Висока медицинска школа струковних студија Ћуприја
Ћуприја, 2018
Семинарски рад
Дечја рехабилитација
СКОЛИОЗА
Професор: дрМарија М. Младеновић Студент: Добривоје Шишмановић
Бр. индекса: 97
Садржај
1. Анатомија кичменог стуба
1
2. Деформитети кичменог стуба
5
3. Дефиниција сколиозе
7
4. Сколиоза кроз историју
8
5. Подела сколиоза
9
5.1.
Подела у односу на изглед коштане структуре
9
5.2.
Подела сколиоза према узрасту
13
5.3.
Подела сколиоза према локализацији
14
5.4.
Посебни облици сколиоза
15
6. Клиничка слика сколиоза
16
7. Дијагноза сколиоза
18
8. Методе корекције сколиозе
21
9. Превенција сколиоза
23
9.1.
Сколиоза и физичко васпитање
23
9.2.
Сколиоза и спорт
25
10. Закључак
26
11. Литература
28
Слика 1. Кичма – изглед са предње, бочне и задње стране
Кичма човека изграђена је из 33–34 пршљена и постављена је у средњој линији
задње стране врата и трупа. Вратни део кичме човека сачињава 7 пршљенова, грудни
део сачињава 12, а слабински део 5 пршљенова. Прва 24 пршљена су међусобно
одвојена и називају се још и “правим” пршљеновима. Преосталих 9-10 су међусобно
срасли и образују крсну и тртичну кост, па се стога називају и “лажним”
пршљеновима. Кичмени стуб је приказан на слици 1.
На кичменом стубу, као целини, разликују се четири стране (предња, задња и
две бочне) и два краја (горњи и доњи). На њему се такође описују и четири
карактеристичне кривине (вратна, леђна, слабинска и крсно-тртична или карлична).
Статичка улога кичме код човека се огледа у ношењу и преношењу тежине
горњег дела тела на карлицу и доње удове. Механичка или динамичка улога се огледа у
покретљивости пршљенова од којих је сачињена, док се заштитна улога кичме огледа у
постојању кичменог канала који штити мождину и друге садржаје.
Кичмени стуб је при усправном ставу изложен сталном утицају силе земљине
теже која делује у правцу привлачења тела пршљенова. Тим перманентним притисцима
супротстављају се снажни пасивни и активни тензори трупа. Нарочиту улогу у томе
имају жуте везе и интервертебрални дискуси, који кичменом стубу, поред одређене
стабилности, дају и посебну еластичност.
Карактеристике кичемног стуба
Посматрајући кичмени стуб одраслог човека у сагиталној равни, може се видети
његово закривљење у облику двоструког слова “S“. Такав облик настао је захваљујући
усправном ставу човека и потребом да глава заузме и задржи најповољнији положај у
простору.
Кичмени стуб је најзначајнији фактор у очувању усправног положаја човечијег
тела. Две главне карактеристике кичменог стуба су антигравитационо подупирање и
флексибилност. Кичма је централни потпорни систем тела, скелет – коштани део – је
наравно основа, зглобови дозвољавају покрете, а мишићи их реализују.
Између коштаних сегмената кичме – кичмених пршљенова - налазе се дискуси,
еластични носачи тежине који обезбеђују покрет у свим правцима. Дискуси су мекани,
могу се стискати, растезати и тако амортизовати, ублажити оптерећење.
Међутим ти притисци би и даље били превелики да мишићи који не само што
кичми помажу у кретању, већ својом напетошћу, тонусом умањују оптерећење кичме.
Да би поднела оптерећења – 17 пута мања него да је равна - кичма је развила кривине.
Сагиталне физиолошке кривине кичменог стуба имају задатак да прихвате и
расподеле тежину тела на мање компоненте, тј. да је пренесу на већу површину. Оне
настају под утицајем функционалних надражаја који се стварају приликом преласка из
лежећег у седећи и стојећи положај. Подизање главе, а нарочито пузање, устајање и
ходање током прве и наредних година живота, доводи до угибања вратног дела кичме
према напред, грудног према назад и слабинског према напред, односно долази до
стварања вратне, грудне и слабинске физиолошке кривине.
Поред сагиталних физиолошких кривина, код одраслог човека запажа се и
физиолошка кривина у фронталној равни тзв. физиолошка сколиоза. Пажљивим
посматрањем са предње стране, може се уочити благи завој у грудном делу кичме са
конвекситетом према десној страни. Ову закривљеност неки аутори региструју као
физиолошку грудну декстро-сколиозу. Она настаје због асиметрије леве и десне стране
тела, односно због јаче и развијеније десне руке. У прилог овоме говори присуство
грудне синистро-сколиозе код леворуких особа.
Повећање физиолошких кривина изнад одређених дозвољених граница доводи
до патолошких искривљења као што су: кифоза, лордоза, кифо-лордоза, сколиоза и
друго.
И поред ограничене покретљивости између појединих пршљенова,
покретљивост кичме у целини је релативно велика, јер се она понаша као јединствен
вишеосовински зглоб. Захваљујући томе, њени покрети се одвијају у све три равни око
сагиталне, фронталне и вертикалне осовине. Око фронталне осовине врше се покрети
прегибања унапред (антефлексија) и уназад (ретрофлексија). Око сагиталне осовине
врше се покрети савијања у страну (латерофлексија), а око уздужне осовине изводе се
покрети ротације трупа у леву и десну страну.
2. Деформитети кичменог стуба
Заједничко за све деформитете кичемног стуба је да могу довести до
значајнихфункционалних сметњи, које су у дечијем узрасту толерантне због велике
адаптивне способности младог организма, али идући према зрелијем добу живота
постаје све неподношљивије. Функционалне сметње се најпре одражавају локално (на
кичменом стубу), а касније евентуално и на другим сегментима локомоторног апарата.
Деформитети кичменог стуба представљају естетске мане које се тешко
отклањају и тешко задржавају на истом степену. Корекција је отежана због учешћа
већег броја одвојених коштаних сегмената у деформацији (пршљенови са низом ситних
деформација).
Правилан развој и формирање кичменог стуба зависе од више фактора од којих
се најчешће истичу следећи:
скелет кичме (правилност облика и структуре);
јачина лигаментарног апарата;
узајамно деловање мишића;
спољни и други фактори (исхрана, начин живота, остале болести,
физичка активност, рано оптерећење, намештај, одећа).
При анализи патолошке кривине код деформитета кичме, а са циљем правилног
усмеравања терапије потребно је установити следеће:
у којој равни се налази кривина (све кривине које се налазе у фронталној
равни припадају типу сколиотичних кривина, а оне у сагиталној равни
спадају у кифотичне или лордотичне кривине);
да ли је кривина редуктибилна или иредуктибилна и колико
(редуктибилност кривине оцењује се на основу покушаја колико се може
постићи корекција активно или пасивно. Оцењивање се врши клинички
посматрањем, или објективно мерењем и рентгенским сликањем).
Редуктибилне кривине указују на добру прогнозу и имају шансу за
