Ako ovo uzmemo kao činjenicu, onda možemo pretpostaviti da je logičan sled događaja takav da sa
industrijskom revolucijom, koja je uslovila veći stepen proizvodnje, treba da dođe do smanjenja
socijalne nejednakosti. Međutim, realnost nije bila dosledna tome. Industrijska revolucija, naročito
u prvi mah, izoštrila je socijalne nejednakosti. Ali kako je talas tehničko-tehnološkog razvoja bio
neprekidan, tako su i sredstva za proizvodnju bila sve modernija i donosila su nove mogućnosti.
Dakle, produktivnost u kasnijim fazama kapitalizma biva sve veća, a set dostupnih proizvoda
daleko bogatiji. Ljudima se ne nude više samo dobra namenjena zadovoljenju egzistencijalnih
potreba već se nude i dobra koja opslužuju potrebe višeg reda. Međutim, siromaštvo ni u tim
uslovima nije otišlo u zaborav, već naprotiv. Prema podacima stručne literature na zadatu temu, u
19. veku u razvijenim zemljama, veliki deo populacije i dalje je živeo u uslovima siromaštva (čak i
ispod granice apsolutnog siromaštva) (Roganović, 2017: 30).

Nakon Drugog svetskog rata, usledio je talas obnova i promena i u velikoj meri je bilo zastupljeno
optimistično verovanje kada je reč o ublažavanju siromaštva. Optimizam se dugovao ekonomskom
rastu i društvenim promenama (Kolin, 2008), i bio je opravdan. Konkretno, većina stanovnika koja
se smatra radnom sposobnim dobila je zaposlenje, te je tako stopa nezaposlenosti bila niska, a
životni standard na značajno višem nivou. Ove povoljne trendove pratio je i ekspanzivni privredni
rast. Socijalizam kao ideja počeo se širiti u određenim zemljama, i on je kao osnovno polazište
imao ravnopravnost svih građana. Zakoni su išli u korist građana i radnika, a njihova udruženja,
odnosno takozvani sindikati, omogućuvali su uspostavljanje daleko povoljnije radne pozicije. Svi
ovi tokovi doveli su do formiranja ideje o “državi blagostanja” čiji je cilj bio obezbeđivanje
jednakih mogućnosti za sve. Međutim, siromaštvo nije više predstavljalo društveni problem, jer su
svima bile pružene iste mogućnosti. Na siromaštvo se počelo gledati kao na problem pojedinaca
koji nisu u stanju da ugrabe šanse i mogućnosti za sebe.

1.2.

Savremena shvatanja siromaštva

Privredni razvoj ima mnogo ciljeva čijem ostvarivanju teži, a ublažavanje siromaštva je svakako
jedan od njih. Ovde za trenutak treba zastati i naglasiti da težnja ka ublažavanju proizilazi iz
verovatne nemogućnosti da ono bude u potpunosti iskorenjeno. Iako je privedni razvoj koncept
koji treba da obezbedi bolje uslove života za ukupno stanovništvo, bez obzira na status, ipak,
praksa je pokazala da siromašne kategorije nekako uvek zauzimaju centralnu ulogu. Čak se i
smatra da je privredni razvoj uspešan u onoj meri u kojoj reguliše pozicioniranje najsiromašnijih
kategorija u društvu.

Postoje dva razloga zbog kojih je važno suzbijati siromaštvo. Prvi razlog je svakako etičke prirode
i proizilazi iz ideje o državi blagostanja koja nalaže da se svima pruže jednake mogućnosti. Drugi
razlog je taj što se nivo siromaštva odražava na celokupnu ekonomsku i socijalnu stvarnost.
Kategorije građana kojima nisu dostupni poslovi (a to su siromašni koji možda nisu imali
mogućnost ni da se adekvatno školuju) i to naročito oni kvalifikovani, doprinosiće stopi

nezaposlenosti što je negativan indikator za posmatranu zemlju. Pored toga, država mora da
obezbeđuje sredstva za pružanje socijalne pomoći tim kategorijama, što smanjuje sredstva iz
budžeta koja bi mogla biti upotrebljena za nešto drugo.

Shvatanja o fenomenu siromaštva tokom vremena su se menjala, jer se i uloga čoveka i dostupnih
mogućnosti menjala, što smo mogli i zaključiti na osnovu prethodne tačke rada. Ljudi na početnim
stupnjevima ljudskog razvoja nisu ni imali puno mogućnosti u pogledu seta dostupnih dobara za
zadovoljenje potreba, a ni mogućnosti da zarade (jer su bili robovi i njihov eventualni doprinos
odlazio je pojedincima koji su imali moć nad njima). Dakle, možemo zaključiti da je prvobitno
shvatnje o fenomenu siromaštva baziralo pretežno na materijalnom oskudevanju koje se sa jedne
strane manifestovalo kroz nedostatak dohotka, a sa druge strane kroz nemogućnost odgovarajuće
potrošnje (Kanbur, 1999: 2). Ovaj pristup je bio karakterističan za klasičnu studiju siromaštva B.S.
Rowntree-a iz 1901. godine, ali se zadržao sve do današnjih dana. Kasnije, tokom osamdesetih
godina dolazi do modifikovanja samog koncepta, pa se u ovaj pojam uključuje i obim obrazovanja
i zdravlja (Devetaković, et al, 2012: 311). U novije vreme, sa novim istraživanjima u ovoj oblasti,
došlo se do toga da su u dimenziju siromaštva uključene još neke kategorije, navedene u narednoj
tabeli:

Tabela 1.

Nove dimenzije fenomena siromaštva

Vulnerability

Ranjivost na rizike različitih vrsta (ratovi, bolesti, ekonomske krize, prirodne
katastrofe) od kojih siromašni nemaju adekvatnu zaštitu;

Powerlessness

Nedostatak političke moći;

Voicelessness

Nemogućnost siromašnih da se oglase i utiču na odluke koje su bitne za njihov
život;

Izvor:

Samostalna izrada autora, prema: Devetaković, et al, 2012: 311)

Kompleksnost savremene obuhvatnosti ovog fenomena neminovno je uticala i na to kako se meri,
ali i kako se utiče na njegovo iskorenjivanje. U radu nije navedena tačna definicija samog pojma,
jer vidimo da različita istraživanja ukazuju na različite dimenzije siromaštva, i zbog toga se ono
smatra višedimenzionalnom kategorijom. Jedinstvena definicija ne postoji, jer sa razvojem društva
dolazi do promena u samom shvatanju i interpretiranju. Ipak, postoje definicije koje su suštinski
uvek tačne bez obzira na moguće izmene. Generalno, pojedinci koji se nalaze u ovom segmentu
društva svoju situaciju opisuju kao nesposobnost da preuzmu kontrolu nad vlastitim životom
(Narayan, 2000: 19).

Siromaštvo se može definisati u (Devetaković, et al, 2012: 311):



Apsolutnom smislu;



Relativnom smislu;

Kod apsolutnog smisla postoje neki uobičajeni standardi minimalnih potreba. U ovom slučaju
potrebno je naglasiti da nije reč o jedinstvenim standardima. Razlike postoje između zemalja, npr.