1. POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA

Razvoj međunarodne trgovine i sve intenzivnije prekogranično kretanje ljudi, migracija
kapitala i slobodan promet robe i usluga, dovode do zasnivanja brojnih privatnopravnih odnosa

između domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica.
Ti odnosi po svojoj prirodi mogu biti statusni, bračni, porodični, nasledni, stvarnopravni,
ugovorni, vanugovorni ili radnopravni. Obeležje po kojem se razlikuju od drugih sličnih odnosa,

njihova

differentia specifica

, jeste postojanje međunarodnog elementa u jednom ili više

elemenata pravnog odnosa, tj. u subjektu, objektu ili pravima i obavezama.

1) Strani element izražen je u

subjektu privatnopravnog odnosa

kada je bar jedno fizičko

lice koje u njemu učestvuje strani državljanin ili lice koje ima prebivalište, odnosno boravište u

inostranstvu. Kada je reč o pravnom licu, strani element postoji ako je ono osnovano u stranoj
državi, ima sedište odnosno mesto obavljanja delatnosti u inostranstvu, kao i u slučaju stranog
porekla kapitala.

2) Element inostranosti pojavljuje se u

objektu

ako se predmet pravnog odnosa nalazi u

stranoj državi, a za prevozna sredstva kao što su brodovi i vazduhoplovi i na osnovu upisa u

odgovarajuće registre u inostranstvu.

3) Strani element se preko

prava i obaveza

vezuje za inostranstvo na osnovu mesta

zasnivanja pravnog odnosa (npr. mesto sklapanja braka, sastavljanja testamenta), mesta
izvršenja obaveze u inostranstvu, odnosno kada su stranke u granicama autonomije volje vezale

pravni odnos za inostranstvo, zatim ako je deliktna radnja izvršena ili su štetne posledice
nastupile u stranoj državi, kao i na osnovu mesta suda ili drugog državnog organa čije je učešće

relevantno za dati pravni odnos.

Da bi činjenica ili okolnost vezana za inostranstvo dobila svojstvo inostranosti, na osnovu kojeg

jedan unutrašnji privatnopravni odnos postaje međunarodni, potrebno je da veza sa
inostranstvom bude

značajna

za dati odnos.

Primer

: Ako srpski državljani, prilikom boravka u Kaliforniji, donesu odluku da sklope brak po

povratku u Srbiju, smatraće se da u ovom odnosu nema elementa inostranosti. Međutim, ako

oni  tu  odluku  pretoče  u  bračni  sporazum  koji  uređuje  njihove  imovinske  odnose  u  budućem
braku,  u  pogledu  dejstava  braka  sklopljenog  u  Srbiji  primeniće  se  norme  međunarodnog
privatnog  prava,  kako  bi  se  ocenila  punovažnost  njihovog  sporazuma  zaključenog  u

inostranstvu, s obzirom da je postojanje stranog elementa izraženo u pravima i obavezama.

Ovo takođe ukazuje na

specifičnost

sankcije

u međunarodnom privatnom pravu jer ona može

da zavisi od normi stranog merodavnog prava ili od odluke stranog suda, pri čemu i stranke, u
granicama autonomije volje, mogu sankciju učiniti zavisnom od stranog prava ili pravosudja.

Međunarodno privatno pravo karakteriše

dvojaki

metod

regulisanja

, posredan ili kolizioni

i neposredan ili materijalnopravni metod. Međutim, ono po čemu se izdvaja od ostalih grana

privatnog prava i po čemu je prepoznatljivo, jeste kolizioni način regulisanja.

Svaka država ima svoje međunarodno privatno pravo jer preovlađuju nacionalni izvori, tako
da ne postoji neko nadnacionalno međunarodno pravo, već se atribut “međunarodno” odnosi na

specifični predmet regulisanja - međunarodni karakter odnosa koji norme ove grane prava
regulišu.

Međunarodno privatno pravo predstavlja

skup pravnih pravila čiji su predmet odnosi

između fizičkih i pravnih lica u oblasti privatnog prava, koji sadrže elemente vezivanja sa

dve ili više zemalja

. Postojanje privatnopravnog odnosa sa stranim elementom je

pretpostavka i uslov za primenu međunarodnog privatnog prava.

