za njeno prevazilaženje nisu najvažniji uzroci krize, već njeni simptomi. Simtomi
krize predstavljaju vidljiva dejstva uzroka krize, ali se oni ne mogu izdvajati od
uzroka krize, jer mogu biti rezultat više uzroka krize, a i sami mogu postati uzrok
krize. Zbog višestrukog uticaja različitih uzroka krize, ne može se uvek
uspostaviti jasna uzročno posledična veza između uzroka i simptoma krize.

Simptomi krize predstavljaju obeležja po kojima se kriza u preduzeću može

identifikovati. Prvi znaci krize najčešće se manifestuju u vidu pada tržišnog
učešća i porudžbina od stane kupaca. Ovo dovodi do pada prodaje, pa zatim i
dobiti, ali i likvidnosti preduzeća. Opadanje ovih faktora, ali i neiskorišćenost
kapaciteta može se identifikovati u knjigovodstvenim podacima.

Priroda krize jeste da se kreće eksponencijalno. Što je više simptoma krize, to

je preduzeće dublje zašlo u krizu i teže je vratiti ga ravnotežno stanje – stanje
likvidnosti.   Zbog   toga   je   od   suštinske   važnosti   uočavanje   najmanjih   signala
(simptoma)   krize   i   brza   reakcija   preduzeća.   Ukoliko   preduzeće   ništa   ne
preduzme,   onda   će   sve   više   tonuti   u   krizu,   polako   će   povećavati   svoja
zaduživanja, a smanjivati svoju likvidnost, a uskoro neće moći da isplati nikakvu
dobit.

Intenzitet krize je promenljiv tokom njenog produbljivanja. Ali nije lako uočiti

rane simptome krize, jer se oni mogu različito interpretirati i jer mogu imati više
uzroka. Indikatori krize koji su se iskristalisali kroz praksu su finansijski rezultati:



opadajuća prodaja



opadajuća rentabilnost



povećanje stepena zaduženosti



opadanje likvidnosti

Samostalno ili u grupama ovakvi pokazatelji ukazuju na krizu. Npr. ukoliko se

pogoršava finansiranje i nastupa prezaduženost onda to povlači štetu na prinosu.
Zaduženost i nesposobvnost plaćanja jasno signaliziraju postojanje krize koja
ugrožava preduzeće.

Zaduženost nastaje onda kada se u preduzeću za funkcionisanje mora pored

sopstvenog kapitala angažovati nesrazmerno mnogo tuđeg kapitala.
Prezaduženost preduzeća je stanje pri kome je u preduzeću sopstveni kapital
jednak nuli.

Kasnije, tokom napredovanja krize mogu se javiti i simptomi poput:



neadekvatnog reinvestiranja u posao



nedostatak planiranja



suprostavljanje najvišeg rukovodstva idejama koje dolaze od drugih



pasivnost vrhovnog menadžmenta

Analiza simptoma krize polazi od pretpostavke da je preduzeće rezervoar

gotovine i da mu je cilj da uspešno upravlja novčanim tokovima. Kada se taj
rezervoar isprazni, smatra se da je preduzeće bankrotiralo. Ispitivanje faktora

kao što su rentabilnost, rast i likvidnost treba da pruži podatke o dubini krize u
kojoj se preduzeće nalazi.

Pored finansijskih postoje i brojni drugi faktori koji ukazuju na postojanje krize.

To su najpre kvalitet proizvoda (koji može početi da opada), sumnjičavost
dobavljača i inozemnih kupaca, zanemarivanje popravki na građevinskim
objektima, pa sve do ne nabavljanja inventara koji se koristi u kancelarijama.

Jedan od zadataka menadžmenta preduzeća jeste da uoči kada preduzeće

može zapasti u nevolje. Ali to nije lako, zbog mnogih faktora uključujući i težnju
preduzeća da ulepšavaju svoje rezultate (odnosno da se prikrivaju slabosti). Iako
svako preduzeće  u savremenom  tržišnom  sistemu  podleže određenim  opštim
kretanjima, to ne daje za pravo menadžmentu da zanemare trendove rezultata
koji   mogu   imati   kobne   posledice.   Najveći   broj   preduzeća   došao   je   u   položaj
bankrotstva zbog višegodišnjeg gomilanja gubitaka. Od menadžmenta se danas
traži   da   blagovremeno   otkriju   simptome   opasnosti   i   racionalno   reaguje   na
situaciju pre nego što bude prekasno.

Neki simptomi krize ukazuju samo na svršen čin i u njihovom dejstvu se ne

može ništa učiniti, dok drugi pretežno finansijski indikatori mogu služiti za rano
naslućivanje problema do kojih preduzeće može doći. Perfektnije i brže
računovodstvo svakako može pomoći u ranoj identifikaciji krize.

Koristeći svoje funkcije (finansijsko knjigovodstvo, knjigovodstvo preduzeća,

kontrola), interno računovodstvo preduzeća je predodređeno da daje informacije
za spoznaju krize. Nažalost, računovodstvo ovaj zadatak većinom ne ispunjava ili
samo delimično baš u kriznim situacijama. Nekada kriza nastaje iz razloga što je
računovodstvo neažurno, pa se krizni razvoj događaja prekasno otkrije. Naravno,
ovo   ne   važi   za   preduzeća   koja   bivaju   zatečena   iznenadno   nastupajućim
egzogenim   uzrocima   krize.   U   najvećem   broju   slučajeva   u   preduzeću   postoji
računovodstvo,   ali   je   ono   pre   svega   orjentisano   na   prošlost   i   ograničeno   na
zadatke koje je nužno obaviti radi izrade bilansa (ocene stanja). Preduzećima
najviše nedostaju informacije o troškovima, koje se odnose na sadašnju situaciju
i  koje služe u  svrhe planiranja  i  kontrole.  Često u  preduzećima postoji  samo
delimično knjigovodstvo koje služi za ispunjavanje poresko-pravnih i trgovinsko-
pravnih propisa. Upravo takva preduzeća najčešće upadaju u krizu, jer u njima
nema računovodstva koje bi moglo dati rani alarm za početak problema.

U slučaju da računovodstvo prikazuje pristustvo krize, nema potrebe za daljim

angažovanjem u drugim izvorima saznanja. Ali drugi izvori su itekako bitni u
daljim fazama analize. Zbog toga je potrebno da na licu mesta i u razgovoru sa
radnicima u preduzeću, menadžment pokuša da dobije realnu sliku o stanju u
preduzeću i dubini krize.

To mogu biti:



Saradnici

Rukovodstvo najčešće zanemaruje iskustveni i naučni potencijal koji
postoji u preduzeću i retko ga koristi za identifikovanje krize. Iako je realno
da su radnici, ipak, bliže mestima gde se kriza može uočiti. Tako npr.
radnici na montaži mogu rano identifikovati opadanje kvaliteta proizvoda,