СИНДРОМ ИЗГАРАЊА НАСТАВНИКА И ЊИХОВА ОТВОРЕНОСТ ЗА УВОЂЕЊЕ ИНОВАЦИЈА У НАСТАВУ
Увод
Научници различитих профила: педагози, филозофи, дидактичари и други мислиоци
разних епоха, истицали су сложеност и значај наставничког дјеловања. О улози и значају
наставничког позива говорило се још у античко доба, када улога наставника није била ни
приближно комплексна као данас. Нагли развој науке, технике, технологије и динамична
друштвена кретања, условила су крупне промјене у свим сферама живота, па и промјене у
педагошкој функцији наставника у савременој школи. Иновације које доноси савремена школа,
свакодневно појачавају стрес код наставника, зато што наставници најчешће нису довољно
оспособљени за иновације, а то се негативно одражава на њихово ментално здравље.
Наставници су свакодневно изложени стресним ситуацијама. Чести су конфликти са
ученицима, њиховим родитељима, а нажалост и са колегама. Такође, постоје још увијек школе
које немају адекватне услове за рад, па и то на наставника стресно дјелује, јер га онемогућава у
раду. Постоји још низ других узрока који више-мање изазивају стрес наставника, а то га све
„гура“ у jедан велики проблем -
синдром изгарања
. Имајући у виду све наведено, синдром
изгарања наставника можемо дефинисати као поремећај у њиховом понашању који настаје као
посљедица дуготрајног стреса и фрустрација у радној околини. То је у ствари прогресивни
губитак воље за рад наставника, јер је наставник опсједнут ученицима и уплетен у њихове
конфликте и животе, да га то доводи до изгарања. Наставник губи реалну слику о себи и о
послу којим се бави.
Дефиниција синдрома изгарања
О овом синдрому озбиљније се почело говорити 70-тих година, када су клинички психолози
Маслач (Maslach
)
и Фројденбергер (Freudenbenger) почели објављивати прва истраживања о
посљедицама дуготрајног професионалног стреса. Сагоријевање укључује стање физичке,
емоционалне и менталне исцрпљености која се јавља код високо мотивисаних и послу
посвећених особа, након напорног и захтјевног рада. За синдром изгарања не постоји нека
стандардна дефиниција из разлога што су овај проблем различити аутори различито
сагледавали, па на основу својих виђења давали дефиниције. Најприхватљивија дефиниција је
она коју је, са својим сарадницима, конструисала Кристина Маслач. Према тој дефиницији
изгарање је стање за које је карактеристична појава емоционалне исцрпљености,
деперсонализације и губитка личног постигнућа, а захвата појединце који се професионално
баве људима који трпе велике патње и који су угрожени у физичком, психолошком или
социјалном погледу (Maslach, 1981, – види код: Croom и Moree, 2003). Све ово настаје усљед
дуготрајног стреса и фрустрација на радном мјесту. Управо на овој дефиницији је заснована и
теоријска основа првог дијела овог истраживања.
Синдром изгарања има три основна симптома:
– Емоционална исцрпљеност
– Емоционална и физичка дистанцираност
– Измијењена перцепција радних способности
За овим истраживањем повукла нас је жеља и професионална радозналост, да видимо какво
је стање у нашим школама и са нашим наставницима. Нас занима да ли и у којој мјери су наши
наставници захваћени синдромом изгарања, те да ли су отворени за увођење иновација.
Сазнаћемо да ли имамо срећу да у нашим школама раде наставници ентузијасти, који сваку
иновацију прихвате са одушевљењем и изнад свега воле свој посао, или је ипак, другачије.
Иновације у настави
Будућност у коју смо закорачили,
носи са собом крупне промјене које су видне у свим
сферама живота, па и у образовању. Промјене у образовању се најчешће односе на понашање
и став наставника према ученицима, затим на нове методе и облике рада, нову наставну
технологију. У погледу промјена, ставови наставника су различити и свако има своју реакцију
на промјене. Иновација је ријеч латинског поријекла (inovatio) што значи новина, новачење,
новотарење, мењање (Вујаклија, 2002, стр. 339).
Иновације у образовању представљају
„сврсисходан напор за комплексним усавршавањем васпитно-образовног процеса, уношење
нових елемената са становишта циљева, садржаја, метода, облика и васпитно-образовних
техника. Припадају роду „промјена“ које се односе на цјелину структуре школског система или
његових значајних дијелова, а у циљу побољшања која се могу мјерити“ (Pedagoška
enciklopedija 2, 1989, стр. 271). Нас занима колико су данас наши наставници отворени за
увођење иновација, да ли код некога изазивају стрес који га може довести до синдрома
изгарања.
Профили наставника
Чињеница је да су ставови наставника различити када је у питању увођење иновација у
наставу. Неки радо прихватају сваку иновацију, примјењују је у свом раду, па сами закључују
да ли даје боље резултате од традиционалног начина рада. Други, пак, не желе да чују за
иновације, и већ знају да „то није ништа“, а нису ни покушали. Међутим, постоје и они
наставници који комбинују иновације са традиционалном наставом. Сами процјењују шта се
може комбиновати и повезати како би се остварили добри резултати у раду. Исто тако, знамо да
наставници који су против свих новина у настави, стресно доживљавају иновације, па су самим
тим подложни синдрому изгарања. За ово истраживање смо специјално конструисали посебан
инструмент који се састоји од три профила наставника:
ентузијаст, комбинатор, антагонист.
Њиме ћемо испитати ставове наставника о увођењу иновација у наставу. Интересује нас који
профил наставника је доминантан у нашим школама и да ли ћемо потврдити нашу главну
хипотезу која гласи да:
наставници које је захватио синдром изгарања, нису отворени за
иновације.
Овим истраживањем ћемо такође сазнати, која од ова три профила наставника,
предодређује емоционалну исцрпљеност, односно, који профил наставника најчешће подлијеже
синдрому изгарања.