Norme međunarodnog privatnog prava rešavaju

sukobe nadležnosti

domaćeg i stranog

pravosuđa

, sukob domaćeg i stranog prava

, određuju uslove za

priznanje dejstava stranih

sudskih odluka

, utvrđuje personalnu i teritorijalnu

pripadnost

fizičkih i pravnih lica, reguliše

pravni položaj stranih lica

međunarodnu pravnu pomoć

u građanskim i trgovačkim stvarima

pod kojom se podrazumeva izvođenje dokaza, dostavljanje sudskih i vansudskih akata u

inostranstvu, obaveštenje o sadržini stranog prava koje je određeno kao merodavno.

2. OBIM I KARAKTERISTIKE MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA

Polazeći od predmeta i specifičnih problema međunarodnog privatnog prava, pod ovu granu
prava mogu se podvesti četiri celine koje čine:
1) pravila o subjektima međunarodnog privatnog prava,

2) sukobu zakona,
3) sukobu jurisdikcija i

4) pravnom položaju stranaca.

1 - Kao

subjekti međunarodnog privatnog prava

pojavljuju se ne samo domaća, nego i

strana  fizička  i  pravna  lica,  zatim  i  države  i  međunarodne  organizacije  kada  učestvuju  u
privatnopravnim  odnosima.  Šira  koncepcija  ove  pravne  grane  uključuje  državljanstvo  i  ostale
elemente  na  osnovu  kojih  se  jedno  lice  vezuje  za  određenu  državu,  kao  što  su  prebivalište  –

domicil, i uobičajeno (redovno) boravište, čiji se značaj za regulisanje međunarodnih
privatnopravnih odnosa u savremenim uslovima može porediti sa značajem državljanstva.

Takođe, pripadnost pravnih lica zaslužuje posebnu pažnju sa obzirom na razlike u uporednom
zakonodavstvu.

2 - Primenu domaćeg ili stranog zakonodavstva određuje skup

normi o sukobu zakona

ili

kolizionih

normi

, kojima se razgraničava regulisanje međunarodnih privatnopravnih odnosa

između domaćeg pravnog poretka i prava stranih država sa kojima su ti pravni odnosi povezani.
Norme o sukobu zakona karakteriše posebna, koliziona pravna tehnika regulisanja, koja zbog
uključivanja stranih pravnih poredaka izaziva probleme prilikom njihovog tumačenja i primene.

Tako može doći do problema kvalifikacije pravnih kategorija, instituta i pojmova privatnog
prava, zbog razlika u njihovom definisanju u domaćem i stranom pravu. Kao rezultat posebne
pravne tehnike nastale su neke nove pravne ustanove, npr. ustanova uzvraćanja i daljeg

upućivanja (ranvoa) ili mobilni sukob zakona, dok su pojedine ustanove koje postoje u

elementom i postao predmet mpp-a. Zatim, određivanje nadležnog prava i nadležnog suda, kao
pitanja koja prethode primeni normi koja neposredno reguliše određeni privatnopravni odnos

sa stranim elementom.
4)

Specifičnost sankcije

- je u tome što postoje situacije da sud jedne zemlje izriče sankciju, a

da je sud druge zemlje izvršava.

3. METODI REGULISANJA U MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU

Postoje dva osnovna načina regulisanja privatnopravnih odnosa sa stranim elementom:

1. Kolizioni ili indirektan (posredan) metod regulisanja

Ovaj specifičan metod, koji ne postoji u ostalim granama privatnog prava, koristi se za

rešavanje sukoba zakona u cilju određivanja merodavnog prava, a u materiji sukoba jurisdikcija
radi određivanja međunarodne nadležnosti domaćeg pravosuđa.

U oba slučaja, pravilo o sukobu se sastoji od

kategorije

vezivanja

(npr. ugovorni,

stvarnopravni, naslednopravni odnos ili institut) i

tačke

vezivanja

(npr. mesto izvršenja

ugovora, mesto nalaženja stvari, državljanstvo). Tačka vezivanja (odlučujuća činjenica)

određuje se u zavisnosti od pravne prirode pravnog odnosa kao kategorije vezivanja.

