1. Polisemičnost termina "značenje"
Semantika se generalno definiše kao nauka o značenju ali to je definicija koja se može samo
privremeno prihvatiti. Od kako su Ogden i Richards (1923) izdali svoju raspravu na ovu temu,
u stvari još mnogo pre toga, bilo je uobičajeno za semantičare da naglase (istaknu) da imenica
„značenje“ („meaning“) i glagol „značiti“ („to mean“) međusobno imaju dosta različitih
značenja, ali to ne znači da oni nisu povezani. S druge strane, način na koji su međusobno
povezani predstavlja teško i kontroverzno pitanje. Značenje se može razlikovati uz pomoć
tehnike supstitucije drugih reči u istom kontekstu kao i upoređivanjem ekvivalentnosti nekih
iskaza. Na primer, izgleda da, ako posmatramo ovaj odnos u engleskom jeziku, „nameravati“
(„intend“) može biti supstituisan za „značiti“ („mean“) a da pritom ne promeni potpuno
značenje neke rečenice u čijem se odgovarajućem kontekstu može upotrebiti; „značenje“
(„significance“) je ekvivalentno „značenje“ („meaning“) u nekom određenom kontekstu.
Očigledo je da značeje (smisao) „to mean“ i „meaning“ pokazuje mrežu sličnosti i razlika,
takvu da je nemoguće reći da je bilo koje od ovih začenja totalno nepovezao sa drugim.
Činjenice pokazuju da je značenje reči i rečenica naučeno i sačuvano u zavisnosti od toga
kada i kako se upotreljava u određenoj komunikacionoj situaciji. U komunikaciji ne postoji
značenje bez namere i važnosti informacije; drugim rečima, reči i rečenice su teoretski
neobjašnive osim u slučaju šta govornik nekog jezika misli (namerava) kada upotrebljava reči
i rečenice tog istog jezika.
2. Refleksivnost jezika
Refleksivnost je sposobnost jezika da opiše ili da se odnosi na svoja svojstva. Zato se javlja
razlika između termina upotreba i pominjanje (use i mention). Pomenuti reč je isto što i
upotrebiti je ali na poseban način.
Ovo je moj drug Jovan – u ovom slučaju reč Jovan je upotrebljena da opiše osobu pre nego
samo ime.
`Jovan` mi se ne dopada – znaci navoda su upotrebljeni da se naglasi sam entitet sa kojim se
imenuje reč. Postoje još dve varijante interpretacije ovog iskaza. Može značiti da mi se ne
dopada kako Jovan zvuči na srpskom i da mi se npr. više sviđa englesko John ili francusko
Jean, druga da mi se ne sviđa činjenica da su ove tri varijante zapravo isto ime.
Jovan
ima pet slova - ovo je niz od četiri slova. Ovako napisana reč se u principu ne može
izgovoriti, ali se ona vezuje za postojanje kompleksa speech-sound po kome je ovo pisana
varijanta imena Jovan.
3. Na kakav metodološki problem se odnose termini ‘jezik-objekt’ i ‘metajezik’
Umesto da koristimo jedan jezik refleksivno, da sam sebe opiše, možemo koristiti jedan jezik
da opišemo drugi. Opisivani jezik je stoga „jezik-objekt“, a jezik koji ga opisuje je
„metajezik“. Metajezik treba dalje ograničiti na formalizovan sistem – sadrži termine za
imenovanje i elemente jezika-objekta i tehničke termine za odnose između tih elemenata.
Prema tome metajezik ne mora da sadrži reči i fraze jezik-objekta. Odnos jezik-objekta i
metajezika je arbitraran. Formalizacija se odnosi na strogo kontrolisan prirodni jezik čak i
kada je taj jezik zasnovan i počiva na gramatici i vokabularu prirodnog jezika. S toga
refleksivnu upotrebu jezika i metajezika ne treba poistovetiti, jer refleksivna upotreba jezika
se ne zasniva na prethodnoj formalizaciji. Ipak ova razlika je mnogo manje primetna; iako
razmatranje prvog jezika ima za cilj da opiše jezik precizno i sadrži mnogo tehničkih
termina, ovaj jezik će biti običan engleski jezik pre nego neki strogo konstruisan i
formalizovan jezik.
4. Type i token - objasniti i navesti primere
Termini tip i token su se u semantici pojavili zaslugom američkog filozofa, C.S. Pierce-a.
Tokeni su jedinstveni fizički entiteti, smešteni u određeno mesto u prostoru i vremenu.
Tokene istog tipa prepoznajemo po sličnosti sa drugim jedinstvenim fizičkim entitetima i po
tome što se ponašaju u skladu sa osobinama tipa na koji se odnose.
