Систем подјеле власти

САДРЖАЈ

УВОД

......................................................................................................................3

I ОБЛИЦИ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ

………………………………………....

1. Законодавство

……………………………………………………………

2. Управа

…………………………………………………………………….

3. Извршна власт

…………………………………………………………...

4. Судство

……………………………………………...………………...…

ПОДЈЕЛА ВЛАСТИ

………………………………………………….....

1. Парламентарни систем

……………………………………………...

Предсједнички систем

………………………………………………..

3. Мјешовити систем

…………………………………………………...

4. Ауторитарни системи

……………………………………………….

5. Конвентски систем

…………………………………………………..

III

ЈЕДИНСТВО ВЛАСТИ

…………………………………………….…

1.Скупштински систем

…………………………………………………

СИСТЕМ ВЛАСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

……………....

ЗАКЉУЧАК

…………………………………………………………………...

ЛИТЕРАТУРА

………………………………………………………………...

Систем подјеле власти

УВОД

Питање садржине државних власти или функција јесте питање садржине

дјелатности које држава врши и њиховог израза у спољном свијету, прије свега у свијету
права. Од начина тог организовања зависи облик државне власти. Теорије о односима
између државних власти (функција) тијесно су повезане са питањем садржине и броја
државних власти. Баве се питањем како треба да буде организовано вршење већ познатих
и одређених државних власти. Од начина тог организовања зависи облик државне власти.

Централно питање теорија о односима државних власти је однос легислативе и

егзекутиве. То су двије власти политичке садржине, чији се носиоци бирају по
политичким мјерилима. Судска власт захтјева велику стручност за своје вршење, па се
стога њени вршиоци бирају по стручним мјерилима. Због тога се судска власт оставља по
страни односа политичких власти, легислативе и егзекутиве, и њено вршење организује се
независно од политичких власти на начелу самосталности и независности.

Традиционалне теорије на основу којих се и данас у уставима и пракси одвијају

односи између државних власти јесу теорија о подели власти, са варијантама круте и
гипке подјеле (или сарадње) власти, и теорија о јединству, преплитању и мјешању власти.

Начело поделе власти у уставноправној теорији и пракси савремених правних

држава,   представља   кључни   принцип   и   темељ   организације   државне   власти   и   односа
између три гране власти (законодавне, извршне и судске). Да би се избегле односно битно
смањиле могућности злоупотребе власти, нужно је да државна власт буде тако подељена
да све три гране власти буду самосталне у вршењу својих уставних функција, али и да се
узајамно   ограничавају   и   контролишу.   Укупна   државна   власт   тиме   не   губи   својство
организационе   и   функционалне   целине,   већ   се   ради   о   деоби   надлежности   и   функција
јединствене   државне   власти,   о   подели   рада,   примењеној   на   државне   органе.   Тако   се
спречава концентрација власти у једној личности или органу и њено арбитрaрно вршење и
постиже узајамна контрола и равнотежа у систему поделе власти.

Систем подјеле власти

органа, али се касније све више развија доношење конкретних и појединачних прописа
којима се захтјева вршење материјалних радњи од грађана. Без управе ниједна држава не
може да постоји, јер се свака држава своди, у крајњој анализи, на организацију силе која
врши,   као   основне   радње,   материјалне   радње   примјене   принуде.   Управа   се   често
поистовјећује   са   администрацијом,   због   чега   су   некад   равноправно   коришћени   изрази
управни   или   административни   орган,   управна   или   административна   власт.   Међутим   у
савременим   развијеним   државама,   посебно   у   другој   половини   овог   вијека,   унутар
провобитног   појма   управе   се   све   више

прави разлика између тзв. извршне или

извршно – политичке и чисто управне власти

, којој једино и одговара поменути израз

администрација.

