Medjunarodna zaštita ljudskih prava

1. STA SU LJUDSKA PRAVA?

Ljudska prava imaju necionalni karakter » potpunu medjunarodnu zaštitu.
LAW-pojam objektivnog prava / RIGHT-pojam subjektivnog prava » ne treba ih poistovecivati.
Nije svako pravo ljudsko pravo.Postoji pojam

objektivnog prava

tj.skupa pravila po kojima se ljudi imaju

vladati,stvorenog od nadležnog zakonodavca i poduprtog autoritetom države ili medjunarodne zajednice i
sankcijama zbog kršenja prava koje država i medjunarodne organizacije mogu nametati.Za objektivno pravo
u nekim jezicima postoji posebni izraz (engl.

Lav

)

,kojim se ono odvaja od subjektivnih prava,koja imaju

subjekti prava,fizička i pravna lica(engl.right).U našem jeziku ovo razlikovanje ne postoji.Ne govori se o
subjektivnim pravima države,jer je ona suverena,pa ima sva prava koja sebi odredi u okviru medjunarodnog
poretka.
Subjektivna prava počivaju na normi objektivnog prava koja im ta prava daje i zajamčuje.Ustavi i zakoni
jedne države uspostavljaju neka prava,kao sto je na primer pravo na učešće u izborima.Medjutim u drugoj
državi   ,čije   je   zakonodavstvo   drukčije,takvih   prava   može   i   ne   biti.Druga   subjektivna   prava   stiču   se
ispunjavanjem   uslova   koje   pravo   svake   države   propisuje(npr.ko   stupi   u   brak,ima   prava   koja   iz   braka
proističu).
Subjektivna   prava   stečena   pod   uslovima   koje   propisuje   pravni   poredak   mogu   se   razvrstati   na   razne
načine,ali im je jedno zajedničko:ona potiču od države,od njenog ustavodavca i zakonodavca,zavise4 od
njene volje.Država slobodno odredjuje uslove pod kojima se subjektivna prava stiču ili gube.Naravno,njena
sloboda ograničena je društvenim i političkim okolnostima pod kojima se pravne norme usvajaju.
Ljudska prava se stiču(niko nam ih ne daje)»njih posedujemo,a pravnim aktima se ta prava verifikuju.
Ako su sva prava koja čovek ima subjektivna prava ove vrste,onda je on u potpunoj zavisnosti od države
kojoj je potčinjen.Ona njega u krajnjoj liniji može potpuno obespraviti.Čak i ako to ne dovede do nesnosnog
života,bede i patnje,njegova autonomija i dostojanstvo su time prekinuti,jer ostaje samo podanik.Država
može biti "dobra",imati pametne zakone i pravičnog vladara i upravu,ali to ne utiče na suštinu čovekovog
položaja.
DEF.LJUDSKIH PRAVA»Svodjenje svih čovekovih prava na ona ko9ja mu podari država ne zadovoljava
neke osnovne moralne obzire i poriče osnovne ljudske kvalitete.Ono je u neskladu sa ljudskom slobodom i
jednakošću.Zato se medju subjektivnim pravima izdvajaju ona prava koja se ne duguju državi i njenoj
volji,već ih ljudsko biće ima samim tim što je ljudsko biće,dakle,nezavisno od države i bez države.Ova
prava nazivaju

se ljudskim pravima.

Ljudska prava,prema tome,nisu pozitivnopravnog već moralnog porekla.Ona potiču iz normativnog poretka
koji je iznad države i država ih mora poštovati bez obzira da li je na to izričito pristala.
Obelezja ljudskih prava:
1)Prvo,zato što pripadaju svim ljudima bez razlike,njihov broj je manji od sume svih mogućih subjektivnih i
moralnih prava u svakoj datoj državi u svakom datom trenutku.Drugim rečima,ljudska prava su zasnovana
na vrednosti koja se priznaje svakom čoveku ili ženi,a ne na drugim osobinama,uključujući tu injihove
zasluge.Ovo podrazumeva i mogućnost da čovek zbog svog ponašanja bude i kažnjen privremenim
gubljenjem ili ograničavanjem nekih ljudskih prava,sto je opet posledica njegovog izbora(ne-zasluge),a ne
toga što je on biće manje vrednosti.Neko ko je zaslužio kaznu time ne gubi vrednost ljudskog bića i ne
isključuje se iz ljudskog roda.
2)Drugo,nisu sva moralna prava koja pripadaju svakoj osobi lj.prava. LJ.prava su špolitička jer se ostvaruju
u državi i odnose na državu.Čovek ima mnogo moralnih prava prema drugim ljudima:medjutim,ako drugi ne
poštuju ta prava doživeće možda moralne sankcije,ali se ne smatra da je država dužna da mu pomogne da ih
ostvari.

