54. Видови реакције друштва на злочин
Једно од централних интересовања криминологије данас је контрола криминалитета.
Проучавања су показала да у свакој људској заједници постоје понашања која
представљају напад на основне вредности друштва. Отуда је разумљиво што се на њих
реагује како би се ти колективитети сачували.
Облици реакције мењали су се, па се традиционално сматрало како у том погледу
можемо разликовати два раздобља. Прво – неформално – везује се за првобитну
заједницу, карактеристична је приватна реакција оштећеног. Она почива на
религиозним веровањима и емотивном одговору на дело. И друго раздобље – формално
– са ивилизацијом, држава постепено монополише овлашћење да кажњава, а нормама
КП уређује претпоставке за коришћење тог овлашћења, начин и поступак реаговања.
Страх од злочина
- Иако се криминологија бави превасходно видовима социјалног
реаговања на криминалитет, не могу се занемарити ни индивидуални облици
реаговања, пре свега, страх од криминалитета. Могуће је набројати мноштво чинилаца
који доприносе јављању страха од злочина Џејмс Колмен сматра да их треба одвојити у
две групе:
Макро фактори (ранија дела, погодности за злочин, организација заједнице која
би обухватала медије, средина у којима се живи, вршњаци;
Микро (лични) чиниоци: лично сазнање о виктимизацији других и средства која
има на располагању како би сесупротставио потенцијалном угрожавању
(здравствено стање, кварт у ком живи, помоћ суседа).
Велики значај имају у том погледу два чиниоца која су у негативној корелацији:
нецивилизованост средине и њена кохезија.
Када се ради о карактеристикама средине у којој неко лице живи, треба нагласити како
је могуће да се људи осећају угроженији у срединама у којима је стопа криминалитета
нижа иако рационално гледано, за то нема стварног разлога, и обрнуто.
Стокхолмски синдром -
Потенцијална жртва у страху од нападача у појединим
случајевима се почиње идентификовати са тим лицем подражавајући његово
понашање. Овај феномен проучен је код отмице, специфичног облика криминалне
делатности у којој су измешане: уцењена власт, талац који се користи као „роба за
трампу“ и медијски извештаји намењени импресионирању јавости. Код таоца се због
тога одвија специфичан емотиван процес који тече паралелно са отмицом: - почетну
фазу карактерише гнев и презир према отмичарима; - страх од смрти; - бекство од
реалности и симбиоза за отмичара; и – разматрање могућности бекства.
Наведени емотивни циклус ствара психопатолошко стање које се назива „Стокхолмски
синдром“. Назив потиче од познате епизоде која се догодила у Стокхолму 1973.године.
За време разбојништва у једној банци када су ствари кренуле лоше по њега, отмичар је
узео таоце који су са њим провели дуже од пет дана.
Неформална контрола од стране заједнице
– Емил Диркем је истакао значај
друштвене солидарности, разликујући њена два основна типа: „механичку“, која
почива на стању свести која је заједничка свим члановима истог друштва и њен израз је
репресивно право и „органску“ – она проистиче из поделе рада и њој одговара
„реститутивно право“.
Модерна друштва карактерише одсуство стварне солидарности између чланова, што је
нарочито одлика великих градова. То је један од разлога зашто је стопа криминалитета
у таквим насељима далеко виша од малих урбаних или руралних средина које се
очигледно лакше носе са проблемом злочина.
У подручјима са вишим степеном солидарности и вишом културном хомогеношћу као
и племенском повезаношћу становништва, стопа криминалитета је нижа. Док слаба
друштвена интегрисаност изгледа да има непосредан утицај на смањивање друштвене
контроле делинквентних и предделинквентних активности.
(Колективни одговор на злочин)
Узимање правде у руке
– Први облик колективног
реаговања на злочин је узимање закона у своје руке од стране грађана. Такве појаве
нису само део историје и не представљају само појединачне инциденте огорчених људи
шокираних бруталношћу дела учиниоца. Напроти, и у наше време, догађа се због
општег безнађа и сталног јачања криминалитета грађани преузму контролу над
криминалитетом и то на свој начин.
Један од таквих примера је Бразил где је пораст стопе криминалитета у Рио де Жанеиру
и Сао Паолу довео до разноврсних одговора становништва. На крају, дошло је до
драматичног одговора грађана на неефикасност система кривичног правосуђа: почели
су да линчују сумњиве преступнике. У почетку то су чинили учиниоцима гнусних
злочина као што су силовање деце и садистичка убиства. Касније, и крађа новчаника
била је довољна да се на лицу места пресуди преступнику.
Самоорганизовање грађана –
учешће грађана у организованој самозаштити по
правилу је на добровољној основи која има црте самоорганизовања, а циљ је заштита
људи и мовине од криминалитета на одређеном подручју, пре свега, у локалној
заједници.
Суседско надзирање и патроле грађана –
суседско или надзирање стамбеног блока
заснива се на идеји да грађани у срединама у којима живе у зачетку контролишу све
појаве које могу угрозити сигурност заједнице (дилери дроге, вандали и остали крим.).
Помоћ ових волонтера , пре свега, се састоји у обавештавању полиције о појави сваке
такве особе, чиме је рад органа реда осетно олакшан. У погледу ефекта њиховог
ангажовања, међу стручњацима не постоји потпуна сагласност, иако раширеност и
вишедеценијски опстанак овог облика самоорганизовања грађана указује да за њих и
средине у којима живе он има смисла. Патроле грађана састоје се од цивила
регрутованих за вршење одређених послова у локалној полицији, вођа групе се обучава
13 недеља у Пол.академији и добијају значке, не носе оружје, а њихов задатак је
кружење аутомобилом запажање КД и обавештавање полиције.
