UNIVERZITET U BEOGRADU

EKONOMSKI FAKULTET

DIPLOMSKI RAD

predmet: Bankarsko poslovanje i platni promet

Tema:

Savremeni bankarski proizvodi

Mentor:

Student:

Prof. Marko Petković Miljan Nikolić

Beograd, jun 2015

S A D R Ž A J
UVOD

.......................................................................................................

Savremeni bankarski proizvodi

...............................................................

Lizing

……………………………………………………………………..

2.1. Razvoj lizinga…………………………………………….....

2.2.

Troškovi lizinga…………………………………………………...

2.3. Vrste lizinga…………………………………………………………
2.4. Lizing aktivnosti i odnosi……………………………………………
2.4.

Prednosti i nedostaci lizinga…………………………………………

3. Fran

šizing

……………………………………………………………..

3.1.

Učesnici u sistemu franšizinga ……………………………………..

3.2. Franšizing u bankarstvu……………………………………………………
3.3.

Vrste franšizinga……………………………………………

3.4.

Prednosti i nedostaci franšizinga…………………………………..

Forfeting

………………………………………………………...............

4.1.

Učesnici u forfeting aktivnostima……………………………………

4.2.

Troškovi forfetiranja……………………………………………….

4.3.

Prednosti i nedostaci forfetinga…………………………………….

Faktoring

……………………………………………………………….

5.1.

Subjekti faktoringa…………………………………………………

5.1.1. Obaveze faktora……………………………………………….
5.1.2.

Obaveze klijenta……………………………………………..

5.1.3. Obaveze kupca……………………………………………….
5.2.

Elementi ugovora o faktoringu………………………………………

5.3.

Funkcije faktoringa…………………………………….. …………..

5.4.

Vrste faktoringa………………………………………………………

5.5.

Prednosti i ograničenja korišćenja faktoringa………………………

5.6. Mogućnosti obavljanja faktoringa prema propisima Srbije……….

Z A K LJ U Č A K
L I T E R A T U R A

1. Savremeni bankarski proizvodi

Pored klasičnih bankarskih poslova (depozitnih i kreditnih), sve više se javljaju nove vrste
finansijskih i nebankarskih poslova koje na direktan ili indirektan način obogaćuju i
savremenu bankarsku praksu. To su sledeći poslovi:



Finansijski lizing,



Faktoring,



Forfeting,



Frašizing.

Imajući u vudu organizacionu, tehničku i stručnu osposobljenost bankarskih ustanova za
obavljanje svih poslova u finansijskoj sferi, a ne samo za bavljenje kreditnim poslovima,
banke se sve više angažuju i na komisionim i posredničkim poslovima, ili novim finansijskim
poslovima. Od tih poslova banke stiču znatne prihode, koji sve više zamenjuju prihode od
kamate.

Lizing

je ugovor kojim se jedna strana obavezuje da će drugoj strani predati predmet

lizinga na korišćenje, na određeni vremenski period, dok se druga strana obavezuje da će za to
platiti odgovarajuću naknadu.
Ova vrsta poslova karakteristična je za zemlje u tranziciji, u kojima preduzeća obično nemaju
dovoljno novca da ulože u kupovinu nove opreme ili tehnologije, pa do takvih resursa dolaze
lizingom.
Lizing je oblik finansiranja investicija i potiče od engleske reči

lease,

što znači

izdati pod

zakup. Lizing treba razlikovati od komercijalno uslužne operacije rent-a-car koja znači
iznajmljivanje na kratak rok automobila ili nekog drugog prevoznog sredstva.

Prema jednom izvoru, lizing je nastao u Egiptu 3.000 godina pre naše ere za vreme
vladavine Thinites-a, a naročito za vreme vladavine Menes-a.

U novijoj istoriji lizing kao

oblik finansiranja se vezuje za poslovnu praksu SAD iz 1877. godine kada je američka firma
„Bell Telephone" izvodila poslovne operacije slične današnjem lizingu a to su kasnije radile i
druge firme poput „United Shou Machinery", „IBM" i druge. Lizing u današnjem smislu se
pojavio pedesetih godina dvadesetog veka u SAD odakle se proširio na druge zemlje sveta,
prvenstveno u Evropu i Japan. Tome je naročito doprineo visok stepen razvoja pojedinih
industrijskih   grana   što   je   povećalo   potrebe   za   kreditiranjem.   Razvoju   lizinga   u   SAD
odlučujući doprinos dala je fiskalna politika, olakšicama za učesnike u lizing poslovima. Od
1960. godine u SAD je dozvoljeno i komercijalnim bankama da vrše finansiranje po sistemu
lizinga, stoje ujedno jedan od prvih zahvata u deregulaciji bankarskog sistema. Razvoju i
primeni lizinga doprinela je i elastičnost anglo-saksonskog prava koje dozvoljava upotrebu
novih   oblika   ugovaranja   ako   takvo   ugovaranje   nije   u   izričitoj   suprotnosti   sa   prinudnim
propisima. Tada su osnovane velike lizing organizacije koje posluju u Evropi i Japanu i po
celom svetu, kao sto su “Lease Club”, “Credit Union”, “Multi Lease” idt. Tada je lizing počeo
da se prenosi i u ex Jugoslaviju, uzimanjem u zakup elektronskih računara. Inače prvi ugovor
o lizingu na teritoriji bivše Jugoslavije datira iz perioda od 1911. Do 1942.
         U uslovima kada su investiciona sredstva pravnih subjekata ograničena, nemogućnost
investiranja   u   osnovna   sredstva   dovodi   do   relativnog   i   apsolutnog   zaostajanja,   pada

