Увод
Данас живимо у свету сталних политичких и економских промена у односима између
држава и недржавних субјеката. У новим околностима питања безбедности све више
заокупљају пажњу, овога пута са тежиштем на савременим концептима као одговорима на
актуелне безбедносне проблеме, ризике и претње.
Системи безбедности, као организовани друштвени системи, имају пресудну улогу у
развоју сваког друштва и обезбеђењу његових виталних вредности. Са променама у друштву
мењају се и они. Кроз превентивну и репресивну функцију теже да своју улогу у друштвеном
систему обављају на најбољи могући начин.
Системе безбедности, како на националном тако и наднационалном нивоу,
карактерише врло брз и динамичан развој, као одговор на сталне промене како унутар држава
тако и на глобалном нивоу. Потреба теоријског сагледавања тих промена и нових
карактеристика система безбедности је стална, јер постојеће дефиниције и карактеристике не
одражавају право тренутно стање тих сегмената друштва.
У току последње деценије претходног века дошло је до преобликовања замисли и
концепта безбедности. Многи мислиоци и научници сматрају то нужним исходом догађаја који
су се издешавали осамдесетих година двадесетог века. Пре уклањања Берлинског зида и појаве
Михаела Горбачова у светској политици, безбедност је била на неки начин синоним за
извесност. Постојао је биполарни међународни систем, а средишњи објекат безбедности била
је држава. Како је на међународној позорници дошло до губитка моћи једног од два светска
такмаца, тако је нестала до тада сигурна и добро позната извесност у међународним односима.
Сада не само да односи између актера на међународној сцени представљају неизвесност и
стрепњу, већ није потпуно јасно ко је или шта је у средишту замисли безбедности. Оно што
карактерише садашњи међународни систем јесте појава истовремене фрагментације и
интеграције у међународној политици тзв. фрагмеграције(fragmegration)
1
или како дату појаву
немачки теоретичар Хериберт Дитер назива глолокализација
(glolokalization).
2
Тренутно стање у међународним односима најприближније је описао Џозеф Нај: ''Свет
на почетку 21. века је несвакидашњи коктел континуитета и промене.''
3
Противречности,
1
James Rosenau , The Dynamism of a Turbulent World, str. 18-35, u: Klare, Michael T, Chandrani
Yogesh(eds.): World Security – Challenges for New Century, Third edition, St. Martin’s Press, New York,
1998,
2
Dieter Heribert, World Economy – Structures and Trends, u: Kennedy Paul, Messner Dirk and Nuscheler
Franz (eds.), Global Trends and Global Governance, Pluto Press and Development and Peace Foundation,
London, 2002,
3
Joseph S. Nye Jr., Understanding International Conflicts, Fourth edition, (Foreward by Stenley Hoffman),
Longman, New York, 2003,
1
тренутно присутне између актера светске политике, су изнедриле нове претње, изазове и
ризике по све учеснике међународне безбедности. Не може се са сигурношћу рећи ни за један
објекат безбедности који су све облици и извори угрожавања његове безбедности. Дуготрајни
референтни објекат безбедности - држава полако се помера из средишњег оквира замисли
безбедности и његово место заузима појединац. Променом разматрања референтног објекта
безбедности, долази до промене значења многих појмова који се односе на безбедност. Међу
наведеним појмовима налази се и кованица култура безбедности, која се у овом тренутку.
1. Безбедност
Човечанство је окупирано безбедношћу. Никада није било више, разноврснијих
и ефикаснијих људских материјалних капацитета за заштиту безбедности, и никада се
друштво није осећало беспомоћнијим и рањивијим на угрожавајуће појаве, које су све
деструктивније. Често се поставља питање шта је безбедност и шта значи бити
безбедан?
Безбедност је једна од основних људских потреба: гаранција опстанка, напретка
и благостања, економске сигурности и могућности, хуманости и поретка, слободног
живота без страха или тешкоћа, добро на које сви имају право.
Безбедност је када постоји и несметано се испољава оно што је вредно и
значајно, и када је такво стање очигледно извесно, предвидиво и контролисано, што
подразумева способност да га заштитимо од нежељених утицаја.
