Савремени свет и политика борбе против тероризма

1. „Борба против терора”

Схватање тероризма, а самим тим и његово дефинисање, промењено је после

напада 11. септембра 2001. године. Тероризам се сада не сматра сукобом између

јасно дефинисаних непријатеља (одређене групације на одређеној територији), већ

је то глобални рат који може у одређеном тренутку да обухвати све и сваког. То је

можда први дефинисао бивши амерички председник Џорџ Буш (George W. Bush)

који је изјавио да је „наш непријатељ радикална мрежа терориста и свака влада која

их подржава” и да се самим тим рат против тероризма „неће окончати док свака

терористичка група са глобалним дејствима не буде пронађена и поражена”.

Као основна претпоставка ефикасног супротстављања глобалном тероризму

донесено је низ антитерористичких мера које државе чланице антитерористичке

коалиције, свака за себе те мултилатерално и билатерално, морају спровести. То су

мере подељене у осам категорија: политичке и управљачке мере; привредне и

социјалне; психолошко-комуникацијско-едукативе; војне; судске и законске;

полицијске и затворске; обавештајне, мере тајних служби и остале мере.

Политичке антитерористичке мере

конфликтно-резолутивног типа усмерене

су на решавање сукоба средствима јавног дијалога и тзв. тајне дипломатије. Њима

се повезују терористичке организације да учествују у масовним покретима који

доносе одређене, па и политичке промене, афирмира се оснивање опозиционих

структура и покрета којима се смањује утицај терористичких група, даје се

делимична или условна амнестија припадницима неких терористичких покрета

који су на граници с тзв. револуционарним ослободилачким покретима, врши се

дипломатски притисак на државе и све остале спонзоре терористичких

организација (повлачење дипломатског особља из држава које финансијски или

Цитат преузет из књиге: Čarls V. Kegli ml., Judžin R. Vitkof,

Светска политика: тренд и

трансформација

, Центар за студије Југоисточне Европе, Факултет политичких наука и

Дипломатска академија, Београд, 2004, стр. 632.

Савремени свет и политика борбе против тероризма

морално подржавају тероризам, прекид дипломатских односа с таквим државама и

сл.).

Привредне и социјалне антитерористичке мере баве се социоекономским

аспектима смањења услова за инклинацију политичком насиљу

недискриминативним програмима запошљавања и остварење легалних алтернатива

тзв. црном тржишту. Те су мере усмерене против финансијских аспеката тероризма

и њима се забрањује финансирање терористичких група, замрзавања имовине

породице отетих особа ради спречавања плаћања откупа, предвиђају се санкције за

оне који финансирају терористичке организације као и за правна лица које

инвестирају у државе означене као упоришта финансирања или какве друге

подршке тероризму, трасирају се путеви „прљавог новца” којим се финансирају

терористички напади (напуштањем или ограничавањем института тзв. банкарске

тајне) итд. Те мере предвиђају и сарадњу држава на плану праћења и конфискације

фондова којима се финансира тероризам те плаћања награда за обавештења о

терористичким групама или намераваним терористичким нападима.

. Психолошко-комуниколошко-образовно антитерористичким мерама покушава се

успоставити заједнички систем вредности ради остваривања дијалога с политичким

противницима и осигурати форум за слободно изражавање мишљења. Та група

мера односи се на специфична питања употребе медија у условима

антитерористичке кампање (забрана интервјуисања терориста или објављивања

терористичких манифеста и програма, осигурање публицитета терористима само

колико је то потребно за реализацију неких краткорочних циљева, нпр. ради

ослобађања талаца, едукација новинара за извештавање о терористичким нападима,

употреба медија ради упознавања јавности о мерама самопомоћи које треба

предузети у случају терористичког напада и сл.).

4. Војно антитерористичким мерама осигурава се заштита потенцијалних објеката

(људских и материјалних) од терористичких напада ограниченим и усмереним

војним и углавном краткотрајним деловањем на заповедне штабове и логистику

терористичке организације. Те мере подразумевају још и тзв. спасилачке операције

Савремени свет и политика борбе против тероризма

„Рат против терора”, односно „против тероризма”, постао је након тога име под

којим су после 11. септембра изведене главне и највеће америчке

спољнополитичке, војне и безбедносне операције – од стварања „антитерористичке

коалиције вољних” преко напада на Афганистан и Ирак до описаних промена у

овлашћењима извршне власти и безбедносних агенција у самој Америци.

Кад је реч

о тероризму, „рат” се и даље води добрим делом управо у Афганистану, где се

јасно показало да заузимањем Афганистана „рат против терора” није завршен ни у

својој првој фази, против Ал Каеде, а камоли против „свих терористичких група”.