* 3 grupacije ljudskih prava hronološki posmatrano :
1)Gradjanska i politička prava (odn.buržoaska prava » verifikuju postojeće stanje u državi)
2)Ekonomska,socijalna i kulturna prava
3)Najnovija prava koja se sad afirmišu (npr.Pravo na zdravu životnu sredinu)
-Najveći broj ljudskih prava usmeren je isključivo prema državi:njima se ona ograničava ili se od nje traži
konkretno delovanje.Najtipičniji primeri zahteva da se država uzdržava i ne meša jesu SLOBODE.Država
ne sme da čini ništa što bi sputavalo ljude da koriste ove slobode.
Najjasniji du liberalni teoretičari države,koji polaze od toga da je osnovna svrha države da štiti prava svojih
gradjana,ali oni mogu da ukažu samo na neka osnovna prava,pa se ni pri tom medjusobno ne slažu u
pogledu njihovog značenja i domašaja.Osnovna prava mogu se shvatati i kao postulati i načela koja
nadahnjuju sva ljudska prava.Najpoznatiji su oni proglašeni u Francuskoj revoluciji,koji su i poslužili kao
inspiracija za Deklaraciju o pravima čoveka i gradjanina od 1789 godine.To su

sloboda,jednakost i bratstvo.

Za utemeljenje lj.prava dovoljne su osnovne naznake o potrebi i prirodi tih prava i osnovna merila za
njihovo utvrdjivanje,a ne njihov potpun spisak.Katalozi lj.prava,da bi bili uticajni i prihvatljivi,do sada su se
utvrdjivali političkim dogovorom i mali oblik osnovnih političkih deklaracija,ustava,zakona i medjunarodnih
ugovora.Ovi dokumenti po pravilu predstavljaju izvore prava,čak i kada nemaju potrebnu formu.Medju
njima naročit autoritet imaju Deklaracija od 1789,američka Deklaracija o nezavisnosti od 1776,Ustav SAD
(Bill of Rights),Univerzalna deklaracija o lj.pravima,paktovi o lj.pravima i Evropska konvencija o
lj.pravima.
Za utvrdjivanje osnovnog kataloga lj.prava naročito su važni međunarodni dokumenti.
U ovim izvorima nalazi se relevantan i pouzdan spisak lj.prava,ali on se ne može smatrati konačnim i
zauvek utvrđenim.Tačnije rečeno,od njega se ne može oduzimati ali će se njemu stalno dodavati nova
lj.prava.Takvom nezaokruženošću se ne dovodi u pitanje osnovni stav da ljudska prava postoje sama po
sebi,a da su izvori prava samo dokaz saglasnosti o konkretizaciji ovog osnovnog stava.
Ljudska prava nisu to zato što su nevedena u izvorima prava već da postoje nezavisno od njih.

2. PRAVNI DOKUMENTI

Najvećim delom istorije ljudi su živeli u državama koje koje nisu priznavale lj.prava.Prvi dokumenti kojima
se proklamaju lj.prava potiču iz 18.veka. (Magna carta libertatis ) Zakonik srpskog cara Dušana.
Neki stariji dokumenti sadrže odredbe slične današnjim propisima koji se ubrajaju u korpus lj.prava,kao sto
su npr.pretpostavke nevinosti(nullum crimen sine lege,nulla poena sine lege )...Medjutim,to nisu bila ničija
prava,nego prosvećen i pravičan način vladanja,koji se uvek mogao napustiti,kao čto su se mogle ukinuti
privilegije date nekim slojevima.Slično je bilo i sa drugim kasnijim kasnijim dokumentima koji se pominju
kao preteče savremenih izvora.Engleski zakon o pravima(Bill of Rights).
Era priynavanja lj.prava u državnim aktima i zakonodavstvu počinje Američkom i Francuskom revolucijom.
(deklaracija nezavisnosti)
Unošenje lj.prava u ustave počinje 1791.godine,usvajanjem amandmana na Ustav SAD-a od 1787.god. Da
to nisu prava koja ustavotvorac podaruje gradjanima,već da su ona tu nezavisno od ustava,jasno se vidi iz
formulacije amandmana,naročito prvog,prema kojima se Kongresu zabranjuje da donosi neke zakone koji
diraju u lj.slobode.
Gradjanske revolucije i rušenje feudalnog apsolutizma u drugim zemljama imaju slične izraze u ustavima i
zakonima.U takvim se zemljama krug priznatih lj.prava širi i obogaćuje.
Kao čto se vidi,do sada pominjani izvori koji proklamaju i navode lj.prava,počivaju prvenstveno na načelu
slobode,koju država ne sme da sputava.Zato su ih kao nepotpune kritikovali oni koji smatraju da lj.prava
treba ravnoppravno da počivaju i na načelima jednakosti i bratstva i koji su,kao npr.marksistički i