Безбедност се може сматрати процесом, а пре свега производом тог процеса ,
стањем. Бити безбедан значи бити заштићен од утицаја непожељних појава, и осећати
се заштићеним у предвидивом и заштићеном амбијенту.
Безбедност је резултанта односа-баланса између стварне и потенцијалне
угрожености референтних вредности и интереса и постојећих капацитета који их
штите. Апсолутна безбедност је идеална категорија.
Безбедност је делатност и функција, затим стање, па организација и најзад,
одсуство угрожавајућих појава и страха (безопасност, сигурност), а у њеном средишту
су извесне вредности и интереси.
1.1.Појам угрожавања безбедности
Угрожавање безбедности је супротност безбедности. Реч је о свим појавама и
процесима које су деструктивне по референтне вредности и интересе јер онемогућавају
или отежавају њихово достизање, постојање, уживање и развој. Угрожавање
2
Динамичност угрожавања је последица динамичности друштва и друштвених
појава, али и повратниог дејства последице на извор и носиоце угрожавања.
Еластичност је друга страна динамичности угрожавања. Подразумева могућност
њиховог прилагођавања стању актуелних друштвених појава и промена, што
доприноси њиховом опстанку и развоју, упркос настојањима система безбедности да
их неутралише.
Појаве угрожавања безбедности су у извесном односу интеракције и
комбинације са другим сличним или истоврсним појавама. Стога је често тешко
разлучити последицу једне појаве по заштићене вредности од последица које настају
деловањем других појава. Овај однос је мултиваријантан, и може да буде тзв. нула
однос, паралелан и непосредан.
Код нула односа не постоји веза између појава угрожавања безбедности; оне се
одвијају независно и не утичу једна на другу.
Паралелан однос постоји када се више појава одвија упоредо, у исто време и од
стране истог носиоца,али реализација једних не зависи од реализације других појава.
Непосредан однос угрожавајућих појава постоји у ситуацијама када је једна
појава у директној функцији настанка и развоја друге појаве. Тај однос може да буде
“лабав” и “чврст”, независан и зависан.
(Не)мерљивост појава угрожавања подразумева (не)могућност објективног
сагледавања њиховог обима, садржаја и ефеката. Потпуна мерљивост подразумева
постојање методологије помоћу које се, на основу прецизно утврђених и уочљивих
индикатора, могу сагледати обим, садржај и ефекти угрожавајућих појава.
(Не)предвидивост је (не)могућност сагледавања развоја обима и садржаја
конкретних видова и облика угрожавања безбедности у будућој временској и
просторној димензији.
Једно од битних обележја многих безбедосних појава је и њихова недовољна
истраженост.
У безбедосној пракси се могу уочити и следеће одлике већине савремених
безбедосних проблема:
организованост, као све организованије деловање више носилаца угрожавања
безбедности;
масовност. Уочљив је тренд по коме је масовност угрожавајућих појава обрнуто
сразмерна степену њихове деструктивности;
константно повећање обима и садржаја појава угрожавања безбедности, као и
броја њихових носилаца.
распрострањеност. Нема државе ни друштва који нису суочени са неким
угрожавањима природног, друштвеног или техничко-технолошког карактера;
интернационалност. Све више угрожавајућих појава се припрема у једној, а
реализује у другој држави; носиоци угрожавања су лица из више земаља, или су
из једне а делују на подруцју више држава;
мобилност, која се огледа у лакој и брзој просторној покретљивости носилаца
угрожавања којима су доступна савремена саобраћајна телекомуникациона
средства;
4
велика профитабилност, противправним остваривањем енормних прихода. Тако
је организовани криминал постао неформални центар транснационалне
финансијске моћи;
пораст деструктивности, односно све веће штетне последице по међународну
безбедност, безбедност државе, друштва и појединаца;
насилност, тесно повезана са деструктивношћу, односи се првенствено на све
бруталнију реализацију угрожавања. Подразумева пораст насилничког
криминала;
латентност, односно тајност деловања носилаца угрожавања безбедности, која
доводи до њихове “невидљивости” и стварања привида да не постоје;
велика тамна бројка која, као последица латентности, подразумева да велики
број угрожавајућих појава остаје непознат субјектима безбедности.