Osnovna razlika između pravila o sukobu zakona (kolizione norme) i pravila o sukobu
jurisdikcija, u pogledu pravne tehnike, odnosi se na primenu kolizionog metoda. To naročito
dolazi do izražaja kada ne postoji domaća zakonska ili jurisdikciona nadležnost:

1) U materiji jurisdikcione nadležnosti, domaće pravilo o sukobu jurisdikcija

omogućava da se odredi direktna nadležnost stranog pravosuđa

, već domaći sud pred kojim je

pokrenut postupak samo određuje da li je nadležan ili ne. Ni sud ni domaće pravilo o sukobu
jurisdikcija ne može odrediti koji je strani sud nadležan, niti može obavezati strani sud da
postupa u određenoj pravnoj stvari, jer bi to pretstavljalo ingerenciju u prerogative strane

države. O nadležnosti stranog suda domaći sud može odlučivati samo

indirektno

, kada se

postavi pitanje priznanja odluke tog stranog suda u domaćoj zemlji, ili kada se vode paralelni
postupci u inostranstvu i pred domaćim sudom u istoj pravnoj stvari između istih stranaka.

Samo u normama međunarodnih ugovora o sukobu jurisdikcija izražen je bilateralan,

odnosno multilateralan karakter, jer se tim normama razgraničavaju nacionalne jurisdikcije
država ugovornica. Takvom normom utvrđuje se nadležnost suda države ugovornice u kojoj je
lokalizovana tačka vezivanja (npr. prebivalište tuženog, mesto izvršenja delikta) za određenu

kategoriju privatnopravne stvari (npr. spor o vanugovornoj odgovornosti za štetu).

2) Funkcija norme o sukobu zakona ogleda se u tačnom određivanju prava koje

treba da reguliše pravni odnos u konkretnom slučaju. Na osnovu kolizione norme

nije

dovoljno

utvrditi da se domaće pravo ne primenjuje

, već i

koje

je strano pravo

merodavno

. Koliziona

norma  najčešće  na  neutralan  način  određuje  primenu  domaćeg  ili  stranog  prava  prema
određenom  kriterijumu,  tj.  prema  tački  vezivanja.  Na  primer,  za  stvarnopravne  odnose  u
pogledu pokretnih stvari primenjuje se pravo njihovog mesta nalaženja.

Međunarodnim ugovorima je u pojedinim oblastima izvršena unifikacija kolizionih

normi – usvajaju se jednoobrazne norme o sukobu zakona, čime se otklanja različitost tačaka

vezivanja u kolizionim normama zemalja potpisnica. Domašaj ovakve unifikacije je ograničen,
jer se time ne uklanja heterogenost materijalnopravnog regulisanja u pravnim sistemima

država ugovornica i neizvesnost vezana za tumačenje i primenu kolizionih pravila od strane
nacionalnih jurisdikcija.

2. Materijalnopravni ili direktan (neposredan) metod regulisanja

Podrazumeva donošenje materijalnih pravnih pravila čija je funkcija direktno regulisanje
pitanja ili odnosa međunarodnog privatnog prava. Ovaj metod je karakterističan za pravila o

pravnom položaju stranaca i državljanstvu, kao i za odredbe o sudskom postupku i priznanju i
izvršenju stranih sudskih odluka. Umesto da upućuje na primenu prava ili nadležnost

pravosuđa pojedine države, materijalna norma daje definitivno rešenje problema. Upotreba
neposrednog načina regulisanja proizlazi iz teritorijalnog dejstva normi o pravnom položaju
stranaca, isključive zakonodavne nadležnosti domaće države u oblasti državljanstva, i primene

procesnih pravila države suda u postupku sa međunarodnim elementom.

Neposredan  način  regulisanja  prisutan  je  naročito  u  međunarodnim  ugovorima  koji  sadrže

jednoobrazne materijalne norme za pojedine kategorije privatnopravnih odnosa ili pravne
institute. Domašaj i značaj unifikacije zavise naročito od toga da li odredbe konvencije imaju za

predmet samo privatnopravne odnose sa stranim elementom ili regulišu sve privatnopravne
odnose – i unutrašnje i međunarodne.