poredak,nazivaju teorijama prirodnog prava-naturalizmom. Verovanje da postoji prirodno pravo vrlo je
staro.Najbolji primer njegovog antičkog poimanja može se naći kod Cicerona.
Stav da je prirodno pravo božanskog,transcedentalnog porekla i da je zato više od ljudskog,razvio je veliki
katolički teolog i pravnik Toma Akvinski.Prema njemu ,poredak prirodnog prava(prirodni zakon) božija je
tvorevina,koju ljudi treba samo da spoznaju. Na tragu teističkog shvatanja prirodnog prava nalaze se mnoge
proklamacije o ljudskim pravima,kao npr.nevedeni uvod u američku Deklaraciju o nezavisnosti.
Slabost teističke teorije prirodnog prava je u tome što pretpostavlja postojanje Boga.Za one koji u božanstvo
ne veruju,ovo je shvatanje ne utemelčjeno.
Neke novije varijante prirodno pravnog učenja polaze od postojanja

društvenog ugovora

.Prema njima ,ljudi

su bili autonomna i suverena bića u prirodnom stanju i ulazeći u zajednicu su sklopili ugovor,kojim su se
nekih svojih ovlašćenja odrekli u korist države,ali su neka svoja prava zadržali.Država je dužna da ta prava
poštuje,a ako to ne čini,ona je izneverila svoje obaveze i njeni građani imaju pravo na to da se ne obaziru na
njene naloge protivne ugovoru,pa čak i da se protiv suverena pobune.
Veliki uticaj na kasnije deklaracije o ljudskim pravima omalo je tumačenje društvenog ugovora engleskog
političkog   filozova   Džona   Loka.On   je   pretpostavljao   da   su   u   prirodnom   stanju   svi   ljudi   bili   jednaki,i
nezavisni a da su verovali da niko ne sme da ugrožava tuđ život,zdravlje,slobodu i imovinu.Lok zamišlja
državu   kao   zajednicu   u   kojoj   odluke   treba   donositi   jednoglasnoa,ako   to   nije   moguće,većinom
glasova.međutim ni većina ne može da pogazi osnovne odredbe ugovora i da oduzme građaninu pomenuta
osnovna prava.Lokov ideal države odgovara predstavi o državi liberalnog građanstva.
Teorije koje polaze od pretpostavljenog društvenog ugovora rezvijale su se kasnije u raznim pravcima i
aktuelne su jos i danas.Od onih koji tako utemljuju postojanje ljudskih prava,u najnovije vreme je naročito
zapažen Džon Rols.On smatra da je svrha društvenih i političkih ustanova da unapređuju individualnu
slobodu i blagostanje.Da bi se to postiglo,treba da postoje pouzdane procedure koje dovode do željenih
rezultata,postupci oko kojih bi se saglasili racionalni ljudi,koji žele da unaprede sopstvene interese.
UTILITARISTIČKA SHVATANJA-terorističke  aberacije Francuske revolucije dovele su i dotle da poraste
intelektualni   otpor   teoriji   prirodnog   prava,kojoj   se   zamera   pozivanje   na   božansku   volju   ili   na   unapred
postojeće   zakone.To   je   skopčano   sa   strahom   od   anarhije.Liberalno   građanstvo   se   zato   vraća   pravnom
pozitivizmu   mada   ne   žali   da   država   opet   postane   apsolutistička   i   svemoćna.Prema   takvom
shvatanju,dominantb+nom među liberalima XIX veka i proširenom još i danas ,država treba da je prožeta

