Fakultet za specijalnu edukaciju
i rehabilitaciju
Mentor: dr Danka Radulović
Studenti:
Stefana Ristić 182/12
Anđela Tasić 198/12
Beograd, 2014.
Školska
fobija
2
UVOD
Pre pomena školske fobije treba definisati samu reč fobija, njen pojam i značenje tog pojma.
Fobija
se opisuje kao neopravdani, nestvarni i ponovljeni strah od predmeta, osoba i
okolnosti. Osoba prepoznaje nerazumnost fobičnog straha, ali ne uspeva da ga se voljno
oslobodi.
Strah je funkcionalna emocija koja predstavlja normalni odgovor na stvarno opasne okolnosti,
objekte ili osobe. On ima funkciju prilagođavanja i zaštite i pokreće organizam na delovanje
pred opasnošću. Nekada fobija nije vezana za opasne okolnosti nego za strah od stvari,
objekata ili osoba za koje se misli da nisu racionalani i razumni strahovi.
Strahovi kod dece
Iako svi doživljavamo stahove tokom celog života, često nam je teško da prihvatimo činjenicu
da se deca, kao i odrasli, plaše raznih stvari. Ona to nekada izražavaju otvoreno a nekad
čuvaju samo za sebe. Naše društvo kaže da je onaj koji se plaši kukavica, a dečaci su
zahvaljujući rodnim stereotipima, u ovoj podeli mnogo gore prošli – hrabri dečak ne sme da
se plaši. Odrasli često potroše više vremena i energije u uveravanju deteta da nema čega da se
plaši, umesto da mu dozvole da upozna svoje osećanje, da ga izrazi i na kraju da mu pomognu
da ga prevaziđe. Roditelji u želji da zaštitite dete često kažu „ne plaši se“ „nemaš čega da se
bojiš“ i sl. – a deca su sklona da poslušaju svoje roditelje (koliko god to nekim roditeljima
zvučalo neverovatno ponekad), i onda gurnu svoj strah duboko u sebe. Prvi ozbiljniji strah
kod dece javlja se u periodu od 6. do 8. meseca i važan je za kasniji psihološki razvoj ličnosti.
* Razvojni strahovi
Treba praviti razliku između strahova koji su normalan pratilac detetovog odrastanja i
sazrevanja, koji se još zovu i razvojni strahovi i neurotskih strahova koji se vezuju za visoko
stresne i traumatske doživljaje. Razvojni strahovi se vezuju za različite faze razvoja deteta i
najčešće prolaze spontano. Za njih obično nije potrebna stručna psihološka pomoć, već je
dovoljno podrzavajuće okruženje i emocionalna stabilnost u porodici.
* Neurotski strahovi
Neurotski strahovi se nekada mogu razviti i iz nemogućstva prevazilaženja razvojnih
strahova, usled neadekvatne reakcije sredine, a prvenstveno roditelja, na potrebe deteta ali i
usled smanjenih razvojnih kapaciteta samog deteta.
Sa još nedovoljno razvijenim kapacitetima za borbu i bez dovoljno iskustva da procene značaj
pretnje koja postoji, deca nam mogu izgledati bespomoćna. Upavo zbog toga, stvari kojih se
deca plaše odraslima mogu izgledati čudno i besmisleno. Odrasli zato često reaguju tako što
deci pokušavaju da objasne da nema razloga za strah, pokušavaju da ih uvere tako što ih
izlažu ‘benignim’ situacijama kojih se deca tobože neopravdano boje i neretko gube
strpljenje. Druga reakcija je prezaštićivanje i uklanjanje svake naznake pretnje iz detetovog
okruženja, ulivanje osećaja sigurnosti po svaku cenu. Obe ove reakcije su neprimerene i
nikako ne rešavaju problem. Bez obzira na to da li nam strah koji dete oseća deluje racionalan
ili iracionalan, prenaglašen ili potpuno besmislen, on je za dete uvek realan. Takođe, ukoliko
ne dozvolimo detetu da oseti strah, onemogućićemo ga da razvije sposobnost da se štiti, da
prepoznaje opsasnosti i da razume svet. Uvek bi trebalo da imamo na umu da pored toga što