Veza između tipa i tokena će se odnositi kao instancijacija. Možemo reći da je u svakoj
prilici u kojoj se reč „reference” pojavi, slovo E instacionirano 4 puta, slovo R 2 puta, a slova
F i C po jednom. Da li je slovo koje se nalazi na drugom mestu u datom nizu slova pomenute
reči isto kao i slovo koje se nalazi na četvrtom mestu? Da, ukoliko pod rečju „slovo”
podrazumevamo slovo-tip, ali ne ako pod rečju „slovo” podrazumevamo slovo-token.
Kada kažemo da se neka reč javlja 2
puta u rečenici, to je tip-token jednakost. Npr. u reči
„karakter” imamo 8 slova tokena, ali 5 slova tipa. A na drugom mestu i A na četvrtom mestu
su isti ako ih posmatramo kao tip slova A, ali su to takođe dva različita tokena tipa slova A.
Token se ne može identifikovati bez tipa.
To možemo videti u sledećem primeru:
Mora se pomenuti još jedna vrsta identiteta (veze), slična tip-token identitetu ali od koje se na
neki način ipak razlikuje. Ovo je veza koja postoji između originala i kopije (reprodukcije).
Recimo da X piše reč „reference“ a Y to prekopira, imitirajući rukopis od X. Za obe napisane
reči, i od X i od Y, biće suđeno (pod odgovarajućim kriterijumima tip-token identiteta) da su
tokeni istog tipa: s ove tačke gledišta oni su jednakog statusa. Veza koja se održava između
originala i kopije pored toga je vidno udaljena od veze koja se održava između tipa i tokena.
Primer koji je dat za vezu kopije je sitan. Interesantnija je identitet-veza (odnos) koji se
odražava između govora i onoga što je snimljeno uz pomoć tog govora (na traci) puštajući se
zatim unazad; i čak mnogo kompleksnija i teoretski mnogo interesantnija je veza (odnos)
imeđu govora i pisanja. Unutar određenih granica moglo bi izgledati odgovarajuće opisati
napisane reči kao kopije izgovorenih reči, čak iako one ne kopiraju normalno određene reči-
tokene.
5. Pojmovi reči, oblici reci, lekseme, izrazi. Mogućnost definisanja i nedostaci
Reč možemo definisati kao skup reči tj. niz slova ograničen sa obe strane belinama. Reči
ovog tipa su forme (oblici). FIND i FOUND su oblici jedne reči, tj. jedne rečničke reči
(VOCABULARY WORD). Rečničke reči predstavljaju podklasu leksema. CITATION
FORM jedne lekseme je oblik te lekseme koji konvencionalno podrazumevaju rečnici i
gramatike jezika. (konvencionalni oblik) Forme su token istog tipa isključivo na osnovu
forme (bez obzira da li pripadaju istoj leksemi; FOUND=ESTABLISH, FOUND=PAST
TENSE FORM OF FIND). Izrazi mogu biti refrencijalni i odnose se na bilo šta o čemu
govorimo, kada damo neku izjavu povodom toga. Predikacioni izrazi su oni kojima kazujemo
neku osobinu koji se smatra predikacijom entiteta na koji se osobina odnosi.
Mogućnost definisanja i nedostaci: konvencionalni rečnici sadrže ne samo reči nego i fraze
kao jedinice rečnika. Npr. morfema pas. Reči-lekseme su tako podklasa leksema. Tako da
lekseme možemo odrediti kao reči i fraze (PHRASES) koje rečnik sadrži kao posebne
Informacija signala
:
He had a look.
He had a book.
L i B se razlikuju akustički; fizička osobina signala koja omogućava primaocu (receiver) da
identifikuje određeni zvuk kao B → određeni oblik kod book.
Semanti
č ka informacija
predstavlja svakodnevni termin informacije. Informacija se može
“miriti” u matematičkoj teoriji komunikacije i informacije. Y ne zna koji će od signala X da
pošalje. Sadržaj informacije signala funkcioniše kao deo očekivanja Y→verovatnoća
upotrebe. Što je veće verovatnoća pojavljivanja, manja je informativnost koju sadrži. Ako je
pojavljivanje nekog signala potpuno predvidljivo, onda sadržaj tog signala nije uopšte
informativan.
Ako signal zauzima više kapaciteta signala nego što je potrebno, onda je taj signal u
određenoj meri redudantan. Redudancija sistema signala se meri kao razlika između
maksimuma njegovog potencijala i pravog kapaciteta ( U posle Q u engleskom je potpuno
redudantno). Redudancija povećava pouzdanost sistema.↔ buka se odnosi na bilo koji vid
ometanja ili defekta u sistemu koji smeta vernom
prenosu signala. Ako signal potpuno
nema
redudanciju, signal će biti nepravilno dekodiran.
10. Deskriptivna, socijalna i ekspresivna informacija
Deskriptivnu informaciju možemo potvrditi ili opovrgnuti, i najčešće se može objektivno
proveriti. (It is raining here in Edinburgh at the moment.)
Ekspresivna informacija varira sa karakteristikama govornika.
Socijalna informacija uspostavlja socijalne odnose. Ova dva
intereaguju: interakcija sa
drugima je moguća samo ako smo članovi neke socijalne zajednice; dok vršimo interakciju,
gradimo sebe, svoju ličnost i identitet.
