Српски – Други семестар – Синтакса – Драгана Василијевић – 080304,
09
17.03.2009.
Синтакса
Синтакса
је наука о употреби речи.
Реч
је минимална јединица синтаксе, која има сопствено значење и
способна је да у означној употреби упути на оно што је предмет
разговора.
Неке речи имају функцију исказа (нпр. глаголи, али и именице,
речце, узвици). Реч употребљена у комуникативној функцији назива
се
исказ
.
Реченица и исказ
Реченица и исказ нису исто.
Исказ
припада комуникативној синтакси, шири је појам, може да
обухвати и јединице мање од реченице (речи, групе речи), може да
буде исто што и реченица, али и скуп реченица (ако представља
комуникативно завршену поруку).
Исказни блок
чине 2-3 реченице које представљају комуникативно
завршену поруку, Исказ је и минимална јединица текста. Његовим
повезивањем настају пасуси (параграфи), а даљим повезивањем
пасуса настаје текст. Пример за минимални текст је пословица, а
максимални неколико томова.
Реченица
је чисто синтаксички појам, предмет структурне синтаксе,
њена највиша јединица.
Синтагма
је синтаксички уређена група речи, којом је описан скуп
повезаних чињеница. (примери: један човек, две птице)
Реченица
је исказ у којем је употребљена предикатна форма (лични
глаголски облик). Реченица је предикативни исказ. Реченица може
бити монопредикативна (има само један предикат) или
полипредикативна (има више предиката).
Синтаксички и синтагматски односи у реченици
Њихови синтаксички односи могу бити зависни или напоредни.
Постоје и синтагматски односи зависности и напоредности.
Речи напоредног односа
повезане су у јединствену синтагму
једнакошћу функција (и комуникативне и синтаксичке;
Дарко није ни
1
Српски – Други семестар – Синтакса – Драгана Василијевић – 080304,
09
добар ни лош
; добар и лош стоје у напоредном односу и имају исту
комуникативну и синтаксичку функцију).
Напоредни односи
се обележава везницима: И, ИЛИ, АЛИ, остаје
необележен или се обележава интерпункцијским знаком за
напоредност – зарезом. Веза може бити:
- асиндетска
(без везника)
- синдетска
(један везник)
- полисиндетска
(везник после сваке речи)
Зависни однос
се ствара кад уз управну реч стоји атрибут или
адвербијал. Сваки атрибут са управном речи чини синтагму (зависна
синтагма), као и сваки адвербијал са управним глаголом.
Свака реч у реченици и исказу која свој садржај остварује
објашњавајући садржа друге речи чини зависну синтагму.
Зависност
се обележава двојако:
- облицима речи
(певање песме)
- лексички непотпуним речима
(везници, предлози ...)
Прелазне конструкције:
Постоје прелазне конструкције (апозиција, атрибутив, апозитив,
актуелни квалификатив).
Апозиција
– речи исте синтаксичке функције и истог комуникативног
садржаја. Нпр.
И раније се дешавало да дође овако у касабу, његово
место, неки странац, шкутор или Циганин скитница.
У напоредном су синтаксичком односу према управној речи, али су
ипак зависне од упоредне речи, јер поново именују исти садржај.
Одваја се зарезом или цртом (када желимо да из семантичких или
комуникативних разлога истакнемо апозицију – то се зове
антиципација).
Атрибутив
– конгруентна именица у атрибутској служби.
Примери:
Циганин скитница, вранац коњиц, извор вода, доктор
Ђорђевић, учитељица Милка
... Слични су апозицијама, али је већа
блискост са атрибутима. Не одвајају се зарезом. Апозиција јесте
напоредна именица код које се не употребљава везник, а атрибутив је
увек зависни члан синтагме.
Апозитив
заузима положај атрибута према управној речи, одваја се
зарезом од управне именице.
Млад човек, стасит и јак, стигао је јутрос на факултет. Посматрали
смо дубоке боре, не оне обичне.
2
Српски – Други семестар – Синтакса – Драгана Василијевић – 080304,
09
- Према граматичким ознакама
– једнина женског рода –
На
ливади је играла мала јагњад. Кубад је била златна. На поду је
била просута ситна дугмад.
Слагање са речима чије се граматичке ознаке разликују од стварног
значења може бити двојако: према стварном значењу или према
ознакама.
Рекција
је прилагођавање зависне речи у синтагми подразумева
подешавање граматичких ознака према значењу управе речи. Начин
прилагођавања зависи од: врсте речи или исказних форми у којима су
те речи употребљене.
1) Прилагођавање објекта прелазних глагола може бити двојако –
у потврдној и одричној форми.
У потврдној форми исказа употребљава се акузатив, а само за неке
речи генитив, а у одричној форми паралелно акузатив и генитив.