načelom korisnosti

Ovo je načelo prvi formulisao engleski pravnik i filozof Džeremi Bentam.Prema njemu i

utilitaristima,sreća glavni je ljudski cilj,a ona se sastoji u težnji ka zadovoljstvu i izbegavanju bola.Zadatak
države i političkog sistema je da maksimizioraju sumu uživanja građana i da minimiziraju količinu bola i
neprijatnosti.Bentam je išao dotle da u duhu svoga vremena predlaže metematičke modele sabiranja
zadovoljstva i oduzimanja bola.Njegova verzija utilitarizma imala je pozitivnog uticaja na zakonodavne
reforme,ali je naišla na osporavanje zbog svoga hedonizma.Najvažnija primedba njemu i svim utilitaristima
jeste ,međutim,moralne prirode.Oni ne vode računa o posebnosti i odvojenosti svakoga čoveka,koji ima
samo jedan ,svoj život.Kasniji utilitaristi ,pokušali su da isprave ove nedostatke utilitarističke teorije.Neki
savremeni sledbenici ove teorije usavršili su utilitarističku podršku ljudskim pravima.Ljudska prava su po
njima pravila za koje je iskustvo pokazalo da donose najviše dobra najvećem broju ljudi.
Uvođenje ljudskih prava u utilitaristički sistem i njihovo utemeljenje utilitarističkim argumentima nema
veliku ubedljivost.Ono se opet svodi na na tvrdnju da su ljudska prava dobra,korisna i poželjna zato što
takvo mišljenje preovlađuje.Nema odgovora na to šta će se desiti ako se to mišljenje promeni.
MARKSISTIČKE TEORIJE-Marksova teorija se predstavlja kao naučna i nije mogla da prihvati idealističke
empirijski neproverive predstave kao što su prirodna prava.Ona se naziva

istorijskim materijalizmom

smatrala je da su nemogući pojmovi i vrednosti koji su trajni ,neistorijski i znače isto u sva vremena i na
svim mestima.Dok neki mislioci polaze od toga da je čovek hteo da izađe iz prirodnog stanja,Marks je
smatrao da on treba da teži da mu se vrati.Suština čoveka po Marksu i marksistima jeste u tome da on u
praksi primenjuje svoje sposobnosti da bi zadovoljio svoje prave potrebe.To će biti moguće tek u

besklasnom društvu u kome nema privatne svojine,koja je najveći činilac otuđenja.U tome se marksisti bitno
razlikuju od većine do sada prikazanih autora ,koji pretpostavljaju da je svojina jedno od osnovnih ljudskih
prava,koje je postojalo još u prirodnom stanju .U besklasnom ,komunističkom društvu  neće biti potrebe za
ljudskim pravima ,jer će svi ljudi biti slobodni,spontani i ravnopravni,a država će odumreti.
Mada   to   marksisti   nisu   hteli   ili   toga   nisu   bili   svesni,njihovo   poimanje   prava   u   biti   je   utilitarističko   i
pozitivističko.Slabost ovog shvatanja je u tome što pretenduje da bude materijalističko.
Kritika staljinističke prakse prakse dovela je do diskreditacije marksističke misli,naročito kada se ispostavilo
da je

realni socijalizam

ne samo nečovečan nego i ekonomski neefikasan i da se nije pomerao prema

besklasnom društvu,već,naprotiv,stvarao ogroman jaz između privilegovanih i neprivilegovanih,moćnih i
nemoćnih.
Marksistička kritička teorija i delovanje socijalističkih i socijaldemokratskih stranaka imaju za zaslugu
pojačanu svest o važnosti ekonomskih,socijalnih i kulturnih prava.Pod njihovim uticajem ova su se prava
unosila u ustave i zakone.

