проблема чије проучавање доприноси унапређивању васпитно-образовног рада савремене
школе.   Данас   преовладава   став   да   је   приликом   проучавања   вршњачког   насиља   важно
размотрити улоге које у том процесу имају ученици који нису директно укључени у насиље
у   улогама   насилника   и   жртве,   већ   дају   пасивну   или   активну   подршку   насилничком
понашању кроз заузимање различитих подулога у оквиру улоге посматрача (асистенти
насилнику,   подстрекачи   насилника,   браниоци   жртве   и   аутсајдери).   Сагледавање
повезаности улога у вршњачком насиљу и школског спорта ученика, као и фактора који
могу утицати на јачину наведене везе, важно је са аспекта Школске и Социјалне педагогије,
али је значајно и за школску праксу, јер може да укаже на могућности и начине успешног
остваривања превентивног деловања школе. Рад је имао за циљ да се испита повезаност
између улоге у насиљу (насилник, жртва, асистент, подстрекач, аутсајдер и бранилац) и
школског  спорта  ученика,   као   и   да   се   разради   предлог   превентивног   и   интервентног
педагошког деловања у том домену.

Кључне речи

вршњачко насиље, улоге у вршњачком насиљу, школски спорт,

ризични фактори, превентивне и интервентне мере и активности, нивои превентивног и
интервентног деловања.

Abstract

Bullying and school sport students are two important pedagogical problem which the study

contributes to the improvement of educational work of contemporary school. Today, the prevailing
view is that when studying bullying important to consider the role of this process have students
who are not directly involved in the violence in the roles of perpetrator and victim, but also provide
passive or active support for violent behavior through different poduloga commitment to fulfill the
role of observers (assistants abuser, instigators bullies, victims and defenders of outsiders).
Consideration integration role in bullying and school sports students, as well as the factors that
may affect the strength of that connection, it is important in terms of school and social pedagogy,
but it is important for school practice, because it can show the possibilities and ways of achieving
successful prevention the operation of the school. The work is aimed to study the relationship
between the role of the violence (bully, victim, assistant stirrer, an outsider and defender) and
school sports students, as well as to develop a proposal for preventive and interventional
pedagogical influence in this area.

Keywords

: bullying, roles in peer violence, school sports, risk factors, prevention and

intervention measures and activities, levels of preventive and interventional operation

1. Увод

По свему судећи, насиље у школама је ендемска појава, позната свакоме ко се

школовао. Испољавајући се у веома разноврсним облицима и интензитетима, оно обично
постане социјално видљиво тек када појединачни инциденти задобију медијску пажњу. Под
насиљем ћемо подразумевати неоправдано наношење штете другоме.

Понашање којим се наноси штета може бити вербално и невербално, и може се

састојати   у   физичком   повређивању,   наношењу   материјалне   штете,   или   психолошком
повређивању   као   што   је   застрашивање,   срамоћење,   социјална   изолација   и   слично.
Неоправданост   се   састоји   у   нелегитимности,   незаслужености,   прекомерности   или
непримерености таквог поступка. Окарактерисати неку социјалну интеракцију као насиље,
па   самим   тим   и   означити   улоге   насилника   и   жртве,   нужно   захтева   интерпретацију
интеракције, за коју је недовољно регистровати опажљиво понашање. Неслагање између
насилника, жртве и треће стране око тога да ли је неко понашање било насилно или не може
настати око размимоилажења да ли је тим понашањем нанета стварна, занемарљива или
никаква   штета,   али   и   неслагањем   да   ли   је   то   понашање   било   оправдано   или   барем
„нормално“.

У школском контексту, оно што се из једне перспективе проглашава насиљем из

перспективе   културе   вршњака   или   шире   културе   некада   се   опажа   као   нормалан   па   и
пожељан облик интеракције. У неким земљама се одобравају или подстичу поступци према
деци   који   се   у   другим   срединама   сматрају   насиљем,   као   што   је   физичко   кажњавање.
Термини   насиље   и   агресија   се   код   нас   углавном   користе   као   синоними,   с   тим   што
агресивност и агресија више упућују на мотивацију која је водила ка повређивању другога и
на   диспозицију,   док   термин   насиље,   по   нашем   мишљењу,   у   већој   мери   сугерише
недозвољеност наношења штете, често и независно од намере.

