Sima Pandurović
SEMINARSKI RAD
Strana 1
1. SADRŽAJ
1. Sadržaj___________________________________01
2. Biografija_________________________________02
3. Kritike___________________________________04
4. Analiza__________________________________10
4.1. Bisrerne oči________________________10
4.2. Svetkovina________________________11
4.3. Rodna gruda_______________________15
4.4. Jesenja svečanost___________________17
4.5. Beograd u ropstvu__________________18
5. Literatura_________________________________19
Sima Pandurović
SEMINARSKI RAD
Strana 2
2. Biografija
ima Pandurović je pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s
pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav
Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Gimnaziju
i filozofske studije Pandurović je završio u Beogradu i počeo je da službuje kao profesor
valjevske i beogradske gimnazije. Prvi svetski rat je proveo u internaciji u Boldogasonju i
Nezideru, a po njegovom završetku bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika
Narodne biblioteke. Rano je počeo da peva, ali istovremeno je živio i radio na izdavanju i
uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis
"Polet", zatim sa Disom uređivao Književnu nedelju, a posle Prvog svetskog rata osnovao
časopis "Misao". Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: "Posmrtne počasti",
"Dani i noći", a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama "Na
zgarištu", koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svjetskog rata Društvo
hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom "Okovani stihovi". Po
oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom "Stihovi". Poslednja
njegova zbirka pesama "Pesme", sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve
ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Pandurevićeva dela iz oblasti
književne kritike i estetike su: "Ogledi iz estetike", "Razgovori o književnosti', Bogdan Popović.
Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog "Tartifa" i Šekspirove tragedije i drame "Hamlet",
"Ričard III", "Henri IV", "Magbet" i "Kralj Lir", sve sa Živojinom Simićem.
S
Sima Pandurović
SEMINARSKI RAD
Strana 4
3.Kritike
Jovan Deretić– Kratka istorija srpskog pesništva
rajnji izraz pesimizma epohe dao je Sima Pandurović (1883—1960), takođe
Beograđanin. Objavio je dve knjige pesma,
Posmrtne počasti
(1908) i
Dani i
noći
(1912), od kojih prva spada u najznačajnije pesničke knjige tog razdoblja. Posle
Prvog svetskog rata uglavnom prestaje pisati pesme i bavi se kritikom, estetikom i drugim
književnim poslovima. Kao pesnik razvio se pod uticajem Bodlera i francuskih simbolista.
Poznavao je i nemačku pesimističku filosofiju (posebno Šopenhauera), koja je uticala kako na
njegov pesimizam tako i na njegovu sklonost k racionalističkom načinu mišljenja. Odlike
Pandurovićeva pesimizma jesu racionalnost i intelektualnost, logika i jasnoća. "Demon
misaonosti u ovom osobenom liričaru više je logičar nego metafizičar", primetila je I. Sekulić.
Trezven i hladan, bez nejasnosti, bez iracionalnih treptaja i težnji, Pandurović je izrazio
racionalnu jezu pred zlom u svetu. Ono je svemoćno i neograničeno, obuhvata sve i prodire u
sve, u ljubav, u društvo, u čitav život. Tamnica kao jedna od osnovnih slika epohe dobila je kod
njega čulnu opipljivost, s njenih zidova sliva se memla i meša s njegovim suzama a on nema
nikakve želje da iziđe napolje, među ljude, u život. I u svom pokoljenju nalazi isto: "sumornu
miso", "zamagljen pogled", "odricanje nemo", "strast što je buktala i koje sad nije". Taj svetski
bol može se savladati samo po cenu gašenja osećanja, iščeznuća svega što se doživelo u
potpunom, lekovitom zaboravu (Potres) ili u ludilu (Svetkovina). Slično prvom srpskom pesniku
racionalisti, J. S. Popoviću, i Pandurović peva o blagotvornosti ludila. Ono nas oslobađa okova u
koje je čovek već samim rođenjem bačen. To sumorno, bolničko raspoloženje zahvatilo je i
ljubavnu liriku. Ljubav je u njegovim pesmama uvek povezana sa smrću: kako i sve druge što
vredi — ona pripada prošlosti, i to onoj koja je s onu stranu postojanja. Dok je Rakić skeptik
ljubavi, Pandurović je "grobar ljubavi". Sam naslov njegove glavne zbirke Posmrtne počasti,
nagoveštava nešto što je nestalo, umrlo, čemu se drži opelo. U njoj pesnik sahranjuje sve redom
pa i voljenu ženu. Vizija grobnog mraka data je u jasnim, preciznim, odmerenim i hladnim
K
Sima Pandurović
SEMINARSKI RAD
Strana 5
stihovima koji izazivaju jezu. Pandurović je ipak znao zapevati i drukčijim glasom. Kao i ostali
pesnici njegova naraštaja bio je zahvaćen moćnim rodoljubivim talasom. Slično Rakiću, on je
odličan rodoljubivi pesnik. Neke njegove rodoljubive pesme spadaju u najbolje što ih je napisao.
Njegova klasična, antologijska
Rodna gruda
, duboka, misaona, bez ijedne reči patriotske emfaze,
jednostavna, istinski lirična, zna samo za jednu nežnost, za jednu ljubav koja "ne čili", ljubav
prema domovini. Dah života, vere i nade struji i u svim drugim pesmama kolektivne inspiracije,
od kojih su neke ispevane pod dojmom velikih, sudbinskih događaja koje je proživljavala
otadžbina.
Skerlić je povodom prve Pandurovićeve zbirke napisao članak pod naslovom
Jedna
književna zaraza
, u kojem je, priznavši pesniku talenat, odbacio pesimizam i destruktivni smisao
njegove poezije. Sasvim je suprotan bio odnos mladih prema Panduroviću. Oni su u njemu videli
svog pesnika. U modernističkom pokretu uoči Prvog svetskog rata i neposredno posle njega on je
bio jedan od pesničkih uzora. Pod njegovim uticajem bili su, među ostalima, i mladi Andrić i
Ujević. Vrednost njegove poezije bila je pre svega u novim horizontima koje je otvarala, u
novim temama i osećanjima, dok je u formi i izrazu ostala do kraja u granicama našeg
parnasizma.
Slika 1.2. Kuća Sime Pandurovića