(4.5.6 .) IZVORI MEĐUNARODNOG PRAVA O LJUDSKIM

PRAVIMA(POJAM,MEĐUNARODNI OBIČAJ,MEĐUNARODNI UGOVOR,OPŠTA

NAČELA,ODLUKE,JEDNOSTRANI AKTI DRŽAVA)

POJAM-Internacionalizacija ljudskih prava dovela je dotle da je uticaj međunarodnog prava u ovoj oblasti
naročito naglašenIako se ljudi,u svakodnevnom životu,radi ostvarenja svojih prava prvenstveno oslanjaju i
pozivaju na norme unutrašnjeg prava,ove norme moraju biti u skladu sa međunarodnim i moraju se tumačiti
u saglasnosti s međunarodnim merilima.Da bi se utvrdilo koje norme u tom pogledu obavezuju državu i
koriste pojedincima i grupama,moraju se poynavati izvori u kojima se te norme nalaze.Izvori međunarodnog
prava o ljudskim pravima isti su kao i drugi izvori medđunarodnog javnog prava.To su medjunarodni
običaji,međunarodni ugovori,opšta pravna načela posvećenih naroda,odluke međ.organizacija i jednostrani
akti država.
MEĐUNARODNI OBUČAJ-je najjači izvor. Običaj je nepisan izvor prava,koji svoje važenje nalazi u
neprotivrečnoj praksi subjekata i njihovov uverenju da su dužni da postupaju po običajnom pravilu.U međ.
Pravu običajna pravila su mnogo češća i važnija no u većini unutrašnjih pravnih sistema,mada ona i dalje u
nekim opd njih,kao što je anglosaksonsko pravo,zadržavaju svoj značaj. Nesumnjivo je da su neka lj.prava i
neka pravila u vezi s njihovim uživanjem zagarantovana međ.običajnim pravom.To se odnosi

na apsolutnu

zaštitu čovekovog telesnog integriteta i zabranu genocida,ropstva i rasne diskriminacije.

Postoje čak i

mišljenja da je univerzalna deklaracija o ljudskim pravima,bar što se tiče osnovnih odredaba,vremenom
prerasla u običajno pravo.Sve države vezane su i običajima koji se tiču garancija ljudskih prava.Ovo je
važno jer još uvek postoje države koje nisu ratifikovale mnoge međ.ugovore o zaštiti lj.ptava,ili su prihvatile
vrlo malo takvih ugovora.Važenje međ.običaja za jednu državu ne zavisi od njene volje.Običajna pravila u
punoj meri stupaju na snagu stvaranjem nove države.S druge strane ,država,ma koliko stara ima koliko
osebujnu   civilizaciju   imala,ne   može   ih   jednostavno   ukudati.U   tradicionalnom   međ.pravu   bolje   su   bili
zaštićeni stranci.To je proisticalo iz osnovnih prava država,koja se reflektuju na njihove državljane.Države
imaju prema strancima obzira   radi države čiji su oni državljani.To važi i danas,ali je zasenjeno naglim
razvojem lj.prava,koje čovek uživa kao ljudsko biće,a ne kao pripadnik svoje države.Postoji pravilo da
stranac mora da uživa postupanje koje nije ispod međ.minimuma,što bar znači da ne sme da bude izložen
samovolji  i pravnoj nesigurnosti.Ako se ogreši o ta minimalna pravila,država će biti međ.odgovorna državi
čijeg je građanina oštetila.Zbog toga nekada izgleda da su stranci povlašćeniji od domaćih državljana.
MEĐUNARODNI   UGOVOR   –

POSTOJEĆI UGOVORI O LJUDSKIM PRAVIMA

-glavni izvori

savremenog međ.prava o lj.pravima,pisani izvori međ.javnog prava,stvoreni saglasnošću država.Među njima
najvažnije mesto zauzimaju višestrani ugovori,od kojih neki obavezuju veliki broj država.Višestrani ugovori

smatra da je jedan od najvažnijih dokumenata XX veka,spada u tzv.svečane preporuke Generalne skupštine
UN.Pravni   efekti   ovih   preporuka   su   upadljivi.Njima   se   može   dati   bliži   sadržaj   pravno   obaveznim
normama.Njima   se   mogu   uspostaviti  merila  na   osnovu   kojih   se   konstatuje  da   je   neki   subjekt  prekršio
pravo,sa svim posledicama koje odatle mogu proisteći.Na univerzalnu deklaraciju se pozivaju ili je navode
ili upućuju na nju mnogi ustavi doneti posle njenog usvajanja.
JEDNOSTRANI AKTI DRŽAVA-Država može jednostrano preuzeti međunarodnopravne obaveze,pa i one
iz oblasti lj.prava,time što će dati odgovarajuću izjavu.Ona je obavezuje na isti način kao i da potiče iz
nekog drugog izvora međ.prava. Obaveze ove vrste se vezuju i za priznanje država.Odlukama berlinskog
kongresa   od   1878.godine,priznanje   Srbije   bilo   je,izmeđuostalog,uslovljeno   prihvatanjem   obaveze   da   će
štititi verske manjine na svojoj teritoriji.Slično je bilo snovonastalim državama na teritoriji bivše SFRJ.

