Семинарски рад

Схватања Војислава Бакића о интелектуалном васпитању

Садржај

Увод...........................................................................................................

1. Методологија истраживања...............................................................

1.1. Циљ истраживања......................................................................

1.2.Хипотеза истраживања................................................................

1.3. Методе и технике истраживања.................................................

2. Друштвено историјски односи у Србији у XIX веку.....................

3. Живот Војислава Бакића....................................................................

4. Педагошке идеје и рад Војислава Бакића........................................

5. Питање интелектуалног васпитања у делима Војислава Бакића...

5.1. Умне тековине и врсте сазнања.................................................

5.2. Развијање свести и самосвести..................................................

5.3. Развијање пажње, опажања и усвајања.....................................

Закључак...................................................................................................

Литература...............................................................................................

Семинарски рад

Схватања Војислава Бакића о интелектуалном васпитању

Увод

Током последње три деценије XIX века, темељније преношење

резултата педагогије из Западне Европе у наше школе врши Војислав
Бакић. Онда се живо осећала потреба за унапређењем васпитања и
образовања српског народа у слободној држави.

Још из студентских дана Војислав Бакић је пошао стопама Светозара

Милетића и грађанске слободоумне мисли, мада је она била спутавана
монархистичко-бирократским режимом Обреновића. За професора
педагогије на Великој школи Бакић је изабран 1892. године. Стога његов
рад пада у време тзв.

владановштине

, када је сукоб апсолутистичке

управе са напредним делом буржоаске класе и радничком класом која је
стварала,   достигао   свој   врхунац.   Владавина   Обреновића   је   временом
добила   противника   како   у   Радикалној,   тако   и   у   Либералној   странци,
представницима младог грађанства. Оне су једно време имале додирне
тачке   са   социјалистичким   покретом,   који,   за   разлику   од   грађанских
странака, није хтео никакво помирење са владајућим дворским круговима.

И у младости и касније, припадајући либералистичкој идеологији

прожетој национализмом, Војислав Бакић је умногоме својом педагогијом
изражавао тежње младе грађанске класе српског друштва.

Културна историја српског народа имала је много заслужних

личности. И Војислав Бакић је један из групе научних радника чија је
ширина погледа изазивала дивљење и поштовање. Стрпљивошћу,
благошћу и доследношћу, он је извршио благотворан утицај на генерације
наставника. Тактом, који се васпитачу само пожелети може, Бакић је
придобијао људе и сарађивао на делу педагогије и народног напретка.

Васпитавати   децу   –   значи
помагати   им,   да   се   што
већма   развију   телесно   и
усаврше духовно.

Војислав Бакић

Семинарски рад

Схватања Војислава Бакића о интелектуалном васпитању

1. Методологија истраживања

1.1. Циљ истраживања

Војислав Бакић је један од најистакнутијих представника

хербартоваца   код   нас.   То   је   и   логично   с   обзиром   на   чињеницу   да   је
педагогију студирао у Немачкој код Хербартових следбеника Т. Цилера и
К. Ф. Стоја.Тамо је касније и докторирао и одатле дошао у Србију где је
прво радио као професор у учитељским школама, а затим постао први
професор педагогије на Великој школи у Београду. Осим тога, он је као
истакнути   научни   радник   обављао   бројне   функције   у   министарству
просвете и црквених дела и сарађивао у многим листовима и часописима.
За наш рад нарочито је битна чињеница да је Војислав Бакић био веома
плодан   писац   и   да   се   занимао   за   велики   број   педагошких   питања   и
проблема.

Циљ овог рада је да видимо какав је став према интелектуалном

васпитању, као једном од фундаменталних проблема педагогије имао
Војислав Бакић и колико се уопште бавио интелектуалним васпитањем.

1.2.Хипотеза истраживања

На основу овако одређеног циља можемо поставити следећу полазну

хипотезу:

Војислав Бакић је у току свог педагошког рада и стваралаштва

писао о интелектуалном васпитању и често се у својим делима бавио
овим питањем

1.3. Методе и технике истраживања

Како се овде ради о теми везаној за националну историју педагогије,

ово питање ћемо истражити историјском методом, прикупљајући податке
из литературе која нам буде доступна.

Семинарски рад

Схватања Војислава Бакића о интелектуалном васпитању

2. Друштвено историјски односи у Србији у XIX веку

Услед две масовне сеобе српског народа на север (1690. и 1737.)

Србија   је   остала   крајем  XVIII  и   на   почетку  XIX  века   са   знатно
разређенијим   становништвом.   Оно   што   је   остало   на   старом   огњишту,
готово   све   сами   сељаци,   политички   је   било   потпуно   обесправљено   а
економски   крајње   експлоатисано.   Процес   унутрашње   друштвене
диференцијације   код   тог   сељаштва   почиње   доста   касно,   пред   сам   крај
XVIII  века, па се брже наставља тек у  XIX  веку. Тада неки појединци
почињу   да   се   богате   и   да   са   материјалним   богаћењем   задобијају
друштвену моћ и углед. Ево како Вук описује то наше сељачко друштво с
краја XVIII века: „Народ Српски, нема други људи осим сељака. Оно мало
срба   што   живи   по   варошима   као   трговци   (готово   саме   дућанџије)   и
мајстори   (понајвише   ћурчије,   терзије,   јекмеџије,   туфекџије,   кујунџије)
зову   се   варошани,   а   уз   буне   или   ратове   или   се   затворе   с   Турцима   у
градове, или с новцем бјеже у Њемачку. Зато они не само што се не броје
у народ Српски, него их још народ и презире. Од сељака има ковача,
туфекџија,   терзија   и   ћурчија,   качара,   ко0лара,   дунђера,   конопчара,   по
ђекојим   мјестима   и   лончара.   Дунђер   је   сваки   и   зидар   као   и   ћурчија.
Терзија као качар и дунђер не ради заната код својих кућа,него код онога
коме ради. Дрвене занате зна готово сваки Србин, само нема сваки алата,
на пример да начини из нова буре или кола, али обруч набити око кола
или у воденици што поправити, зато слабо ко тражи мајстора. Тако исто
Срби сами грађу сијеку, сами куће и остале зграде праве; сваки србин
опанке сам себи гради. Српкиње сију, реде и преду кудељу и лан, боје
(чивитом, броћем, метвицом, зановјећу итд.) и преду вуну, ткају платно и
сукно, везу, плету чарапе и рукавице.“

Само мали део земље је обрађен дк је већи део земљишна заједница

(шуме и пашњаци). У таквој привреди новац игра малу улогу, јер нема
робне производње, нема производње за новац. За тржиште се готово
ништа ни не производи. Сељак своје сувишне производе мења једино са
занатлијом од кога узима оно што сам не уме и не може да направи. Таква
привреда и таква материјална база су занемарљиве. Рачунање на прсте
задовољава све потребе. Због тога се не показује никаква потреба за
школовањем па и за самом писменошћу. У ово доба у Србији и нема
световних школа и световне наставе.

Караџић, В. према Ђорђевић, Ж.: Васпитање у Срба, Научна књига, Београд, 1958. стр. 34