3. Извршна власт

Постоје бар три значења која се обично придају изразу извршна власт. У најширем

смислу, извршна власт представља власт која извршава законе, тј. која доноси правне акте
потребне за њихово извршење (обично појединачне управне и судске акте), али и опште
акте ниже од закона, тзв. подзаконске прописе, којима се конкретизује и разрађује закон –
уредбе, одлуке и слично) и која организује вршење материјалних аката или их сама врши.
У том најширем смислу, извршна власт сачињава све остале државне власти, изузев
законодавне.

У нешто ужем смислу, извршна власт представља такву власт која својим општим

или појединачним правним актима конкретизује диспозиције општих законских норми,
организује вршење материјалних аката ради примјене закона, а посебно аката физичке и
друге принуде.

Најзад, у најужем смислу, извршна власт различита од управне власти – означава

посебну власт која се стара о извршењу одлука законодавне власти, а прије свега закона.
Ова власт врши само општи надзор и даје само најопштије смјернице за извршење тих
одлука.

У њену надлежност спаде и доношење тзв. политичких аката који су у

садржинском смислу исти као  и  акти суверене, а посебно законодавне власти. Само ово
најуже значење вјерно изражава разлику између извршне и управне власти. Па ипак, у
теорији   постоји   спор   око   издвајања   овако   посебно   схваћене   извршне   власти,  али   не
зависно   од   спора   који   може   да   буде   и   терминолошки,   нема   сумње   да   садржински
посматрано заиста постоје такви послови који се разликују од редовних законодавних
(доношење   општих   аката),   управних   (доношења   управних   аката)   и   судских   послова

Систем подјеле власти

(доношење појединачних аката којима се конкретизују санкције општих норми), а које се
стављају у надлежност посебној извршној власти.

4. Судство

Трећи правни облик државне дјелатности, судство, развио се упоредо с управном.

Наиме,   рекли   смо   да   у   свакој   држави   постоје   општа   правна   правила,   па   макар   да   не
постоји посебна законодавна дјелатност државе, тј. макар да та правила не доноси држава.
Конкретно   понашање   људи   цијени   се   по   овим   правилима   и   утврђује   се   да   ли   је
противправно или у складу с правом. Исто то важи и за општа правила која су прописана
специфичном   законодавном  дјелатношћу   државе,   законодавством.   У   сваком   случају,
дакле, кад постоје општа правна правила, потребно је оцијенити да ли су појединачна
правна правила, као и конкретне материјалне радње људи, у складу с њима или не.

Ако се утврди да су противправни, онда треба предузети мјере да се та

противправност исправи.

Противправни акти се поништвају, тј. престају бити обавезни, а посљедице

материјалних радњи се по могућности уклањају, повраћајем у пређашње стање. Исто тако
се извршиоци противправних радњи евентуално кажњавају, тј. на њих се примјењује
санкција.

У спровођењу правних прописа појављују се спорови да ли су акти људи, правни

материјални, противправни или не. Они се јављају како између приватних лица, обичних
грађана, у њиховим међусобним односима, тако и између државних органа, на једној и
грађана, на другој страни, и најзад између самих државних органа.

Спор представља ненормалну појаву, то је чинилац који спречава примјену права,

односно регулисање друштвених односа, и мора бити елеминисан. За државу је од
необичне важности да се општи прописи тј. право, које изражава њене битне интересе,
спроводе тачно у живот, тј. да не буде прекршаја. Према томе, рјешавање спорова је битан
предуслов за да се у датој конкретној ситуацији нађе тачно рјешење која је од двије
спорне стране у праву, тј. који поступак представља прекршај права, противправни акт.

Власт која рјешава те спорове и која одређује санкције против оних који су

извршили правни прекршај јесте судство. Суд по правилу не ради по сопственој
иницијативи , као управа, него само кад се спор пред њим појави, тј. кад га изнесу странке
својом тужбом. Рјешавање спора је један застој – и управа по својој битности не застаје
пред спором и не рјешава га, него рјешавање предаје суду. Ове три власти законодавство,
управа и судство, мора вршити свака развијена држава. Али начин на који се оне врше,