1. Bioloske discipline
CITOLOGIJA
je biološka disciplina koja se bavi proučavaljem ćelije, njenog oblika, građe, funkcionalne organizacije i životnih
procesa u njoj. To je kompleksna nauka, jer ćeliju posmatra s više aspekata.
Postoje različite biološke discipline kao što su: citomorfologija, citofiziologija, citogenetika, citoekologija...
Biološka disciplina koja izučava postanak, evoluciju i mehanizme organskih funkcija, kao i faktore spoljašnje sredine čija
energija utiče na te funkcije je
FIZIOLOGIJA
. Ona izučava funkcije živog organizma.
Deli se prema objektu izučavanja na: - biljnu- fitofiziologiju, zoofiziologiju, fiziologiju čoveka,
Uporednu fiziologiju- kao dokaz različitih pravaca, razvitka organskih funkcija u toku filogeneze životinj. sveta,
Evolucionu fiziologiju- kao uporednu ili komparativnu koja obuhvata i paleofiziologiju,
Ontogenetsku fiziologiju- ispituje fiziološke procese na raznim stadijumima ontogenetskog razvitka,
Ekološku fiziologiju koja otkriva i izučava zakonitosti odvijanja fizioloških procesa u zavisnosti od uslova sredine i sa biološkim
međuodnosima u životinjskom svetu.
Izučavanjem tkiva bavi se posebna biološka disciplina -
HISTOLOGIJA
.
MIKROBIOLOGIJA
je naučna disciplina o vrlo sitnim, golim okom nevidljivim organizmima koje zajedničkim imenom zovemo
mikroorganizmi.
Podela mikrobiologije:
• BAKTERIOLOGIJA - proučava aktivnosti u kojima učestvuju bakterije
• IMUNOLOGIJA - otkrivanje i dijagnostika infekcijskih i neinfekcijskih bolesti; mehanizama alergija i odabir tkiva za
presađivanje
• MIKOLOGIJA - proučavanje gljiva (plesni), mesnatih gljiva i kvasaca
• FIKOLOGIJA (algologija) - proučavanje algi
• PROTOZOOLOGIJA - proučavanje protozoa, organizama većih od ostalih mikroorganizama
• VIRUSOLOGIJA -proučavanje submikroskopskih organizama čija je organizacija i model rasta drugačiji od ostalih organizama
Genetika
se bavi proučavanjem nasleđa i varijabilnosti osobina.
Klasičan istraživački pristup je da se proučavanje prenošenja osobina iz generacije u generaciju - TRANSMISIONA genetika
POPULACIONA genetika podrazumeva analizu na nivou populacija.
Evoluciona biologija
treba da da odgovor kako je nastalo toliko raznovrsnih oblika, boje, građe i načina života vrstama koj
naseljavaju našu planetu.
Konzervaciona biologija
je disciplina biologije koja se bavi prepoznavanjem i razumevanjem faktora i procesa koji utiču na
gubitak biodiverziteta, ali istovremeno i otkriva mehanizme koji omogućuju njegovu zaštitu i oporavak.
Biološka disciplina koja proučava uzajamne odnose organizma i sredine je
Ekologija
.
2. Citologija kao bioloska disciplina
CITOLOGIJA
je biološka disciplina koja se bavi proučavaljem ćelije, njenog oblika, građe, funkcionalne organizacije i životnih
procesa u njoj. To je kompleksna nauka, jer ćeliju posmatra s više aspekata. Primenom metoda i rezultata biohemije,
fiziologije, biofizike i drugih nauka, citologija se i dalje razvija i danas je fundamentalna nauka u okviru koje se proučavaju
osnovnoi životni fenomeni na nivou ćelije.
Postoje različite biološke discipline kao što su: citomorfologija, citofiziologija, citogenetika, citoekologija...
3. Celija I celijske organelle
ĆELIJA JE OSANOVNA JEDINICA GRAĐE I FUNKCIJE ŽIVIH ORGANIZAMA. Predstavlja najniži nivo na kome je moguć život.
Predstavlja: osnovnu biološku organizaciju, osnovnu jedinicu strukture i osnovnu jedinicu životnih aktivnosti svih organizama
koji žive na Zemlji- biljaka, životinja, gljiva i mikroorganizama.
