ГРУБИЋ ИГОР 78/08
МАРКО ВУЈИЋ 218/08
МАЈ, 2014
1
С А Д Р Ж А Ј
1.
УВОД.................................................................................................................................2
2.
НОВИ КОНЦЕПТ „ПРАВНЕ ДРЖАВЕ“ (ДРЖАВА БЛАГОСТАЊА) И ПРИНЦИП
ВЛАДАВИНЕ ПРАВА....................................................................................................3
3.
СУКОБ ДВА НАЧЕЛА: СУВЕРЕНОСТ ДРЖАВЕ ПРЕМА ЉУДСКИМ
ПРАВИМА........................................................................................................................4
3.1
Сувереност државе.....................................................................................................5
3.2
Људска права .............................................................................................................5
4.
НОВА ПАРАДИГМА ПОМОЋИ - НОВИ ХУМАНИТАРИЗАМ..............................6
5.
КОХЕРЕНТНОСТ НА ДЕЛУ: АВГАНИСТАН...........................................................8
6.
ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................10
7.
ЛИТЕРАТУРА................................................................................................................11
3
2. НОВИ КОНЦЕПТ „ПРАВНЕ ДРЖАВЕ“ (ДРЖАВА
БЛАГОСТАЊА) И ПРИНЦИП ВЛАДАВИНЕ ПРАВА
Основни правци школе природног права, поред различитости у филозофској
интерпретацији, почев од средњовековног теолошко-рационалног и биолошко
рационалног схватања па до данашњих савремених схватања, своде се на констатацију:
поред позитивног права постоји и једно узвишено праведно право које треба да буде узор
позитивном. То је природно право. Оно је у свом нормативном изразу доживело снажан
успон, или тачније, оно је доживело своју ренесансу непосредно после завршетка Другог
светског рата – оснивањем Организације Уједињених нација, која је, већ у својим првим
документима „устоличила“ права човека и њихову заштиту. Сам израз „природно право“
био је замењен изразом „права човека“, да би и он касније био супституисан изразом
„људска права“. Људска права постају “она субјективна права које људско биће има
независно од воље државе и законодавца, без дискриминације и без обзира на евентуалне
заслуге, самим тим што је људско биће“. Пре свих и изнад свих докумената Уједињених
нација, документ којим су људска права коначно добила међународни, интернационални
карактер била је Универзална декларација о људским правима (1948). Она представља до
сада најпотпунију кодификацију природног права која је учињена у јуристичкој историји.
Универзална декларација представља скуп свих права која су се у прошлости бележила
било у повељама и декларацијама различитих народа у различитим временима, било у
мисаоним опусима значајних филозофа и правника овог или оног века. И више од тога, јер
је ова Декларација проширила установу људских права, додајући класичним „политичким
и грађанским правима“ прве генерације и другу генерацију људских права „економска,
социјална и културна“, што је први пут учињено у овој Декларацији када је реч о попису
људских односно природних права, ако имамо у виду ретроспективу овог питања.
Међутим, и овај концепт могао је да заживи тек унапређењем првобитног концепта правне
државе, тачније, отклањањем његовог поменутог „дефекта“. Тако настаје појам социјалне
државе који се дефинише не као инструмент власти већ као држава која се стара о
добробити својих грађана, општем друштвеном и културном напретку, развоју
производње и услуга и социјалном благостању уопште. Појам правне државе добија тако
нову димензију, јер унапређује формални, нормативистички модел у чијем је средишту
владавина закона, социјалним и економским елементима као и појмовима правде и
правичности, у чијој су основи природна права. У овом, унапређеном концепту, поступак
власти не само да мора да буде легалан (у складу са законом) већ и легитиман са
становишта друштвене оправданости. Конвенционална методологија разграничења
појмова, у случајевима када је реч о данашњем појму правне државе (схваћене у контексту
социјалне државе) и појму владавине права, могли би кренути поступком обједињења.
Засновани на истим поставкама, ови појмови се данас углавном користе као синоними.