Наташа је купила мантил. Јоца чита интересантну књигу. Дајте да
пијемо воде.
(генитив, јер је потпуно активирано партитивно значење,
иако је правилан и акузатив).
Додајте цемента да се бетон не круни.
Такве лепоте нисмо досад видели. Немој мајке заборавити.
2) Прилагођавање глаголима које се уствари разликује од
прилагођавња речи именицама сличног значења. Уз именицу
глаголског значења увек се употребљава облик генитива
(певање песме, читање књиге, мерење раздаљине, посматрање
утакмице), са глаголом се слаже именица у акузативу (певати
песму, читати књигу)
Комуникативне функције исказа
- информативна
(.)
- императивна
(!)
- интерогативна
(?)
Ако исказ има експресивну вредност – одна је екскламативан и
обележава се (?!) чиме се износи експресивност, знак се пише увек
овим редом.
Искази се разликују и по саставу:
1) монопредикативни
(једноставни) – имају један предикат и
еквивалентни су простим реченицама
4
Српски – Други семестар – Синтакса – Драгана Василијевић – 080304,
09
2) полипредикативни
(сложени) – имају два или више предиката
и еквивалентни су сложеним реченицама и њихови односи се
могу пратити.
Синтаксичка напоредност
је равноправни реципрочни односи међу
реченицама.
Синтаксичка зависност
означава равноправи однос
реченица, а тај однос је увек једносмеран (разликује се она која је
упоредна и она која је одређује и допуњује).
Синтаксичне функције
су субјекатска, објекатска, атрибутска и
адвербијална.
Синтаксична значења
су обележавање времена, места, узрока у
зависним реченицама, односно саставности, раставности,
супротности у напорендим реченицама.
Потпуни и непотпуни искази
Реченица
је прави пример потпуног исказа, јер носи предикацију
(предикација уноси нову информацију).
Комуниактивна синтакса: Сунце сија – сунце је тема, а сија рема.
Структурна синтакса: Сунце је субјекат, оно што нам је познато, а сија
је предикат, који актуелизује значење.
Непредикативни искази
се увек допуњују садржајем из контекста. У
везаном тексту где је искат минимална јединица често се предикат
изоставља да би се постигла кохезија.
Непотпуни искази
су они искази код којих нису изговорене све реи
потребне за опис целог садржаја, него су само неке употребљене.
(Хоћеш ли ми донети књигу сутра? Да.)
Специфична врста непотпуних исказа су
елипсе
(прави непотпуни
искази). Елипсе дозвољавају врло лако надомештање изостављених
речи уз помоћ контекста.
Целокупна синтакса се дели на:
1)
тагмеме
– све оне јединице до реченице (глас је такође
синтаксичка јединица, јер у везаном говору може бити исказ,
реч, група речи)
2)
таксеме
– све што има предикацију
– предмет изучавања реченица са различитог
становишта
5
Српски – Други семестар – Синтакса – Драгана Василијевић – 080304,
09
Када је у реченици именован и вршилац радње и носилац стања
субјектом се сматра она реч с којом је предикат конгруенцијски
повезан.
Када конгруенцијски субјекат именује носиоца стања изазваног
деловањем покретача, који је обележен /регираном/ речју,
субјекат се одређује облички, а не семнатички. (
Милош је био
притиснут мислима. Стално је потискиван од стране својих
колега
. Субјекат није изречен, а „од стране својих колега“ је
агенс, који преузима функцију субјекта, тј. агентивна одредба.
Данас је на предавању било досадније него икад
. – бесубјекатска
реченица. Бесубјекатска реченица је реченица са безличним
обликом предиката и са неизреченим вршиоцем радње и
носиоцем стања. Безличан облик се налази у средњем роду
једнине.
Субјекат није обавезни члан реченице, он може да изостане.
Предикатив
Предикатив
је допуна лексички непотпуног глагола у предикату:
бити, јесам, постати (и сви фазни глаголи), назвати се, прогласити се,
именовати (се), сматрати (се). Субјекат, предикат и предикатив су
елементи кои чине просту реченицу.
Проширена реченица
настаје
ако се у њој нађу атрибути, објекат и адвербијалне одредбе.
Атрибут
Атрибут
је одредба именичких речи којом се описује особина или
нешто друго у вези са именичким садржајем.
Конгруентни (придевски) атрибут
– конгруира са именицом коју
одређује. (лепа књига, бели цвет, наша кућа)
Инконгруентни (падежни) атрибут
– не ступа у конгруентни однос
са именицом, нити се мења – (кућа на брегу - локатив , дете добрих
родитеља - генитив, путовање на северни пол – на + акузатив,
успомене из детињства – из + генитив)
Објекат
Објекат
је синтаксичка допуна прелазног глагола којим се описује
садржај обухваћен глаголом.
7