Postoje 2 tipa ćelija:
1. PROKARIOTSKE ćelije koje nemaju diferencirano jedro (bakterije i modrozele alge)
2. EUKARIOTSKE ćelije imaju svi ostali organizmi, sa organizovanim jedrom
Ćelije se razlikuju po veličini, obliku i funkciji koju obavljaju u sklopu tkiva i organa, ali su po građi u suštini slične. Svaka ćelija
ima: ćelijsku membranu, diferencirano jedro i organele.
GRAĐA BILJNE ĆELIJE
1. Membranu- koja obavija živi deo ćelije. Ćelije od same membrane-traheidi, likina vlakna, ćelije plute
2. Živi deo ćelije -Protoplast koji se sastoji od sledećih organoida: Citoplazme, Jedra- jednog ili nekoliko, Plastida,
Hondriosoma, Sferosoma, Vakuola…
ĆELIJSKE ORGANELE
su membranski delovi u unutrašnjosti ćelije sa specifičnom funkcijom ( mnogi biohemijski procesi-
fotosinteza, ćelijsko disanje - se odvijaju u membranama određenih organela ili na njihovim površinama). Unutrašnjost
ćelije ispunjena je tečnom kompopnentom -CITOSOL - koji sa unutrašnjim membranskim sistemom čini CITOPLAZMU.
Citoplazma sadrži i različita proteinska vlakna koji održavaju oblik ćelije, pokrete citostola i mesta za pričvršćivanje različitih
ćelijskih organela. Ova vlakna pretstavljaju ćelijski skelet - CITOSKELET.
RIBOZOMI
,
GOLXIJEV aparat, LIZOZOMI, MITOHONDRIJE, FLAGELE ili bičevi i CILIJE ili, BAZALNA TELAŠCA, CENTRIOLI.
4. Istorijsko otkrice na polju biologije celije
1590. god, holandski opticar Zaharias Jansen pronalazi mikroskop.
1665. god. Robert Huk uocio celije.
Jedan od prvih koji se bavio radom na mikroskopu bio je Anton van Levenhuk. 1685 prvi posmatrao bakterije, kvasce,
protozoe (praživotinje) i ljudske spermatozoide i crvene krvne celije.
1843. Švan – shvatio da je celija osnovna jedinica gradje svakog zivog bica.
5. slicnosti I razlike izmedju prokariotske I eukariotske celije
Prokariotske
eukariotske
Sitne
krupne
Nemaju jedro
imaju jedro
Nemaju organele
imaju organele
Ribozomi sitni
ribozomi krupni
Nemaju citoskelet
imaju citoskelet
Dnk se nalazi u nukleoidudnk udruzena sa proteinima histonima
6. slicnosti I razlike izmedju biljne I zivotinjske celije
Zivotinjske
biljne
nemaju celijski zid
imaju celijski zid
nemaju hloroplaste
imaju hloroplaste
imaju lizozome
nemaju lizozome
nemaju vacuole
imaju vacuole
imaju centriole
nemaju centriole
imaju: celijsku membranu, jedro, jedarce, ribosome, mitohondrije, citoplazmu, citoskelet I vezikule.
7. celijske membrane
Nalazi se na povrsini celije I predstavlja granicnu povrsinu izmedju 2 sredine – unutarcelijske I vancelijske. Kod prokariotskih I
biljnih celija na spoljasnu povrsinu naleze celijski zid dok je kod zivotinja u direktnom kontaktu sa vancelijskom sredinom.
Zahvaljujuci molekulima koji grade celijsku membranu, celija cuva svoj jonski sastav, vodu koja odlikuje citoplazmu I
istovremeno razmenjuje gasove.
U izgradnji membrane ucestvuju lipidi, protein I ugljeni hidrati.
Tipična biljna ćelija ima ćeličnu membranu što je jedna od izrazitih karakteristika biljaka. Ona je produkt lučenja protoplasta,
štiti ga i daje mu oblik i čvrstinu. Membrane mogu biti prožete ligninom- kod viših biljaka, smanjuje plastičnost membrane,
ograničava njeno rastenje u površinu i time joj daje određen oblik.
