1. У в о д

Транзиција је процес који подразумијева трансформацију

државног у приватно власништво, али и свеобухватну промјену
политичког, институционалног, економског и социјалног система.
Међутим, на првом мјесту транзиција представља промјену начина
размишљања

Крах социјализма у земљама Источне Европе за собом је

оставио друштва која су се упркос формалној сличности нашла на
различитим   нивоима  зрелости.   Двије   екстремне   ситуације   су:
капитализам, кога  карактерише одсуство државног власништва и
тржишне интервенције, и  социјализам, кога  карактерише потпуно
државно власништво и потпуна државна контрола. Јасно је да се
овакви  случајеви   разликују   по   доминантним   вриједностима   ове
двије  категорије.   Пред   земљама   у   транзицији   је   задатак   да
структуру своје привреде промјене тако да оне постану привреде у
којима доминира приватно власништво и постоји само  неопходна
тржишна интервенција.

Полазећи од искустава земаља у којима је приватизација

проведена, највеће опасности су да се приватизација изврши, а да
се не дође до економских и радом створених ресурса. У том случају
имовина, умјесто неспособне државе као колективног власника и
предузетника   доспијева   у   руке   неспособних   приватних
индивидуалних власника и предузетника, што указује да се таквом
приватизацијом   ништа   ново   није   десило   –   имовина   је   само
формално   правно   промијенила   власника,   док   њена   економска
сврха   није   постигнута.   Ново   вријеме   процеса   глобализације   и
интернационализације   политике,   технологије   и   привреде
карактеришу бројни  парадокси. Штампа на нашим просторима је
препуна чланака на тему етике и друштвене одговорности везане
уз преваре, прање новца, мито и корупцију широких размјера које
се дешавају од 90-тих година до данашњих дана. Скуп промјена у
правном,   политичком   и  економском   систему   у   циљу   образовања
демократског   друштвеног   поретка   и   њему  комплементарне
тржишне привреде јесте срж транзиционог процеса.

Транзиција, дакле, није само прилив свјежег капитала и

имовинска трансформација. Она је, прије свега, а можда и изнад
свега, промјена начина мишљења.

Република Српска се налази у процесу трансформације из

нетржишне, раније самоуправне, у савремену тржишну привреду.
Процес је започео почетком 1996., одмах након што је потписан

Даyтонски мировни споразум.

Када су се сагледале све предности процеса приватизације.

Влада Републике Српске почетком 1998. године доноси одлуке да
се мора безусловно кренути у процес трансформације привредног
система,   а   самим   тим  и   власничке   трансформације.   Посебна
отежавајућа чињеница за привреду  РС је била да је производња,
посебно   у   великим   системима.  готово   замрла  и   да   је   дио
привредних капацитета у рату уништен. Пословање предузећа је
оптерећено   великим   кредитним   обавезама,   технички   и
функционално застарјелом опремом и недовољно стручним кадром
за тржишну привреду.

На другој страни, међународна заједница за било какву

помоћ, опоравак или сарадњу је везивала за приватизацију,
односно за контакт у преговорима са идентификованим
власницима.

Полазна основа приватизације била је - да се мора извршити

трансформација државног капитала у приватни акционарски
капитал.

За успjешност провођења процеса требало је тачно

дефинисати концепт стратегије, који се састојао од сљедећих
елемената;

циљеви приватизације,

принципи приватизације,

легалност процеса,

објекти приватизације и трансформација предузећа.

расподела дионица - државног капитала.

купци у процесу и употреба ваучера.

инвестициони фондови.

тржиште капитала,

образовање јавности и стручних кадрова у

предузећима,

10.

институција за спровођење приватизације.

11.