Bilerove (Buhler) funkcije: 1) reprezentacija (REPRESENTATION) - deskriptivna, 2)
EXPRESSION – ekspresivna, 3) VOCATIVE – upućeno primaocu. Klasifikacija izvedena na
osnovu tri komponente: govornik, addressee i spoljna situacija na koju može da se odnosi
nešto iz iskaza. Malo koji iskaz ima jednu funkciju.
Jakobsonove funkcije:
Konativna
(CONATIVE), orijentisana na Adressee-u. Adressee je tu
kao zadovoljenje govornikove želje – povezano sa instrumentalnom funkcijom – postiže se
nešto praktično. Jakobson kao faktore uvodi: jezik koji se koristi – kod; kanal komunikacije.
Fatička
(PHATIC) funkcija orijentisana ka kanalu, doprinosi uspostavljanju i održavanju
komunikativnog kontakta, slično socijalnoj funkciji. Poetska funkcija – umetnička i kreativna
upotreba jezika uopšte. Orijentisana ka poruci, poruci dekodiranoj kao signal.
11. Ogden i Ričardson-ov prikaz odnosa označavanja
B
A - - - - - - - - - - - - - C
A - znak; B - koncept; C – signifikatum
Veza između lekseme A i njenog signifikatuma je indirektna, tj. posredovana konceptom
(zbog toga je veza AC - - - -; dok su AB i BC direktne veze −−−−−) veze ozna čavanja
=>leksema označava neku stvar.
Veza između reči i stvari ima ishod ili rezultat što rezultira iz njihove asocijacije u umu
govornika i slušaoca tokom procesa komunikacije.
Neki objekt (C) iz spoljašnjeg sveta zahteva misao (B) u umu govornika, a ova misao dalje
traži znak (A). Ogden i Ričadson ne prave razliku između znaka i signala, te misle da se znak
transmituje bez dalje obrade do primaoca. Znak zahteva misao u umu slušaoca, a misao će
mu usmeritit pažnju na C. Razvoj misli u umu govornika se smatra da je određena
uobičajenim faktorima ili stimulusima u spoljnom svetu – bihevioristički! C – referent!
12. Simboli
Pirsova definicija simbola zasniva se na konvenciji po kojoj je veza između znaka i onoga što
znači arbitrarna. Veza između reči i onog što znači je, uz relativno malo izuzetaka, arbitrarna
(Sosir) –( npr. TREE – drvo, BAUM nasuprot KUKAVICA, CUCKCOO, KUCKKUCK
onomatopeja). U Sosirevoj analizi lingvističkog znaka ono što je označeno identifikuje se sa
B (konceptom) pre nego sa C.
13. Ikonički znakovi
Za Pirsa to su ne-arbitrarni znakovi. Ikonički znak koji sadrži neku karakteristiku onoga što
označava. Simbol je znak koji bi izgubio vezu koja ga pretvara u znak da nema interpretatora
(mentalni efekat koji izaziva znak).
Ikoničnost zavisi od neke prirodne, geometrijske, funkcionalne sličnosti između znaka i
objekta. Mnogi od onomatopejiskih oblika i ideografskih pisanih
sistema, hijeroglifa su slabo
ikonički – znajući njihovo značenje vidimo da postoji neka sličnost oblika i značenja, ali ne
bismo mogli da zaključimo njihovo značenje na osnovu njihovog oblika. Ova ikoničnost –
zasnovana na sličnosti – je primarna ikoničnost i ona je zavisna od medijuma (
CUCKCOO
– po fonemama ikonička ali po grafemama ne).
Postoji i drugi tip ikoničnosti između oblika i značenja, posredovana produženjem značenja
od osnovnog na metaforsko (sova-mudrost). To je sekundarna ikoničnost. Zvučni simbolizam
– određeni zvuci ili grupe zvukova su povezani sa određenim značenjem.
Sosir: princip motivisanosti:
ako je veza između oblika i znaka zasnovana na principu
sličnosti, oblik je ikoničan. To je dakle vrsta motivacije. Uvek zavisi od medijuma u kome se
objekat manifestuje, bez obzira da li je primaran ili sekundaran.
14. Indeksi
Pirs
: indeks je znak koji bi odmah izgubio karakter koji ga čini znakom kada bi mu objekt
bio oduzet, ali ne bi izgubio karakter kada ne bi bilo interpretatora (mentalni efekat koji
izaziva znak).
INDEXICAL
– treba da postoji neka pretpostavljena veza između znaka A i njegovog
signifikatuma C, takva da pojava A može da implicira postojanje C-a (dim je indikator
prisustva vatre ali ne mora znači da je negde vatra već nagovešteva da je vatra uzrok dima –
suštinsko obeležje ovih indikatora je da sprovode neku informaciju o svom izvoru).
15. „Koncept“ u semantici i kritika konceptualizma