Traheje, traheidi i drvena vlakna imaju jako lignifikovane membrane. Membrane koje sadrže organsku materiju suberin su
oplutale ćelije. Nalaze se na periferiji organa i štite ih od gubitka vode. Kutin- organsko jedinjenje- u mebrani gradi opnu-
kutikulu na spoljašnjoj površini epidermalnih ćelija listova i stabla. U spoljašnjem sloju membrana spora i polenovih zrnaca
nalazi se sporopolenin. Odlikuje se velikom postojanošću prema spoljašnjim faktorima u zemnji. Indikatori razvoja flore kroz
geološke epohe. Ćelična membrana žive ćelije uvek sadrži vodu. Kada je izgubi ćelija smežura. Membrana se sastoji od
celuloze, hemiceluloze i pektinske materije.
8. ribozomi
Ribozomi su komponente citoplazme koje odlikuju I prokariotsku I eukariotsku celiju. Sacinjavaju ih mala I velika podjedinica.
Svaku od njih sacinjavaju protein I ribozomske ribonukleinske kiseline. Neophodni su za sintezu proteina. Ribozomi koji se
nalazi u citoplazmičnom matriksu sintetišu proteine koji će da ostanu u ćeliji nakon sinteze, dok ribozomi koji su zakačeni za
plazmatičnu membranu sintetišu proteine koji će nakon sinteze biti transportovani van ćelije.
Tokom sinteze povezuje ih informaciona rnk. U iRNK se nalazi zapisan redosled aminokiselina unutar odredjenig proteina.
Sinteza proteina u ribozomima obavlja se kada se oni nakače na molekul informacione RNK (i-RNK). Ako se na jedan molekul
i-RNK zakači veći broj ribozoma onda se obrazuju poliribozomi
9. goldzijev aparat
Obrazovanje proteina i lipida počinje u endoplazmatičnom retikulumu, ali se u njemu ne odigrava do kraja. Proteini svoju
konačnu strukturu stiču u Goldžijevom aparatu.
GOLDZIJEV aparat je sistem membrana sa kojih polaze kesice u kojima se nalaze metabolički produkti ćelije. Nalazi se u blizini
jedra, a okrenut ka ćelijskoj membrani. Od njih se odvajaju manje ili veće vezikule (mehurići) u kojima su proizvodi sinteze
Oni rastu, razmnožavaju se deobom. U svom telu-stromi obrazuju određene pigmente i skrob. Sluzave gljive i gljive-Fungi ne
sadrže plastide. Postoji nekoliko tipova plastida: proplastidi, hloroplasti, hromoplasti, etioplasti i leukoplasti. Ovi tipovi mogu
prelaziti jedan u drugi u zavisnosti od uloge tkiva u kome se nalaze i spoljašnjih i unutrašnjih faktora.
HLOROPLASTI
su plastidi, karakteristične organele ćelija biljaka sa hlorofilom. Za sintezu ATP-a koristi se sunčeva energija.
Najčešće su loptastog oblika ali im oblik i veličina variraju -peharasti, trakasti, pločasti, zvezdasti, prstenasti... prema vrsti
ćelija u kojima se nalaze. Slični su i po građi i po funkciji mitohondrijama ali poseduju još jednu membranu-TILAKOIDNU
membranu koja sadrži pigmente, pre svega hlorofil i enzime koji omogućavaju svetlu fazu fotosinteze. Hloroplast se sastoji
od osnovne bezbojne mase strome i pigmenta.Kod viših biljaka nalazi se 4 pigmenta: hlorofil a, hlorofil b, karotin i ksantofil.
Pigmenti hloroplasta su nerastvorljivi u vodi, ali se rastvaraju u alkoholu, etru, acetonu i još nekim organskim rastvaračima.
Za obrazovanje hlorofila u plastidima neophodan je magnezijum, difuzna svetlost i optimalna temperatura koja se kreće od
20 do 35 ºC. Hlorofil nemože opstati bez gvožđa koji služi kao katalizator za obrazovanje hlorofila.
Hromopplasti
su fotosintetički neaktivni plastidi žuto-crveno obojeni plastidi, smešteni u cvetovima-kruničnim listićima i
plodovima što im olakšava rasprostranjenje životinjama i oprašivanje insektima. Boja potiče od pigmenata iz grupe
karotenoida- karoteni i ksantofili. Nastaju od hloroplasta koji se menjaju u toku sazrevanja biljaka. Imaju važnu ekološku
ulogu u oprašivanju cvetova i rasejavanju plodova.