Генерално посматрано, облици школског насиља спадају у агресивност, али може се

десити да неки поступци које убрајамо у насиље нису агресивни акти, у смислу да их
починилац врши не узимајући у обзир да некога повређују (нпр. различите дисциплинске
мере које наставник предузима), или превиђајући њихов утицај (сматрајући их за шалу).
Насиље у школи има различите облике и не исцрпљује се у, најчешће испитиваном, насиљу
међу ученицима (вршњачком насиљу).

Сем њега, постоји и насиље одраслих према ученицима, ученика према одраслима,

као и насиље у које су умешани ученикови родитељи или пријатељи а које је усмерено
према другим ученицима или одраслима. Посебно значајан облик вршњачког насиља у
школи је оно које се састоји у поновљеном малтретирању ученика. Ову појаву зваћемо
силеџијство (или још и злостављање, малтретирање), што ћемо користити и као превод
енглеских речи буллyинг и моббинг.

Проблем насиља према и међу децом и младима је један од актуелних проблема

савременог света, присутан и у Србији.

У спорту генерално, а посебно у борилачким вештинама важе другачије норме шта

ће се сматрати агресивним а шта не. Поступци који се у другом, на пример школском
контексту, опажају као агресивни и недопуштени, у спорту спадају у допуштена правила
игре. Шта више, у спорту се на агресивност гледа као на пожељну црту, као неопходну
компоненту такмичарске успешности.

Такмичарске, а често и тренажне ситуације обилују факторима који снажно

провоцирају насиље и грубости. Ради се о високо компетитивним ситуацијама, где
неизвесност и значај исхода повећавају стрес, нервозу и јаке емоције код учесника. Важност
резултата за појединце и тимове повећава вероватноћу коришћења недозвољених
средстава, од којих је насиље једно од њих.

- У спорту се заиста бележи велики број насилних инцидената, између различитих

актера: између спортиста/киња супарничких тимова, навијача ривалских страна, навијача и
играча, па и између играча истог тима. Спортисти/киње су често жртве, актери и сведоци
насиља у различитим ситуацијама, па се зато на њега лако навикавају као на нешто што је
неизбежно, уобичајено и саставни део бављења спортом.

- Већи број прилика за насилне инциденте и већи број насилних инцидената не носи

са собом само навикавање на насиље, тј. учење насилног понашања, већ и могућности за
константно учење уздржавања од насиља и коректног (дозвољеног, прописаног) реаговања
на насиље. На тај начин, спортови су школа ненасилног реаговања у кризним ситуацијама.
Спорт је, како истичу Љ. Бачанац и сарадници (2009), моћно васпитно и социјализаторско
средство, и то мишљење прихватају практично сви актери у спорту. Треба истаћи да спорт
ту толико важну васпитну улогу стиче управо зато што се дешава у контексту потенцијално
богатом насилним инцидентима. За младе склоне импулсивном и агресивном реаговању,
спорт је веома погодан полигон за учење контроле понашања и поштовања правила које ће
се онда генералисати и на друге социјалне ситуације.

Управо због вероватноће агресивног понашања и кршења правила, у спорту се као

високо котирана вредност истиче фер-плеј – поштовање правила и избегавање сукоба. Ово
је посебно важан моменат за евентуалну превенцију насиља. Ако је насиље толико
присутан проблем у дечјем и окружењу младих, деца и млади би требало да се уче како да се
са њим носе у неком другачијем ненасилном и максимално толерантном окружењу у којем
се ретко налазе, већ у оним ситуацијама које обилују провокативним актима с једне и строго
дефинисаним правилима спорта и кодексима понашања (ферплеј) с друге стране.

Бављење спортом има потенцијално позитивне ефекте не само на децу за коју

постоји ризик да буду насилна већ и на децу за коју постоји ризик да буду жртве вршњачког
насиља. Проблем који често имају деца изложена вршњачком насиљу је њихова социјална
изолација, низак статус у групи и ниско самопоуздање, она су по правилу физички слабија
од својих вршњака, бојажљива и повучена (Попадић, 2009). Деца и млади током бављења
спортом, поготово ако се ради о тимским спортовима, постају део сложне, кохезивне групе
у којој налазе подршку и заштиту, а која позитивно утиче на изградњу њиховог
индивидуалног и групног идентитета.