КПЗ
Завод спада у установе општег типа, а по степену обезбеђења у затворене
установе са затвореним, полуотвореним, отвореним и одељењем за извршење
мере притвора.
Установа је изграђена по наредби Аустро-Угарског цара Фрање Јосифа у
периоду од 1895. до 1899. године. Од завршетка Првог светског рата, тј. до
1941. године Казнено-поправни завод је био у саставу казненог система
Краљевине Југославије, а од завршетка Другог светског рата до данас своје
функције остварује у систему извршења кривичних санкција СФРЈ, односно
Републике Србије.
Завод је сачувао првобитни изглед, јер у архитектонском смислу до сада
нису вршене никакве интервенције, тако да је лако уочљив ирски систем
извршења казне, који се коначно уобличио после ћелијског и прогресивног
система, који су, очигледно, у овом заводу били присутни у појединим
периодима његовог развоја.
У архитектонском смислу, уочљив је утицај пенсилванијског стила, који
се огледа у пројектовању спољних ћелија, које се наслањају на спољашњи зид
објекта, тако да у просторије допире природна светлост и ваздух. У затвореном
делу Завода налазе се три павиљона за смештај осуђених лица, школа, болница,
црква (саграђена 1893. године и с постављењем два духовника православне и
римокатоличке вере на сталном располагању осуђеницима в.ерницима), касније
претворена у дом културе, одмаралиште за осуђена лица, спортски центар и
помоћни објекти. Један од павиљона је био намењен за прву фазу прогресивног
система издржавања казне, коју је карактерисала изолација, док су друга два
1
павиљона била намењена за извршење друге фазе заједничког, групног
издржавања казне.
У архитектонском смислу, објекти се разликују, јер је први објекат
намењен за почетну фазу ћелијског, индивидуалног смештаја, док други
објекат чини више заједничких просторија великог капацитета, које
истовремено представљају просторије за дневни боравак и спаваонице
идентичне величине са 80 до 90 осуђеника у свакој.
У малим просторијама објекта, првобитно намењеном за фазу изолације,
сада су смештени осуђеници по двојица, тројица или четворица, као и
осуђеници који издржавају дисциплинску казну упућивања у самицу.
Карактеристично је да се овим просторијама приступа преко галерије, која је на
два нивоа. У склопу павиљона су заједничке просторије и канцеларије особља.
Трећи објекат или павиљон намењен је за издржавања казне млађих
пунолетних лица и у њему је смештено пријемно одељење. Касније су
изграђени објекти полуотвореног и отвореног одељења у лепом природном
амбијенту, чиме је створена заокружена целина система.
Капацитет установе је пројектован за смештај 1150 осуђених лица, а
просечно бројно стање је 1280 осуђених лица и 65 притвореника који се налазе
у истражном одељењу. Треба напоменути да је ово једина установа у систему
извршења кривичних санкција у Републици Србији у којој казне издржавају и
страни држављани. Током побуне осуђених лица 2000. године у потпуности је
уништен трећи павиљон који је до тада имао капацитет за смештај приближно
500 осуђеника.
Од објеката постоје: управна зграда, хотел "Срем" и павиљони са
пратећим објектима. У саставу Казнено-поправног завода функционише хотел
"Моравица" у Сокобањи.
У оквиру установе функционишу две привредне јединице. Привредна
јединица "Пролеће" се бави туризмом и угоститељством, као и ратарском и
сточарском производњом. Привредна јединица "Дубрава" у свом оквиру
садржи металски погон, дрвни погон као и картонажу и штампарију.
2
Из полуотвореног дела КПЗ-а више не стижу расни пси - шарпланинци,
који су били чувена "робна марка". Некад је ту узгајано и 60.000 кокошака, а
економија је била највећи кооперант некад познате, сремскомитровачке
млекаре.
Затворска психологија
Није тешка робија већ робијаши
"Услови у којима живе затвореници нису разлог за побуну, они су били
такви и пре пет година. Организована тортура стражара и затворског особља
такође није разлог, колико ја знам, они трпе тортуру првенствено од других
затвореника", каже за "Време" Жикица Симић, психолог у КПД "Болница" у
којој су смештени затвореници са тешким психичким девијацијама
Ерупцијом психопатског понашања, паљењем затворских објеката и
архива затвореници су, иако можда инструментализовани, на екстреман
начин ипак скренули пажњу јавности на себе. Затвори су пресликачи
друштвеног система, сматрају психолози, а побуна затвореника била је
очекивана и могла се предвидети после смене власти. У међувремену, апетити
затвореника су порасли – смене руководства, побољшање услова живота,
амнестија – док су бројне међународне и домаће организације за људска права
свакодневно издавале саопштења о тешком положају затвореника у Србији. Да
ли су услови живота у затворима тако очајни како тврде затвореници, а њихова
људска права толико угрожена?
"Услови у затворима нису добри, али нису ни у школама, гимназијама,
болницама, услед опште ерозије друштва. Услови у којима живе затвореници
нису разлог за побуну, они су били такви и пре пет година. Организована
тортура стражара и затворског особља такође није разлог, колико ја знам, они
трпе тортуру првенствено од других затвореника", каже за "Време" Жикица
Симић, психолог у КПД "Болница" у којој су смештени затвореници са тешким
психичким девијацијама. Психолог покреће питање пренаглашеног реаговања
медија на затворску побуну. "Медији су дали велики простор затворској
побуни, и по мом мишљењу није требало тако реаговати. Затвореници су се
појављивали на телевизији, причали су на радију, и на тај начин је подстакнуто
њихово асоцијативно понашање које је добило потврду и сатисфакцију. То је
веома деликатно питање, и требало се дискретније понашати. И за њих би било
4
