Siromaštvo osoba s invaliditetom

SVEUČILIŠTE U MOSTARU

FILOZOFSKI FAKULTET

STUDIJ SOCIJALNOG RADA

SIROMAŠTVO I SOCIJALNA POMOĆ

SIROMAŠTVO OSOBA S INVALIDITETOM

SEMINARSKI RAD

Mentor: 

Mostar, prosinac, 2013.

SADRŽAJ:

1.

Uvod: 1

2.

Invaliditet

2

2.1.Vrste invaliditeta..................................................................................................... 3

2.1.1.Oštećenje sluha.............................................................................................3
2.1.2.Oštećenje vida.............................................................................................. 3
2.1.3. Oštećenja  jezično-govornog izražavanja/komunikacije.............................4
2.1.4. Mentalna retardacija....................................................................................4
2.1.5. Motorički poremećaji..................................................................................4
2.1.6.Višestruka oštećenja.....................................................................................6

2.2.Uzroci invalidnosti.................................................................................................. 6

3.

Siromaštvo 7

3.1.Siromaštvo osoba s invaliditetom............................................................................7
3.2.Siromaštvo osoba s invaliditetom u Hrvatskoj........................................................8

3.2.1.Rezultati i rasprava....................................................................................... 8

3.2.1.1. Materijalne prilike ispitanika

10

3.3.Siromaštvo invalidnih osoba u Bosni i Hercegovini.............................................12

4.

Zaključak

15

2. INVALIDITET

Termin invalidnost se odnosi na različite vrste i stupnjeve oštećenja, teškoća ili 

smetnji,   odnosno   nepravilnosti   u   području   fizičkog,   psihičkog,   psihofizičkog   i 

socijalnog razvoja. (Zovko, 1999.)

U Bosni i Hercegovini, kao ni u svijetu ne postoji jedinstvena definicija osoba s 

invaliditetom.   U   upotrebi   su   različiti   termini   u   različitim   područjima   (socijalne, 

zdravstvene zaštite, mirovinsko-invalidskog osiguranja, zapošljavanja)  koji invalidnim 

smatraju osobe koje imaju različita funkcionalna ograničenja. 

Pojam invaliditeta je latinskog podrijetla i najčešće podrazumijeva onog tko je 

radi   tjelesnog,   intelektualnog   ili   duševnog   oštećenja   djelomično   ili   potpuno   izgubio 

određenu sposobnost (Rački, 1997.).

Umjesto termina invalidnost, koristi se i termin hendikepiranost (

handicap – 

handicapped

) nastao od engleskih riječi hand-ruka i cap-kapa, a asocira na povijesno 

težak socijalni položaj i siromaštvo invalida. (Zovko, 1999.)

Pored   izraza   teškoće   u   razvoju   (ili   hendikep)   u   stručno   –   znanstvenoj, 

zakonodavnoj   i   svakodnevnoj   upotrebi   susreću   se   i   brojni   termini   kao   što   su: 

abnormalnost,   anormalnost,   aberatnost,   asocijalnost,   defektnost,   insuficijentnost, 

devijantnost, smetnje u razvoju, oštećenja u razvoju, psihofizička oštećenja (smetnje, 

poremećaji), somatopsihička oštećenja (smetnje, poremećaji) itd. (Biondić u: Tomić, 

2007.)

U Međunarodnoj klasifikaciji oštećenja, smanjenih sposobnosti i hendikepa koju 

je   predložila   Svjetska   zdravstvena   organizacija   (1980.)   tri   naveden   komponente   se 

definiraju na slijedeći način:

- Oštećenje (

impairment

) je svaki gubitak ili abnormalnost psihološke, fiziološke 

ili anatomske strukture ili funkcije.

-   Nesposobnost   (

smanjena   sposobnost,   disability

)   je   svako   ograničenje   ili 

spriječenost neke sposobnosti za akciju (što proizlazi iz oštećenja) u opsegu i obliku 

koji se smatra normalnim za ljudsko biće.

- Hendikepiranost  (

handicap

) znači nepovoljan položaj danog pojedinca, što je 

rezultat oštećenja i nesposobnosti, a ograničava ili sprječava obavljanje normalne uloge 

tog pojedinca ( Kovačević, Stančić, Mejovšek, 1988.).

2.1.Vrste invaliditeta

2.1.1.Oštećenje sluha

Oštećenje sluha (eng. Hearing handicapped) svode se na poremećaje perifernog i 

središnjeg djela slušnog organa. Kao skupni pojam rasprostire se na stupnjeviti slijed 

slušne   sposobnosti   do   potpuno   gluhoće,   preko   visoke   nagluhosti   do   nagluhosti   u 

tekućem prijelazu do približno normalnog sluha. Radi se o podjeli koja je zasnovana na 

kvantiteti preostalog sluha i razvoja govornog sporazumijevanja. (Biondić u: Tomić, 

2007.)

Oštećenje sluha se odnosi na gluhoću i nagluhost. Gluhe osobe imaju gubitak 

sluha veći od 80db i ni uz pomoć slušnih aparata ne mogu percipirati glasovni govori. 

Nagluhe su one osobe koje zbog oštećenja sluha imaju teškoće u slušanju govora i 

govornoj komunikaciji i njihovo oštećenje sluha je u rasponu od 25db do 80db na uhu s 

boljim ostacima sluha, a kod njih je glasovni govor razvijen djelomično ili potpuno. 

(Zovko u: Tomić, 2007.)

2.1.2.Oštećenje vida

Oštećenje vida (eng. Visually handicapped) je termin kojim se obilježava 

stupnjevitost oštećenja, od potpune sljepoće, visoke slabovidnosti u jednom slijedu do 

približno normalnog vida. (Biondić u: Tomić, 2007.)

Oštećenje vida uključuje sljepoću i slabovidnost. Slijepa osoba je ona osoba koja 

na boljem oku s korekcijom ima oštrinu vida manju od 10%  i osoba s centralnim vidom 

na boljem oku s korekcijom do 25%, ali vidno polje suženo na 20 stupnjeva ili manje.

Slabovidna osoba je  ona koja na boljem oku s korekcijom ima ostatak vida 

manji od 40%. Iznimno slabovidnom osobom smatraju se one osobe koje imaju očuvan 

vid i preko 40%, ali im se predviđa daljnje pogoršanje vida. (Zovko u: Tomić, 2007.)

2.1.3. Oštećenja  jezično-govornog izražavanja/komunikacije

Određen   broj   ljudi,   najviše   u   djetinjstvu,   ima   poremećaje   u   razvoju   govora, 

glasa, čitanja i pisanja, a znanost koja se bavi poremećajima u govoru, glasu, čitanju i 

pisanju je logopedija. (Tomić, 2007.)