облика, прошлог, садашњег или будућег, означава га, представља, упућује на њега или
подсећа на њега. Знак означава само једну појаву с којом се одмах, свесно или несвесно,
повезује или спаја. Зато је могуће да и животиња разуме знак: на знак звона пас очекује
храну, јер је претходно извежбан да је после најаве звона добије („условни рефлекс“).
Саобраћајни знак упућује пешака да прелази улицу на 'зелено' или да не прелази на
'црвено' – и ништа више. Кад се жива у топломеру пење, то је знак да температура расте –
и ништа друго. Ако се негде дими, онда се тамо и ложи ватра- и то је све. Симбол није
тако чврсто везан за појаву коју представља; шири је од знака; богат значењима. Дакле,
симбол не указује само на једну видљиву ствар, већ упућује на низ видљивих значења,
која се односе на више од једне појаве: већи број значења повезан је са једним те истим
симболом. Оно што симбол и знак имају заједничко, то је носач значења или смисла, неки
предмет који се чулима може опажати. Оно што симбол разликује од знака, то је: знак има
само једно значење, а симбол више значења, од којих је свако на свој начин вредно.

Људска култура се управо и јавља са способношћу човека да ствара и разуме

симболе.

Како је извор, колико појмова, толико и симбола у хришћанству непресушан, у

овом раду биће издвојена неколицина хришћанских симбола, како би се на основу тих
примера, показала њихов улога у друштву и поимању појединаца.