Leukoplasti
su fotosintetički neaktivni, bezbojni plastidi koji se mogu naći u različitim tkivima. Relativno su sitni, loptastog ili
izduženog oblika. Odlikuju se sposobnošću da iz šećera obrazuju rezervni skrob i kao takvi prisutni su krtolama, lukovicama,
semenima, plodovima. Imaju ulogu u magaciniranju hranljivih materija- proteinoplasti, oleoplasti, amiloplasti-.
Proplastidi
su mali, bezbojni nediferencirani plastidi u meristemskim ćelijama izdanaka i korena. Imaju izgled malih vakuola
okruženih dvojnom membranom. Ako je biljka normalno osvetljena od proplastida će se razviti hloroplasti, ako je u tami,
razvijaju se leukoplasti.
Etioplasti
su plastidi biljaka koje od isklijavanja su držane u stalnom mraku. Metamorfoza jednih plastida u druge u nekim
slučajevima predstavlja degeneraciju, posle čega nastaje njihovo izumiranje.
15. jedro (nukleus)
Uglavnom je krupno, loptastog oblika u centralnom delu ćelije i može se videti pod svetlosnim mikroskopom. Od citoplazme
je odvojeno jedrovim omotačem. Unutrašnjost jedra ispunjena je nukleoplazmom- tečnom komponentom u kojoj se nalazi
hromatin. Hromatin je osnovni jedrov materijal i predstavlja DNK povezanu sa posebnom vrstom proteina organizovan u
obliku hromozoma.
Osnovna fiziološka uloga jedra je da upravlja sintezom RNK. Uloga jedra je dvojaka. Učestvuje u procesima metabolizma i
diferenciranja ćelija, a pošto sadrži genetsku informaciju, ono je i prenosilac naslednih svojstava. U jedru se nalazi jedno do
dva jedarca. Jedarce ili nukleolus predstavlja mesto sinteze RNK i ribozoma.Promene u veličini jedra nastaju i u zavisnosti od
spoljašnjih uslova.
Unutrasnji proctor jedra ispunjen je nukleoplazmom. U njoj se nalazi nasledni material – hromatin. Osnovu hromatinskog
materijala cini molekul dnk. Svaki molekul dnk cini osnovu hromozoma. U izgradnji hromozoma ucestvuju protein – histoni
koji omogucavaju smestanje dnk u jedro.
16. hromozomi
HROMOZOMI
se najbolje mogu videti u stadijumu metafaze kada su potpuno formirani. Imaju izgled štapića, a veličina im je
različita. Na telu svakog hromozoma nalazi se jedno suženje -
CENTROMERA
ili kinetohor kojim je hromozom podeljen na dva
kraka. Za centromeru se vezuju niti deobnog vretena. Kraci hromozoma mogu biti iste ili različite dužine u zavisnosti položaja
centomere. Razlikuju se četiri tipa hromozoma (metacentrični, submetacentrični, akrocentrični, telocentrični). Hromozomi su
osnovna komponenta jedra jer su nosioci naslednih jedinica-
GENA
, koji svojom aktivnošću određuju i regulišu procese u
ćelijama.
Geni su linearno raspoređeni na hromozomu. Delovi su DNK i odlikuju se sposobnošću samoreprodukcije. Deobom se
održava njihov kontinuitet i time obezbeđuje prenošenje naslednih informaciuja sa jedne na drugu generaciju.
Broj hromozoma je različit kod različitih vrsta, ali je za svaku vrstu određen i stalan.
Skup svih hromozoma u gametskoj ćeliji se naziva OSNOVNA HROMOZOMSKA GARNITURA ili GENOM.
Kod organizama sa polnim razmnožavanjem gameti imaju haploidni broj hromozoma -n-, a telesne ćelije imaju udvojeni,
diploidni broj -2n-, jer sadrže dve haploidne garniture koje potiču od roditelja i nazivaju se homologi ili parni hromozomi.
