Naše telo se sastoji od miliona ćelija, kojima je neophodna energija u veoma prostoj formi. Ova
energija obezbeđuje se ugljenim hidratima iz hrane koju unosimo. Kada jedete ili pijete, većina
unesenih namirnica se razgrađuje u prosti šećer - glukozu.
Glukoza se kroz krvotok prenosi od jetre do ćelija u kojima će biti iskorišćena (mišići, mozak,
itd.), skladištena (u jetri), ili pretvorena u masti (takođe u jetri).
Kada količina šećera dostigne određeni nivo pankreas počinje da luči insulin koji prenosi šećer
do određenih ćelija čime se smanjuje koncentracija šećera u krvi.
Bez insulina glukoza se ne može preneti što uslovljava njen porast u krvi. Previše glukoze u krvi
se naziva "šećer u krvi". Po definiciji, šećerna bolest nastaje kada je količina šećera u krvi veća
od 7.0 mmol/l.
Šećerna bolest (Diabetes Mellitus) nastaje zbog poremećaja metabolizma ugljenih hidrata,
proteina i masti zbog apsolutnog ili relativnog nedostatka insulina.
Posledica ovih poremećaja je oštećenje strukture i funkcije krvnih sudova, koje se direktno
odražava na rad važnih organa (srce, bubrezi, nervni sistem, oči i dr.).
Šećerna bolest je jedna od najčešćih hroničnih nezaraznih bolesti i predstavlja veliki javno-
zdravstveni problem.
Šećerna bolest (Diabetes mellitus) je najučestalija bolest žlezda sa unutrašnjim lučenjem.
Šećerna bolest se na osnovu uzroka i kliničkih manifestacija klasifikuje na:
1. Šećerna bolest tip 1
2. Šećerna bolest tip 2
3. Gestacioni dijabetes
4. Drugi specifični tipovi dijabetesa ( Genetski deficiti funkcije beta ćelija, Genetski
uslovljeni defekti u dejstvu insulin, Dijabetes melitus usled bolesti egzokrinog pankreasa,
Dijabetes melitus u okviru drugih endokrinih bolesti, Dijabetes melitus indukovan
lekovima ili hemikalijama, Dijabetes melitus indukovan infekcijama, Retki oblici
imunološki posredovanog dijabetes melitusa, druge nasledne bolesti u kojih se može javiti
dijabetes melius).
Šećerna bolest tip 1 -
Ako nema dovoljno insulina onda je to šećerna bolest tipa 1. Nastaje kao
posledica infektivnih ili toksičnih faktora spoljašnje sredine kod koga je organizam počeo da
uništava delove gušterače u kojima se stvara insulin, a posledica je sve manje insulina . Faktori
spoljašnje sredine uključuju viruse ( zaušci, rubeole, koksaki virus B4), toksične hemijske agense
i druge citotoksine.
Šećerna bolest tipa 1 se najčešće javlja kod mlađih osoba (ispod tridesete godine života), i to
uglavnom u vreme puberteta. S obzirom da je za preživljavanje obolelih neophodno doživotno
uzimanje insulina, ovaj tip šećerne bolesti naziva se i insulin-zavisni ili mladalački dijabetes.
Šećerna bolest tipa 1 skraćuje normalni životni vek u proseku za 5 godina. Rizik je jednak bez
obzira na etničko poreklo, a bolest je nešto ozbiljnija u žena.
Šećerna bolest tip 2 -
Drugi oblik dijabetesa nastaje jer ćelije slabije reaguju na dejstvo insulina
što se povezuje sa nekoliko faktora: genetskim činiocima (još uvek nedefinisanim) koji
vremenom sve vise dobijaju na znacaju, abdominalnom gojaznošću, fizičkom neaktivnošću,
povećanim unosom kalorija, posebno masnoća, nedostatak sna itd.
Pacijenti koji obolevaju od ovog oblika šećerne bolesti su obično stariji od četrdeset godina
(incidenca je najveća od 65. do 74. godine života) i najveći broj njih je gojazan, čak 70 %.
potreban insulin radi regulacije secera. Ovaj oblik šećerne bolesti se zove još i insulin-nezavisni i
čini oko 90% svih slučajeva šećerne bolesti.