недовољна ефикасност националне и међународне неформалне и формалне
социјалне реакције, која се јавља као последица наведених карактеристика, и
друге…
1.3.Војни ризици и претње безбедности
Војне ризике и претње безбедности карактерише претња да ће се употребити
или масовна употреба кенвенционалног наоружања, па и оружја за масовно
уништавање, чиме се угрожава безбедност човека, држава, међународне заједнице и
планете.
Ову групу ризика и претњи безбедности чине оружана агресија, оружана
интервенција и оружани притисци, који по правилу долазе споља (изван земље) и
оружана побуна и грађански рат који се одвијају унутар земље.
1.3.1.Оружана агресија
Оружана агресија је једно од најдеструктивнијих угрожавања безбедности
држава и њеног становништва, али и међународне, па и глобалне безбедности.
Агресија (лат. аггрессион – напасти, приступити) значи напад с циљем освајања,
употреба силе у међународним односима.
1.3.2.Оружана интервенција
Оружана интервенција је недозвољено мешање у унутрашње ствари једне
државе применом оружане силе, којим се негирају њена сувереност и самосталност.
Доминантни облик оружане интервенције је оружана помоћ стране државе
једној страни у унутрашњем сукобу.
Посебан вид оружане интервенције представља тзв. хуманитарна интервенција.
Предузима се с циљем стварног или наводног избављења из животне опасности групе
људи које страна влада угрожава или није у стању да штити, без обзира на то јесу ли
њени држављани, чиме се нарушава принцип немешања у унутрашња питања државе.
1.3.3.Војни притисци
Принуда је комбинација непосредног физичког притиска с тешким претњама,
срачунатим на то да субјекте потпуно онеспособе за отпор.
5
Појаве угрожавања безбедности природниг порекла називају се још и
елементарним непогодама. Ове појаве су, начелно, полиморфног карактера, прати их
феномен паралелизма и специфичних, најчешће масовних последица.
Све природне – елементарне опасности могу да се деле на:
1. сеизмолошке опасности
, које су последице директних промена структуре
земљине коре и тла. Оне се манифестују као:
земљотреси, тј. подрхтавање тла које за последицу има деструкцију свега што се
налази на површини земљишта и испод њега;
клизишта, односно померање великих колична земљишта и огромних маса
стена на већој површини;
атмосферске – метеоролошке непогоде, односно природни екстреми који услед
осетљивости урбаних средина и природних потенцијала озбиљно угрожавају
људски живот и узрокују велике штете;
2. хидросферске непогоде
, тј. разне деструкције које изазива вода;
3. биосферске непогоде
, односно наношење великих штета људима и другим
живим организмима. Манифестују се као:
епидемије, тј. пораст обољења узрокованих заразним болестима, неуобичајених
по броју случајева, времену, месту и захваћеном становништву, затим
неуобичајено повећање броја обољења са компликацијама или смртним
исходом, појава нових болести или болести које се дуго нису појављивале, или
појава већег броја обољења чији је узрок непознат;
епизоотије, тј. неуобичајено повећање обољења животиња од заразних болести,
уз могућност узроковања велике материјалне штете и
суше, тј. изостанак довољних количина падавина у одређеном временском
раздобљу да се онемогућава нормална развој пољопривредних култура, што
узрокује мањак приноса и материјалну штету.
Угрожавајући афекти зависе од интензитета појаве, од њеног временског трајања,
односно од обима и локације на којој се одиграва.
1.5.Безбедносни ризици и претње људског порекла
1.5.1.Политчки притисци
Политички притисци су злоупотреба механизама политичке моћи, одлучивања и
утицаја према циљној држави ради постизања циљева оног ко притиске врши или их
подстиче.
Спроводе се непосредно или посредно.
Најчешће се манифестују као јавне изјаве, претње, упозорења и условљавања,
савети и упутства високих званичника држава, међународних организација,
међународних мисија, преговарачких и посматрачких тела на јавним форумима,
дебатама, састанцима, заседањима скупштинских тела међународних организација,
дипломатским састанцима који су, најчешће, медијски праћени.
1.5.2.Мере економске принуде
7