кадровска подршка приватизације,

понуде се морају јавно објавити;

принцип обавезности

- сва предузећа са државним

капиталом   су  обавезна   да   се   пријаве   за   приватизацију   путем
програма   приватизације.  Сва   предузећа,   чак   и   она   у   поступку
стечаја,   морају   израдити   и   доставити  почетни   биланс   стања.   У
супротном   се   примјењују   казнене   мјере   против  предузећа   и
одговорних лица, уз обавезу да опет ураде програм;

принцип једнаких права

- сви држављани

Републике Српске имају право на једнак број неноминованих
ваучера. Сви учесници у процесу приватизације морају имати
осигурана једнака права;

принцип слободе избора

- важан принцип

приватизације је да сви учесници имају право на слободу избора,
предузећа   самостално   израђују  програм   приватизације   и   бирају
метод   продаје   државног   капитала.   Власници   ваучера   слободно
бирају   предузећа   у   која   ће   улагати   своје   ваучере,  односно
предузећа гдје ће добити акције и постати власници;

принцип флексибилности

- пројекат процеса

приватизације се поставља на такав начин да се све
специфичности привредног живота могу рјешавати у самом раду,
уз поштовање услова да се ни у једном моменту живот у
предузећима не зауставља због приватизације.

4. Легалност процеса

Да би се у потпуности законски могао подржати процес

приватизације потребно је било донијети низ законских и
подзаконских

аката који омогућавају несметан процес.

Истовремено   се   морало   водити  рачуна   о   усаглашености   осталих
закона који су тренутно на снази. Такође, требало је размишљати
и   о   оним   законима   које   је   требало   тек   донијети,   а   везани   су
директно   или   индиректно   или   проистичу   из   самог   процеса
приватизације.   Први   сет   закона   који   омогућава   провођење
приватизације требао је да регулише сљедеће области:

програм приватизације.

почетни биланс стања,

контролу интерних дионица,

тржишта хартија од вриједности и централног

регистра,

фондова.

Ha основу дефинисане Стратегије приватизације, експертни

тимови Дирекције за приватизацију припремили су законски оквир
за провођење процеса приватизације.

Народна Скупштина Републике Српске је 23. jyла 1998.

године   усвојила   пакет   закона   о   приватизацији.   Након   тoгa,   до
краја   1998.   године   Дирекција   эа   приватизацију   је   припремила
основне подзаконске прописе (уpедбе, методологије, правилнике и
упутства), који треба да омогyћe ефикасно и брзо провођење свих
активности у поступку приватизације. 3акључно ca Правилником о
емисији   нових   акција   у   поступку   приватизације   и   Уредбом   о
утврђивању   методологије   за   процјену   вриједности   капитала   у
предузећима,   створен   је   комплетан   правни   оквир   процеса
приватизације.

Одређена економска и правна рјешења у пракси

(регулисање права  над земљиштем, станарско право, вредновање
земљишта   у   књигама,   предмети   сукцесије,   ратна   штета)
представљали   су   велики   проблем,   посебно  код   састављања
почетног биланса.

Главна карактеристика нашег модела је масовност јер се

највећи   дио   државпог   капитала   путем   ваучера   дијели   свим
нашим   грађанима.   Због   тога   је   и   предвиђен   специфичан   модел
приватизације   који   ублажава   недостатке   свих   претходних
модела,   са  одређеним   јединственим   рјешењима   (ваучери   су   без
вриједности, на продају се нуди проценат државног капитала који
се претвара у акције предузећа у које се ваучери уложе).

Закон о приватизацији државног капитала у предузећима

представља темељ читавог пројекта и из њега извиру сви остали
закони и подзаконска акта.

У Закону о приватизацији је прихваћен највећи дио

опредељења из Стратегије, али је донесен и дио рјешења која су
одступала од приједлога. Основ за то је представљало тестирање
у пракси појединих рјешења и коришћење искустава стручњака
из других области и страних земаља.

Да би се предложена рјешења стварно могла спровести у

пракси извршено је тестирање предузећа у Републици Српској.
која су могла да дају рјешења на одређена питања. Изабрана су