Последице проглашења ванредног стања и „рата” којем се не може сагледати крај

ни смисао и сврху политичке заједнице која у њему учествује је у томе што

ограничење права и слобода нема сагледиво временско ограничење. У том случају

ограничење права и слобода постаје трајно, а тиме се онда трајно мењају и смисао

и сврха политичке заједнице. То је посебно добро показао амерички напад на

Афганистан, у којем се класичном војном акцијом заузимања једне државе хтела

уништити стратегијска основица Ал Каеде, а преко тога и сама та организација. Да

је била реч о стандардном оружаном сукобу, уништење афганистанских војних

снага, свргавање талибанских власти и окупација земље означили би и његов крај,

односно јасну и недвосмислену америчку победу. Али, упркос војном успеху, Ал

Каеда није уништена, како су показали не само терористички напад у Мадриду 11.

марта 2004. године или трајна ал Заркавијева (аl-Zarqaw) терористичка кампања у

Ираку, него и чињеница да се за главним вођама организације и њеним

капацитетима још трага. Ипак, репресивне мере које су САД предузеле како би се

очувао поредак следе исту непредвидиву спиралу као и терористичка деловања:

„[Н]ико не зна где ће се зауставити и која ће промена смера уследити. (...) Овај

неконтролирани излив назадовања права је победа тероризма”.

Све док постоји

разлика између нормалнога и ванредног стања, однос између насиља које штите

Иако је термин „рат” за политичку употребу погодан израз, он се у међународном

хуманитарном праву не користи, него се већи војни сукоб назива

оружани сукоб

. Прави разлог

избегавања израза „рат” лежи у томе што је оружани сукоб правно нормиран па учесницима намеће
обавезе и права, па би употреба неодређених, вишезначних и метафоричких појмова доводила до
неодређености самога права. SIPRI (Stockholm International Peace Research Institute),

SIPRI Yearbook

2004. Armaments, Disarmament and International Security

, Oxford University Press, Oxford, 2004.

Jean Baudrillard, “The Spirit of Terrorism”

Telos

, No 121, Fall 2001, Telos Press, USA, 2001.p.

141.

Савремени свет и политика борбе против тероризма

закони и насиља које успоставља законе остаје недирнут. Оно што се очитава у

нашем времену, како је тврдио Агамбен, јесте немогућност разликовања изузетка

од правила; стање изузетка (

state of exception

) се показује као политичка структура

која постаје правило.

Из ових премиса Агамбен извлачи закључак да је логор, а не

затвор који је укључени део поретка,

nomos

нашега доба, а где се открива да сам

човек, огољен од свих квалитета, заправо није носиоц никаквих права.

Ову тезу у одређеној мери ублажава чињеница да ипак постоје достигнућа у

наднационалним правилима, конвенцијама и сарадњама, а која су се до одређене

мере показала ефикаснима. Тако ослобађајућа пресуда за деветоро странаца

заточеника у Великој Британији, донесена управо на темељу одредби Европске

конвенције о људским правима, може служити као пример утицаја регионалне

сарадње и међународних конвенција на праксу домаћих судова.

Но тај случај,

једнако као и неразрешена судбина заточеника у логору Гуантaнамо, упозорава на

данашњу парадоксалну ситуацију коју карактерише постојање наднационалних

правила 961 и закона за чију су имплементацију и заштиту задужене нације-државе

и домаћи судови. Другим речима, ови примери заправо савршено одражавају

немогућност заштите људских права изван оквира закона нације-државе. Можемо

поредити и пример притварања осумњичених за тероризам у Афганистану и Ираку,

а које су резултат исте перспективе из које се недржавни тероризам (и у којем

терористи нису везани уз територију) не може видети изван обрасца државе. Ако се

сетимо мера које су у САД-у, Европи и Аустралији предузете после 11. септембра

сетићемо се прво претресања и провера људи који су имали држављанство неке

исламске земље или који су личили на Арапе. Све то довело је до повезивања

агенција државне безбедности и других цивилних, државних или међународних

организација (од имиграцијских власти, хуманитарних организација до

Georgio Agamben,

Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life

, Stanford University Press,

Stanford, 1998.

House of Lords,

Opinions of the Lords of Appeal for Judgment in the Cause A (FC) and others

(FC) (Appellants) v. Secretary of State for the Home Department (Respondent), X (FC) and another (FC)
(Appellants) v.

Secretary of State for the Home Department (Respondent), on Thursday 16 December 2004

Session 2004-05 [2004] UKHL 56, on appeal from: [2002] EWCA Civ 1502. Доступно на интернет
адреси: http://www.publications.parliament.uk/pa/ld200405/ldjudgmt/jd041216/a&oth-1.htm. Приступ
28/01/2005.