Ljiljana Lučić, Bankarsko poslovanje i platni promet, Univerzitet „Privredna akademija“, Novi Sad

M. el. Mokhatar Ben , Simbioza o lizingu i kreditu za zakup pokretnosti, izd. Societe Generale, Paris, 1977. str

produktivnosti i sniženja finansijskih efekata. Lizing aktivnosti,   uspostavljanjem zakupnog
odnosa   sa   proizvođačem   opreme   ili   imaocima   sredstava   koji   ih   privremeno   ne   koriste,
omogućavaju   korišćenje   savremenih   tehničkih   sredstava   uz   ispoljavanje   svih   pozitivnih
efekata koje ta primena donosi.
     Lizing se u teoriji različito definiše, pa se uopšteno može reći da lizing predstavlja poslove
davanja   pod   zakup   na   profesionalnu   upotrebu   opreme,   sprava-alatki,   ili   pokretnih   i
nepokretnih dobara kupljenih radi iznajmljivanja od strane organizacija koje ostaju njihovi
vlasnici, s tim da se zakupcu daje pravo da pribavi deo ili celokupna pomenuta dobra po
odgovarajućoj ceni, uzimajući u obzir uplate izvršene na ime zakupnine.
      Na snažan razvoj lizinga u svetu uticao je niz okolnosti i privrednih faktora. Najvažnija
među   njima   je   svakako   promena   u   shvatanjima   privrednika   da   vlasništvo   nije   osnovna   i
najvažnija   kategorija   savremene   proizvodnje   i   prometa.   U   savremenoj   privredi   je   mnogo
važnija pravna mogućnost korišćenja investicionih dobara nego vlasništvo nad njima. Otuda
je   svrha   lizinga   da   se   brzo   i   efikasno   alociraju   savremena   sredstva   za   rad   u   deficitarna
područja.
         U uslovima kada su investiciona sredstva pravnih subjekata ograničena, nemogućnost
investiranja   u   osnovna   sredstva   dovodi   do   relativnog   i   apsolutnog   zaostajanja,   pada
produktivnosti i sniženja finansijskih efekata. Lizing aktivnosti,   uspostavljanjem zakupnog
odnosa   sa   proizvođačem   opreme   ili   imaocima   sredstava   koji   ih   privremeno   ne   koriste,
omogućavaju   korišćenje   savremenih   tehničkih   sredstava   uz   ispoljavanje   svih   pozitivnih
efekata koje ta primena donosi.
     Razlika između lizinga i zakupa je u tome što se pri kupovini opreme ili trajnih potrošnih
dobara od proizvođača ili trgovca javljaju specijalizovana lizing društva koja istu ustupaju
primaocu na upotrebu i korišćenje uz nadoknadu. Upravo to interpoliranje fiunansijera u
klasični zakupni odnos daje poseban pečat odnosima između proizvođača i njihovih poslovnih
partnera koji mogu nabaviti njihovu opremu i onda kada nemaju sopstvenog kapitala ili ne
mogu da dobiju bankarski kredit. Takav trostrani pravni odnos naziva se finansijski lizing.
          Osnovne   karakteristike   lizing   aktivnosti   ogledaju   se   u   konstantnom   rastu   vrednosti
objekata i opreme koje su predmet lizinga. U strukturi lizing poslovanja najčešće je prisutna
investiciona   oprema,   kompletna   postrojenja,   pa   i   fabrike,   i   u   tome   sve   više   oprema   sa
specifičnim   tehničko-tehnološkim   karakteristikama.   Prisutna   I   tendencija   sve   većeg
uključivanja poslovnog bankarstva u lizing poslove kroz speci-jalizovane lizing firme ili kroz
formiranje svojih sopstvenih lizing kompanija.
     Lizing transakcije su postale vrlo značajna stavka nacionalnih ekonomija. To je uslovilo da
su eksperti UNIDROIT-a, međunarodnog instituta za unifikaciju privatnog prava u Rimu,
punih četrnaest godina (od 1974. do 1988.g.) radili na tekstu multilateralne konvencije o
međunarodnom finansijskom lizingu koja je doneta na Diplomatskoj konferenciji iz 1988. u
Otavi u Kanadi pod nazivom “The Unidroit Convention on International Financial Leasing,
done at Otava on May 28.1988.”. Na toj diplomatskoj konferenciji doneta je i Konvencija o
međunarodnom faktoringu.
     Ugovorom o lizingu pravno ili fizičko lice, umesto da kupi mašine, kompjutere, aparate,
uređaje, vozila i drugu vrstu opreme i plati odmah ukupnu cenu, obraća se proizvođaču te
opreme   ili   specijalizovanom   preduzeću   za   tu   vrstu   poslova   tj.   lizing   preduzeću,   da   mu
pomenutu opremu da u zakup (lizing) za određeni vremenski period u kome će mu korisnik
opreme plaćati ugovoreni iznos u određenim vremenskim razmacima, s tim da se stiče samo
pravo korišćenja sredstava do utvrđenog roka ili eventualnog njihovog otkupa.

