НЕЗАВИСНИ УНИВЕРЗИТЕТ БАЊА ЛУКА
ФАКУЛТЕТ ЗА БЕЗБЈЕДНОСТ И ЗАШТИТУ
БАЊА ЛУКА
ДРУГИ ЦИКЛУС СТУДИЈА
СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА:
Теорија система безбједности
„ СИСТЕМИ БЕЗБЈЕДНОСТИ СУСЈЕДНИХ ДРЖАВА
(РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ)“
Ментор:
Студент :
Проф. др Драгомир Кесеровић
Милан Јевтић
Број индекса:145/2020
Бања Лука, децембар 2020.
УВОД
Питање мјеста и улоге безбједности (схваћене као функције државе-друштва),
поставља се као једно од најважнијих питања опстанка и развоја државе. Из
чињенице да је држава била и остала веома важан чинилац у организовању
безбједности (од развоја грађанског друштва и једини чинилац) и да је безбједност
уставна институција – она мора да посједује одговарајући систем своје
организованости и уређености. Безбједносни систем као интегрална дјелатност
сваког конкретног друштва укључује скуп чинилаца и њихових акција у миру,
ванредним ситуацијама и у рату. Сви чиниоци безбједности међусобно су повезани
на основу јединствених начела правног поретка земље. Мећутим, у покушају
одређивања појма “безбједносни систем“, мора се поћи од одређења садржаја и
обима појма безбједности, као функционалне средине укупних напора усмјерених на
опстанак и развој заједнице. Безбједност је, у концептуалном смислу, толико спорна
да није могуће пронаћи споразум око њеног значења. Основни спореви у дефинисању
тог појма потичу од вриједносних ставова односно од вриједности које треба да се
штите (физичка и имовинска сигурност, политика независности, територијални
интегритет, међународни мир и слично) и основног субјекта који је предмет заштите
(грађанин-појединац, држава, међународна заједница, социјална сигурност,
еконмомски систем, животна средина...).
ПОЈАМ БЕЗБЈЕДНОСТИ
Појам “безбједност“ први пут је употребљена у дјелу Волтер Липмана U. S. Foreign
Policy (1943), али је тај појам тек након Другог свјетског рата ушао у ширу употребу
и везивао се за заштиту цјеловитости суверених држава. Повезивањем појма
“национална безбједност“ с појмом “систем“, настао је нови појам “систем
националне безбједности“ систем који има све карактеристике друштвеног система
усмјереног ка постизању и очувању интегритета суверених држава. Структура и
циљеви тог система, од Другог свјетског рата до данас, доживјели су бројне и битне
измјене, али су основне системске и кибернетске одреднице система остале
непромјењене. О појмовима “безбједности“ и “система националне безбједности“, не
постоји јединствен став. Питање „тачне“ дефиниције безбједности и изградње једног
„суштински потврђеног концепта“ у области безбједности, прије свега, јесте питање
о дефиницијама и теоријским конструкцијама које мање или више корисне или
значајне, али које не могу да буду ни потпуно тачне ни потпуно нетачне. Појам
безбједности, уопштено узет, може да се дефинише и шире дуж различитих „оса“,
давањем одговора на наведена питања и њиховим концентрисањем у одређене
логички заокружене и складне мисаоне цјелине. Истовремено, узалудно је и
немогуће посматрати један ниво безбједности независно од осталих – они су у
специфичном односу међуутицаја и међузависности.
Безбједност је појам са вишеструким значајем. У најопштем смислу подразумијева
слободу од страха, пријетњи и физичког насиља. Међутим, безбједност укључује и
моралне, идеолошке и нормативне елементе, што је одувијек отежавало њену
прецизну дефиницију. У питању је друштвено конструисан концепт који стиче
специфично значење само унутар датог социјалног контекста.
Савремено схватање појма безбједности
Без обзира на то што поменуте дефиниције сматрамо добрим остварењима у
дефинисању појма безбједности, данашње схватање тог појма захтијева да се ти
покушаји допуне новим елементима који ближе одређују савремено схватање
садржаја својства које називамо безбједност.
дјеловања која чини човек, природа или технички систем. Друкачије речено
безбједност је само оно што тежи општем доприносу, олакшању, одржању и
напретку човјека, друштва, природе и свега што је човјек створио и што га окружује.
Дефинисање безбједности
У савременим условима, поставља се питање: да ли је потребно или не научно
дефинисати појам безбједности и, ако јесте, како је то могуће урадити на један опште
прихватљив начин, јер у научним круговима постоје озбиљни спорови о садржини
појма дефиниције безбједности, с обзиром на широк дијапазон садржаја, елемената,
појава и односа у друштвеној, природној и техничкој сфери, која би тај појам требало
да обухвата.
Проблем настаје због тога што је феномен безбједности на први поглед свима познат
односно што већина, људи има неку представу и схватање безбједности, при чему
тешкоћа настаје када она треба да се дефинише. У скалду са рјешењима којима су
прибегле друге науке, могућа су два приступа рјешавања поменутих тешкоћа. Први
је да се тај појам дефинише негацијом (негативистички), а други је да се дефинише
садржински, односно позитивистички.
У првом случају, безбједност би се дефинисала као одсуство угрожавања, односно
одсуство свих облика и свих носилаца угрожавања. Овакав приступ је чест у
литератури, међутим, сматра се да он не даје коначно рјешење проблема, јер у
наредном кораку подразумијева израду дугачког пописа облика и носилаца
угрожавања, што се такође јавља као проблем.
Наиме, облици и носиоци угрожавања разликују се од државе до државе, оно што за
једну може бити угрожавање за другу не мора да буде. Другачије речено, ако је
безбједност одсуство угрожавања онда се јавља сличан проблем, а то је – шта је
угрожавање?
Тим долазимо до новог приступа тј. до одређивања садржине безбједности које
полази од тога да је безбједност, у ствари, вриједност (државана, национална,
политичка, морална, економска, лична итд.) и то инструменатална вриједност која се
објашњава као начин да се нешто постигне, а не само појава (стање) сама за себе. Да