Broj, veličina i oblik hromozoma, kao i sadržaj gena u njima karakteristični su za vrstu. Svi zajedno u ćeliji čine KARIOTIP.
Šematski prikaz je kariogram.
17. mejoza
Deoba kojom se obrazuju polne ćelije. Pri tome se jedna diploidna ćelija dva puta deli i nastaju četiri haploidne ćelije.S
obzirom da se broj hromozoma u ćerkama ćelijama u odnosu na majku ćeliju smanjuje na pola, ova deoba se naziva i
redukciona (lat. reductio =smanjenje). Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, označena kao MEJOZA, kada se
majka ćelija (2n broj hromzoma) podeli na dve ćerke ćelije (n broj hromozoma). Mejozi I prethodi interfaza u kojoj je, između
ostalog, izvršena replikacija DNK. Svaki hromozom ćelije koja ulazi u mejozu I se sastoji od dva molekula DNK (dve
hromatide). U drugoj deobi, MEJOZI II, se obe ćerke- ćelije (sa nbrojem hromozoma) podele tako da nastaje ukupno četiri
ćelije. Pošto je MEJOZA II ustvari mitoza - sekvaciona mitoza- te 4 ćelije imaju haploidan broj hromozoma.
Deoba kojom se obrazuju polne ćelije naziva se MEJOZA. Pri tome se jedna diploidna ćelija dva puta deli i nastaju četiri
haploidne ćelije.S obzirom da se broj hromozoma u ćerkama ćelijama u odnosu na majku ćeliju smanjuje na pola, ova deoba
se naziva i redukciona (lat. reductio =smanjenje). Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, označena kao MEJOZA,
kada se majka ćelija ( 2n broj hromzoma ) podeli na dve ćerke ćelije ( n broj hromozoma ).
Udrugoj deobi, mejozi II, se obe ćerke- ćelije ( sa n brojem hromozoma) podele tako da nastane ukupno četiri ćelije.
Pošto je mejoza II ustvari-sekvaciona mitoza- te 4 ćelije imaju haploidan broj hromozoma
18. mitoza
Strasburger je prvi prikazao na fiksiranim i obojenim preparatima. Za nju je karakteristična uzdužna deoba svakog
hromozoma na dva jednaka dela, od kojih svaki prirpada odgovarajućem novom jedru. Jedro majke ćelije i jedra dveju
novonastalih ćelija imaju isti broj hromozoma. U mitozi se, iako je to neprekidan proces, razlikuju četiri glavna stadijuma i to:
Profaza- podela hromozoma na dve hromatide.U citoplazmi, na suprotnim stranama se javljaju tzv. polarne kape od
citoplazme.Na svakoj polarnoj kapi formiraju se ahromatska vlakna koja polaze zrakasto prema jedru.
Metafaza- isčezavaju jedrova opna, a jedrov sok se stapa sa citoplazmom, ahromatska vlakna se izdužuju prema jedru,
spojeno dva suprotna gradeći deobno vreteno.Hromozomi su u jednoj ravni-ekvatorijalnoj ravni, podeljeni na dve hromatide.
Anafaza- hromatidi se odvajaju jedna od druge i odlaze ka polovima.
Telofaza- je proces rekonstrukcije dva nova jedra.Hromozomi gube svoje konture, javlja se jedrov sok, jedarca i jedrova opna
kojom se jedro odvaja od citoplazme.
Po završetku mitoze, iako ne uvek, sledi deoba citoplazme i time postaju dve nove ćelije.
19. biljna tkiva
Tkivo je organizacija višeg reda od ćelije. Osnovne komponente tkiva su ćelije i međućelijska supstanca, nastala kao produkt
njegovih ćelija. Osobine različitih tkiva uslovljene su morfološkom i funkcionalnom diferencijacijom ćelija koje ga izgrađuju.
Svako tkivo ima svoju glavnu funkciju koja je u najtešnjoj vezi sa anatomskim karakterima dotičnog tkiva i jednu ili više
sporednih funkcija koje nisu nimalo usklađene sa anatomskim karakterima tkiva. Najpotpunija klasifikacija tkiva je ona koja je
zasnovana na većem broju njihovih karaktera, pre svega na poreklu, građi i funkciji ćelije.