• pitanja rizika kao i način osiguranja, tj. garancija naplate,
• način obračuna,
• pitanje snošenja bankarskih i sudskih troškova,
• u slučaju primene kontinuiranog faktoringa periode obračuna i po potrebi priloge uz

ugovor i slično.
          U   procesu   otkupljivanja   potraživanja   uobičajeno   je   da   faktor   kreditira   klijenta   sa
sredstvima u visini od 75-90% vrednosti potraživanja, a moguće je i otvaranje kreditne linije
klijentu na duži vremenski period. Primenom faktoring mehanizma ubrzava se protok roba i
usluga, povećava se proizvodnja jer komitent po isporuci robe dolazi do novčanih sredstava
koja   može   da   plasira   u   novi   ciklus   proizvodnje,   a   avansiranjem   svojih   dobavljača   može
postići snižavanje nabavnih cena, ostvariti pozitivne ekonomske efekte koji delom ili u celini,
ako ne i više od toga mogu pokriti troškove faktoringa.
     Efekti faktoringa se značajnije mogu ispoljiti kod malih, srednjih i preduzeća u osnivanju
zbog česte nespremnosti banaka da ovim firmama odobravaju kredite ili vrše eskontovanje
njihovih menica i drugih hartija od vrednosti, tako da im faktoring omogućava konkurentnost
i opstanak u oštroj tržišnoj utakmici.

Forfeting

je oblik finansiranja koji se realizuje prodajom potraživanja forfeteru ili banci

nakon što se od vrednosti potraživanja odbije određeni iznos

Pod forfetiranjem se, uglavnom, podrazumeva otkup dugoročnih potraživanja koja

dospevaju u narednom periodu, a potiču od isporuke roba i usluga, uglavnom u izvozu, od
strane neke banke ili za to specijalizovane organizacije koja se bavi forfetiranjem, bez prava
na   regres   od   izvoznika,   odnosno   prodavat   robe.   Prema   tome,   u   pitanju   je   kupovina
dugoročnog i nedospelog potraživanja pri kojem kupac potraživanja snosi rizik u vezi sa
njegovom naplatom od trećeg lica.
     Pojam reči forfeting potiče od francuske reči „a forfait", odnosno nemaćkc for faitirung",
pri čemu obe označavaju da se proizvod kupuje u celini, i to po jednoj, unapred utvrđenoj
ceni.   Po   pravilu   reč   je   o   otkupljivanju   dugoročnog   potraživanja   tj.   kredita   proizvođača-
izvoznika   investicione   opreme   od   strane   banke   ili   posebne   finansijske   organizacije
specijalizovane za bavljenje forfeting poslovima. Banka ili druga specijalizovana organizacija
koja   je   otkupljivač   potraživanja   je   forfeter   i   pre   uzimanjem   potraživanja   tj.   dokumenata,
preuzima   i   rizik   naplate   potraživanja.   U   slučaju   da   predmetno   potraživanje   ostane
nenaplaćeno od strane trećeg lica, forfe ter nema pravo da se regresnim zahtevom obrati
ranijem   vlasniku   potraživanja.   Po   tome  se  ugovor   o   forfetingu   bitno   razlikuje   od   ostalih
bankarskih   poslova,   posebno   od   ugovora   o   faktoringu,   ugovora   o   eskontu   i   ugovora   o
novčanom kreditu.
     Do forfetiranja dolazi u situacijama kada se kupac u nedostatku novca i deviza za plaćanje
roba   i   usluga   koje   želi   da   uveze,   obraća   prodavcu   tj.   izvozniku   direktno   ili   preko   svoje
poslovne banke za kredit. Po prijemu ovakvog zahteva izvoznik se sam ili preko svoje banke
obraća forfeteru (banci ili forfeting kompaniji) ili pak posredniku - makleru i nudi prodaju
konkretnog potraživanja, pod ustavom da ga forfeter po ispunjenju određenih uslova i predaje
dokumenata isplati, For feter tako postaje novi poverilac i stiče pravo naplaćivanja duga od
uvoznika. For Celeri su najčešće velike banke ili druge finansijske ustanove koje imaju velika
mogućnost refinansiranja ili pribavljanja finansijskih sredstava na tržištu kapitala. To ukazuje
na mogućnost lančane preprodaje vrednosnih papira, gde krajnji kupac snosi veći rizik, ali
stiče i mogućnost natprosečne dobiti.
         Izvoznici i njihove banke su najčešće samo posrednici u pribavljanju kredita, tako da
organizuju finansiranje svog izvoza sa inostranih tržišta kapitala i na taj način ne opterećuju