Primer materijalnopravne unifikacije koja se odnosi isključivo na međunarodne
privatnopravne odnose je

Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe

iz 1980, koja na

direktan način reguliše zaključenje ugovora, određuje prava i obaveze kupca i prodavca, kao i
pravna sredstva u slučaju neizvršenja obaveze druge strane. Dakle, umesto da kolizionim putem
određuje nacionalno zakonodavstvo države ugovornice koje treba primeniti za rešavanje ovih

pitanja, Bečka konvencija ih na jednoobrazan način neposredno reguliše, i tako unosi viši
stepen predvidivosti rešenja, a time i pravne sigurnosti za stranke iz ugovora o međunarodnoj
prodaji robe. Ugovori o prodaji bez stranog elementa ostaju van domašaja konvencijske

unifikacije i regulišu se unutrašnjim izvorima prava.

Drugi vid neposrednog metoda primenjen je u

Vašingtonskoj konvenciji o jednoobraznom

zakonu o obliku međunarodnog testamenta

iz 1973. s ciljem da se u što širem obimu obezbedi

poštovanje poslednje izjave volje ustanovljenjem dopunskog oblika testamenta pod nazivom

“međunarodni testament”. Svaka strana ugovornica se obavezuje da će u svoje zakonodavstvo,
najdocnije šest meseci po stupanju na snagu ove konvencije, uvesti pravila o međunarodnom

testamentu.  Za  navedena  pravila  je  karakteristično  da  se  primenjuju  i  na  međunarodne  i  na
unutrašnje  naslednopravne  odnose,  tako  da  je  domašaj  ove  unifikacije  materijalnopravnih
normi šireg oblika.

Korišćenje materijalnopravnog metoda za regulisanje međunarodnih privatnopravnih
odnosa unutrašnjim pravnim izvorima, najčešće se vrši putem imperativnih

normi

neposredne primene

, koje isključuju kolizioni način regulisanja. Na primer, prema ZRSZ, iako

po nacionalnom pravu budućih supružnika nema bračnih smetnji, ipak se neće dozvoliti

sporovima itd. Određena je i nadležnost domaćeg pravosuđa u sporovima za utvrđivanje i
osporavanje očinstva i materinstva, u sporovima o čuvanju, podizanju i vaspitanju dece, u

sporovima o zakonskom izdržavanju, o odnosima između roditelja i dece, itd.

Četvrta glava -

uslovi i postupak za priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka

kao i

razlozi za odbijanje priznanja i izvršenja.

Peta glava -

regulisanje nadležnosti i ovlašćenja diplomatsko-konzularnih

predstavništava (DKP) Srbije u inostranstvu

za zaključenje braka, za poslove starateljstva, za

sastavljanje testamenta, kao i za overu potpisa, rukopisa i prepisa.

Šesta glava -

prelazne i završne odredbe

, kojima se predviđa da se ovaj zakon neće

primenjivati na odnose koji su nastali pre njegovog stupanja na snagu, i prestanak važnosti

drugih zakona.

OSTALI ZAKONI

Osim ZRSZ, i drugi zakoni sadrže norme međunarodnog privatnog prava, i to ne samo u materiji
pravnog položaja stranaca, državljanstva i ostalih pitanja koja se odnose na subjekte

privatnopravnih odnosa sa stranim elementom, već i u oblasti sukoba zakona i sukoba
jurisdikcija, kada se primenjuju kao

lex specialis

u odnosu na ZRSZ. To su:

- Zakon o parničnom postupku

- Zakon o izvršenju i obezbeđenju

- Zakon o vanparničnom postupku

- Zakon o uređenju sudova

- Zakon o advokaturi

- Zakon o arbitraži

- Zakon o nasleđivanju

- Porodični zakon

- Zakon o matičnim knjigama

- Zakon o strancima

- Zakon o azilu

- Zakon o državljanstvu

- Zakon o prebivalištu i boravištu građana

- Zakon o zapošljavanju stranaca

- Zakon o ulaganjima i mnogi drugi…

SUDSKA PRAKSA

Iako u našem pravnom sistemu sudska praksa nema snagu izvora normi, odluke i pravna
shvatanja, stavovi i zaključci Vrhovnog kasacionog suda Srbije imaju poseban značaj radi

rešavanja ujednačene primene kolizionih normi i normi o sukobu jurisdikcija ili bližem
određivanju nekog pravnog instituta, naročito u odsustvu preciznog zakonskog teksta.

DOKTRINA

Snažno utiče na kreiranje zakonodavnih rešenja i formiranje stavova sudske prakse.