7.IZVORI PRAVA O LJUDSKIM PRAVIMA U UNUTRAŠNJEM PRAVU

UPOREDNO PRAVO

–Prosečan čovek se najčešće susreće s unutrašnjim pravom i u njemu traži

orijentaciju za svoje ponašanje.Njegove odredbe,vode ga kroz život,ukazujući mu na to koje su radnje
dozvoljene,a   koje   zabranjene.One   mu   u   prvom   redu   kazuju   koja   su   njegova   osnovna   prava.Otuda   su
unutrašnje pravni propisi  o  ljudskim  pravima od  velike  važnosti.  U skoro  svim  savremenim  državama
ljudska prava se opisuju i garantuju u ustavu.U modernim ustavima glava o lj.pravima je osnovna i ne retko
dolazi na prvo mesto.To je od posebnog značaja za ustave demoktratskih država. U onim zemljama u kojima
postoje ustavi koji nemaju odredbe o lj.pravima,ova poslednja se mogu proklamovati i garantovati posebnim
zakonima.Oni dobijaju naročite nazive,od kojih je najčešći povelja o lj.pravima.Takvi su zakoni višeg ranga
od   običnih   i   teže   ih   je   menjati.neke   zemlje   poznaju   i   zakone   ustavnog   ranga   koji   su   slični
prethodnim.Takvim zakonima propuisuju ljudska prava ili ratifikuju međ.ugovori o lj.pravima. u sukobu
zakona ustavnog  ranga  i obišnog  zakona  prevagu  ima  prvi.Zakoni su  važan  izvor  unutrašnjeg  prava  o
lj.pravima.Ustavi črsto upućuju na zakone,kojima se konkretizuju uopštene ustavne odredbe o lj.pravima.
Ljudska prava se mogu predvideti samo zakonom ali se time nedovoljno osiguravaju,jer mogu biti ukuinuta
svakim novim zakonodavnim aktom.Najčešće se to ,međutim,čini da bi se potvrdila neka posebna prava
koja se izvode iz opštije formulisanih ustavnih prava.Tako se npr.smatra da pravo na prigovor savesti tj.da
se odbije služenje vojske pod oružjem iz verskih i drugih razloga,proističe iz slobodne savesti.Pravo na ovaj
prigovor najčešće je predviđeno zakonom.

8.OSTVARIVANJE(IMPLEMENTACIJA) NORMI O LJUDSKIM PRAVIMA(Pojam, Imaoci,

Unošenje obaveza u

unutrašnje pravo).

POJAM –pravi korisnici obaveze države da zajemči i poštuje ljudska prava su ljudska bića.U tom svetlu
treba posmatrati ostvarivanje odgovarajućih međ.obaveza države,bez obzira na njihovo
poreklo(obićaj,ugovor...).Stvarno sprovođenje u život mež.režima lj.prava,koje su u međ.rečniku najčešće
naziva

implementacija

podrazumeva niz mera koje treba da dovedu dotle da korisnici stvarno uživaju

zagarantovana   prava.Ona   se   najčešće   svodi   na   ispravnu   primenu   međ.instrumenata   o   lj.pravima.
IMPLEMENTACIJA=prenošenje međunarodnog u unutrašnje pravo(zakonodavstvo).
IMAOCI PRAVA   -država je dužna da osigura lj.prava svim licima u svojoj nadležnosti.U nadležnosti
države nisu samo njeni državljani ,pa ni sva lica na njenoj teritoriji ,već svi oni koji radi ostvarivanja svojih
prava zavise od odluka njenih organa.Prema tome,na povredu svoga prava može se žaliti i nedržavljanin koji
se   nalazi   fizički   vrlo   daleko.To   važi   i   onda   kada   on   nije   državljanin   države   koja   je   prihvatila   iste
međ.obaveze.
UNOŠENJE OBAVEZA U UNUTRAŠNJE PRAVO    -Da bi lica u nadležnosti države mogla da koriste
svoja međ.zajemčena prava,ona moraju da im  budu pravno dostupna, tj. Da postanu deo unutrašnjeg prava