Tkiva i srodne lokalne strukture jedinstvene funkcije Haberlant je podelio u 9 grupa:
1. pokrovna tkiva – epiderm, pluta, egzoder
2. mehanička tkiva – kolenhim, sklerenhim, likina vlakna, sklereidi;
3. apsorpciona tkiva – rizoidi, epiblem, rizoderm, hijalinske ćelije, velamen;
4. asimilirajuća tkiva – hlorenhim;
5. provodna tkiva – ksilem (drvo), floem (kora);
6. rezervna tkiva – endosperm, perisperm, parenhim za magaciniranje;
7. tkiva za provetravanje – aerenhim, intercelulari, stome;
8. sekretorna i ekskretorna tkiva –žlezdane dlake, unutrašnje žlezde, sluzni i smoni kanali i ćelije, uljane ćelije, hidatode,
mlečne cevi;
9. tvorna tkiva - meristemi embriona, vegetativnih kupa stabla i korena, prokambijum, kambijum, felogen.
20. tvorna tkiva
Tvorna tkiva (meristemi) su vrsta biljnih tkiva čije ćelije tokom čitavog života zadržavaju sposobnost deobe na račun čega
biljka raste, sekundarno deblja ili se obnavlja oštećeno tkivo.
Od meristemskih ćelija diferencijacijom postaju ćelije svih trajnih tkiva. Usled stalnih deoba, kojima su izložene, ove ćelije
imaju određene morfološke osobine: ćelije su sitne, oblika kocke ili prizme sa tankim membranama, pune su citoplazme,
imaju relativno krupno jedro
sitne vakuole male i malobrojne plastide, najčešće su parenhimske ćelije, ćelije su tesno spojene i nemaju međučelične
prostore.
Prema načinu postanka razlikuju se dve osnovne grupe tvornih tkiva:
-primarna - koji vode poreklo od klicine ćelije i zadržavaju sposobnost deobe tokom čitavog života -
-sekundarna- nastaju od ćelija nekog trajnog tkiva koje su naknadno postale sposobne da se dele (najčešće su to
parenhimske ćelije).
Više biljke se odlikuju rastenjem tokom čitavog života, što znači da se u njima stalno obrazuju nove ćelije i tkiva. (U klimatskim
uslovima umerene zone biljke preko zime prekidaju rastenje i tada su u stadijumu mirovanja.) Rastenje biljke odvija se samo
u zonama koje sadrže meristemske ćelije - sposobne za višestruke deobe.
Prema položaju koji zauzimaju u biljci tvorna tkiva se dele na:
Sklerenhim je građen od mrtvih ćelija jako zadebljalih i odrvenelih ćelijskih zidova. Nalazi se u svim delovima biljke koji su
prestali sa rastom.
Deli se na: sklereide, likina vlakna i drvena vlakna.
Sklereidi su ćelije sa jako zadebljalim ćelijskim zidom, razbacane između ćelija drugih tkiva. Ima ih i u masi, kao npr. u plodu
kruške. Ima ih raznog oblika.
Likina vlakna su ćelije izduženog oblika, sa zašiljenim vrhovima, te imaju oblik vretena i debelim membranama. Vlakna
aktivno rastu na oba kraja i time se utiskuju među ostale ćelije. Likina vlakna konoplje mogu biti dugačka 10 mm, lana 40 mm,
a kod nekih biljaka dostižu dužinu do 20 cm. Zidovi ovih ćelija su celulozni i zbog toga su cenjena u industriji (lan, konoplja,
kopriva). Nalaze se u vegetativnim
organima skoro svih viših biljaka. Retka su u kruničnim i čašičnim listićima.
Drvena vlakna (libriform vlakna) se nalaze u drvenom delu stabla. Kraća su od likinih vlakana i njihovi zidovi su jako odrveneli.
24. parenhimska tkiva
Parenhimska tkiva ili osnovna tkiva biljaka su prosta trajna tkiva izgrađena od jedne vrste ćelija, a mogu da obavljaju različite
funkcije i imaju različito poreklo. U kori, srži i listu su primarnog, a u sprovodnim tkivima primarnog ili sekundarnog porekla.
Pružaju se kroz čitavo biljno telo obrazujući jedan neprekidni sistem u koji su uronjena sva tkiva osim pokoričnih.
