UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA
SEMINARSKI RAD
Tema: SISTEM KOČENJA MOTORNOG VOZILA
Učenik:
Mentor:
Ime I prezime studenta I br. indeksa
2
Uvod
Sa aspekta bezbednosti saobracaja, uređaj za zaustavljanje je jedan od najvažnih
uređaja na motornom vozilu. Zadatak uređaja za zaustavljanje je veoma
kompleksan, a da se takvi zahtevi ispune, na vozliu se ugrađuju kočioni sistemi:
1. Radna kočnica
2. Pomoćna kočnica
3. Parkirna kočnica
Vozač, rukom ili nogom deluje na komandu I na taj način se realuzuje kočenje.
Aktiviranjem sistema za kočenje nastaje trenje između pokretnih I nepokretnih
elemenata kočnice. Kinetička energija vozila se pretvara u toplotnu energiju, koja se
oslobađa zbog radne sile trenja nepokretnih I pokretnih elementa izvrsnog
mehanizma kočnice. Ostvareni moment kočenja zavisi od angažovanog momenta
sile prianjanja između pneumatika I podloge. Angažovana vrednost sile prijanjanja
zavisi od stanja pneumatika, karakteristike podloge, vlažnosti podloge, brzine
kretanja I drugo…
Ime I prezime studenta I br. indeksa
4
Prilikom kočenja bez isključivanja transmisije otpor obrtanja točkova se povećava na
račun momenta otpora motora i povećanih otpora u transmisiji. Pri kočenju motorom
znatno se skraćuje put vozila do potpunog zaustavljanja (sl. 1 – kriva 2). Efekat
kočenja još više raste ako se poveća moment otpora na vratilu motora. Ovaj efekat
se postiže ako se isključi rad motora i tada motor radi kao kompresor (sl. 1 – kriva 3).
Nabolji efekat kočenja se dobije korištenjem posebnog sistema za kočenje vozila koji
dejstvuje neposredno na točkove ili na jedno od vratila transmisije, koji ostvaruje
znatnu kočionu silu FK (sl. 1 – kriva 4). Ako se razmotri proces kočenja, koji se
ostvaruje sistemom za kočenje, na osnovu dijagrama kočenja (slika 2) koji prestavlja
zavisnost sile kočenja FK od vremena, tj. FK = FK(t) ili jK = jK(t) gdje je
jK – usporenje, moguće je proces kočenja analizirati po fazama. Kao početak
posmatranja uzeće se tačka 0 kada je vozač primio signal “kočiti”. Za vrijeme t1
dolazi do izvršavanja primljenog vanjskog signala, tj. do pokretanja noge ka pedali I
savladavanje zazora u kočionom sistemu. Vrijeme t1 = 0,2 – 1,5 s i naziva se
“vrijeme reakcije vozača” I zavisi od individualnih osobina i kvalifikacije. Vrijeme t2 u
toku koga dolazi do pojave kočione sile u maksimalnom iznosu može se posmatrati
kao zbir vremena t2', koje odgovara odzivu kočionog sistema (od početka radnog
hoda pedale kočnice do pojave kočione sile na točkovima) i vremena t2" koje
definiše porast kočione sile do njene granične vrijednosti. U zavisnosti od sistema za
aktiviranje kočionog mehanizma t2' = 0,02 – 0,05 s (kod hidrauličnog sistema i t2' =
0,2 – 0,5 s i više (kod pneumatskog sistema) i t"2 = 0,2 s (hidraulični) i t2 = 0,5 –
1,0 s (pneumatski). Vreme t4 naziva se vreme otkočivanja i iznosi 0,2 – 2 s, donja
granica odgovara hidrauličnom sistemu, a gornja pneumatskom. Iz dijagrama se vidi
da je za potpuno zaustavljanje vozila, od momenta kada je uočena opasnost,
potrebno vreme t1 + t2 + t3 dok se efektivno kočenje vrši samo u toku vremena t3,
Ime I prezime studenta I br. indeksa
5
dok u vremenu t1 + t2, vozilo praktično zadržava nepromjenjenu brzinu kretanja. Pri
kočenju vozila moguće je
ostvariti četiri karakteristična režima: 1.kočenje u slučaju
iznenadne opasnosti (naglo kočenje), 2.normalno kočenje, 3.delimično kočenje i
4.kočenje vozila u stanju mirovanja.
Prilikom kočenja u slučaju iznenadne opasnosti, neophodno je obezbjediti minimalni
put kočenja (maksimalno usporenje) bez gubitaka stabilnosti (zanošenja) vozila.
Kočenje u slučaju iznenadne opasnosti ima veoma veliko značenje jer određuje
bezbedno kretanje, iako se upotrebljava veoma retko (3 – 5% od ukupnog broja
kočenja). Normalno kočenje ima za cilj smanjenje brzine vozila sa normalnim
usporenjem koje ne utiče na udobnost vožnje. Ovaj režim kočenja je najviše
zastupljen režim u odnosu na ukupan broj kočenja. Režim delomičnog kočenja sa
malim ili srednjim intenzitetom koristi se prije svega na terenu sa padom čije dužine
mogu biti od nekoliko stotina metara do nekoliko kilometara. Kočenje vozila koje se
nalazi u stanju mirovanja mora obezbediti da vozilo stoji neograničeno dugo na
takvom usponu koji se može savladati u najnižem stepenu prenosa. U energetskom
smislu proces kočenja je krajnje neracionalan jer se kinetička energija vozila,
dobivena na račun transformacije energije goriva u motoru, troši na trenje i trošenje
kočionih obloga i doboša. Kočioni sistem mora ispuniti određene uslove kao:
a) Obezbjediti minimalni put kočenja ili maksimalno moguće usporenje pri naglom
kočenju. Da bi se ovaj uslov ispunio mora se obezbjediti: kratak odziv kočionog
sistema na komadu, istovremeno kočenje svih točkova i potrebna preraspodjela
kočionih sila po mostovima. b) Obezbjediti stabilnost vozila pri kočenju. c)
Obezbjediti potreban konfor putnika pri kočenju. Da bi se ovaj zahtjev ispunio
potrebno je obezbediti ravnomjeran porast kočione sile koji je proporcionalan pritisku
na pedalu. d) Obezbjediti dobro funkcionisanje kočionog sistema i pri učestalom