Zavisno od funkcije koju obavljaju ova tkiva se dele na:
1. parenhim za apsorpciju vode i mineralnih materija (apsorpcioni parenhim)
2. parenhim za fotosintezu (hlorenhim)
3. parenhim za magacioniranje rezervnih materija
4. provodni parenhim
5. parenhim za magacioniranje vazduha (aerenhim).
25. parenhim za fotosintezu
Parenhim za fotosintezu imaju zelene više biljke- autotrofne, poluparazitne-, veliki broj nižih biljaka-alge-. Nalazi se u listovima
i mladim, zelenim stablima. Njegove ćelije sadrže sve ćelijske organele, a posebno su dobro razvijeni hloroplasti u kojima se
obavlja proces fotosinteze.
U listu je ovo tkivo izgrađeno od dve vrste ćelija:
- prema licu lista nalazi se palisadno tkivo- tkivo za fotosintezu, građeno od zbijenih ćelija oblika tetraedra;
- prema naličju lista nalazi se sunđerasto tkivo građeno od ćelija nepravilnog loptastog i zvezdastog oblika, između kojih se
nalaze prostrani intercelulari.Uloga mu je razmeni gasova i transpiraciji.
Tkivo za fotosintezu povezano je sa provodnim tkivom da bi se materije stvorene u fotosintezi prenosile do svih delova biljke.
Fotosintezu kao sporednu funkciju vrše i druga tkiva- epidermis listova i stabla, primarna kora stabla, primarna kora
vazdušnih korenova...
Parenhim za magacioniranje čine ćelije koje imaju sposobnost da nagomilavaju organske materije, naročito skrob, proteine i
masti ili vodu. Takvo tkivo se nalazi u krtolama, rizomima ili zadebljalim korenovima. Drvenaste biljke magacioniraju hranljive
materije u stablima, a neke u listovima (aloja, čuvarkuća). Ova tkiva su česta u plodovima -maslina- i semenima. Biljke sušnih
predela prilagođene su tako da mogu nagomilavati velike količine vode u lišću (agava) ili u stablu (kaktusi).
Služi za provođenje materija pa su ćelije koje ga grade izdužene u pravcu u kome se materije provode. Nalazi se u floemu i
ksilemu.
26. provodno tkivo
Služe za sprovođenje: vode i u njoj rastvorene mineralne materije -tkiva- hadrom- i vode sa organskim materijama, - tkiva-
leptom-. Obrazovanje ovih tkiva povezuje se sa prilagođavanjem biljaka na suvozemni način života. Histološki elementi
provodnih tkiva su traheje, traheidi, sitaste cevi, ćelije pratilice, kambifor ćelije i provodni parenhim.
Traheje predstavljaju uzane cevi koje u nekih biljaka dostižu nekoliko metara dužine- bagrem oko 1m, hrast oko 2m- . Nemaju
protoplasta. Njihov sadržaj je voda i mineralne materije. Provodna funkcija počinje tek posle njihove smrti.
Prema karakteru zadebljanja unutrašnjih bočnih zidova mogu biti prstenaste, spiralne, mrežaste i jamičaste ako su
zadebljanja na membranama.
Traheidi su prozenhimske ćelije, nemaju protoplast, lignifikovanih su membrana i sa raznim vrstama lokalnih zadebljanja na
bočnim zidovima. Naslanjaju se jedan na drugi svojim suženim delovima na kojima su jamioce. Dužina im je od 1 do 4 mm.
Trahei i traheidi su dobro razvijeni kod biljaka sušnih staništa dok kod biljaka vlažnih i vodenih slabo ili uopšte ne nalaze.
Sitaste cevi sprovode organske materije od kojih svaka cev predstavlja dugačak niz ćelija međusobno spojenih preko sitastih
ploča.
Ćelije pratilice imaju isto poreklo kao i članovi sitaste cevi i postaju uzdužnom deobom iste ćelije tj majke ćelije. Majka ćelija
se podeli na dve od kojih jedna postaje član sitaste cevi a druga ćelija pratilica. Znatno su užeg lumena od sitastih cevi,
membrane su im tanke i celulozne, sadrže male vakuole ispunjene su gustom citoplazmom u kojoj je relativno krupno jedro.
