I ОСНОВЕ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА
1.Појам Устава
У ширем смислу: скуп правила: писаних и неписаних којима се регулишу овлашћења,
обавезе и функције различитих институција власти, њихови међусобни односи, однос
државе и појединца као слободе и права грађана, начин и инструменти њиховог
одређивања.
У ужем смислу: највиши правни, политички и конститутивни акт једне организоване
заједнице који представља основни и највиши закон те заједнице, што значи да са њим
морају бити сагласни, односно не могу му бити супротни, закони и други општи правни
акти. И други субјекти могу имати свој устав (разни облици политичко-територијалних
јединица: федералне јединице, провинције, ентитети, кантони). Уставом се регулишу
темељни друштвени и политички односи у једној заједници и успоставља политички и
правни поредак.
1.2.Предмет, развој и својства уставног права
Појам устава у
материјалном
(полази од садржаја уставне материје, при чему се
занемарује форма у којој је изражено уређивање уставне материје.
Један приступ
у
поимању устава у материјалном смислу садржај уставне материје
везује за државу
,
односно право, док се
други
садржај уставне материје везује превасходно
за
установљавање и прописивање правила
по којима се ствара право и правни систем у
заједници-М.Пајванчић. ПРВИ: Као најважнији садржај уставне материје узима државну
организацију, статус и међусобне односе органа власти, посебно највиших органа у
државној структури; уставом се утврђују оквири дјеловања државне власти, посебно у
погледу заштите слободе и права грађана загарантованих уставом. ДРУГИ: Садржај
уставне материје чине норме највише правне снаге на чијој основи настаје право и опште
норме садржане у законима; садржајни оквир уставне материје представља разлог
доношења устава по посебном поступку и у посебној форми-М. Пајванчић) и
формалном
смислу
(појам полази од садржаја и форме устава. Садржај устава у формалном смислу
поклапа се са садржајем устава у материјалном смислу. Кроз форму и облик устава
уобличава се његов садржај. Његова форма је обиљежје које га разликује од закона и
других општих правних аката. Елементи који обиљежавају форму устава: писана форма,
јединствен правни акт, највећа правна снага и највише мјесто у хијерархији правних аката,
посебан орган надлежан за доношење устава, посебан поступак доношења и примјена
устава, посебан начин утврђивања поступка доношења). САДРЖАЈНИ ОКВИР
ПРЕДМЕТА УСТАВНОГ ПРАВА: регулисање политичких односа (субјекти државне
структуре, основне слободе и права грађана, посебно њихово учешће у конституисању
државне власти), облици државног уређења, организација државне структуре (вертикална
и хоризонтална), инструменти помоћу којих се власт остварује, те механизми управљачке
структуре. Настанак модерног уставног права 18. вијек, први писани устави. Устав је
идеолошко-политички и програмско-декларативни акт, њиме се истичу темељне
вриједности и општи циљеви друштва.
1.3.Класификација устава
Писани, неписани; кодификован, некодификован (формална обиљежја); чврст, мек (да ли
се може мијењати или не); монархијски/ републикански, федерални/ унутарни,
предсједнички/ парламентарни, демократски/ недемократски (критеријум садржине,
уређења које успоставља и органа који га доноси).
1.4.Кодификовани и некодификовани устави
Кодификовани су они у којима су кључне уставне одредбе
сакупљене на једном мјесту у
оквиру једног писаног правног документа
, већина данашњих устава је таква.
Некодификовани су они који имају више писаних правних аката у којима су садржана
уставна правила, донесена одвојено и у различито вријеме
2.Доношење, промјена и проглашење устава
2.1.Доношење устава
Устав се може доносити у државама које немају свој устав (раније формиране државе) и
које већ имају свој устав (новоформиране државне заједнице).
правилу даје
парламенту и домовима парламента, члановима представничког тијела
(одређеном броју посланика), органима извршне власти, бирачком тијелу путем народне
иницијативе, федералним јединицама путем њиховог представничког тијела. Пиједини
устави забрањују промјену појединих уставних одредаба. Забрана ревизије устава може
бити трајна или на одређено временско раздобље. ПРОГЛАШЕЊЕ УСТАВА: Устав се
проглашава законодавни орган посебним актом о проглашењу у форми одлуке као општег
акта, за разлику од закона којег проглашава шеф државе путем акта о проглашењу у
форми указа. Већина устава предвиђа да се истовремено са проглашавањем устава доноси
и уставни закон за његово проглашење. СТРУКТУРА И СИСТЕМАТИКА УСТАВА:
Устав садржи
нормативни, главни дио
који обухвата норме груписане и систематизоване
у чланове или параграфе као основне елементе систематизације, или у главе, одјељке или
дијелове као сиве елементе систематизације. Већина устава садржи и
преамбулу
која
чини посебну цјелину у континуитету, текст нема форму правне норме и декларативног је
стила, њоме се изражавају циљеви, принципи. Ипак, неки тврде да преамбула има правни
карактер.
3.Устав и уставно уређење БиХ
3.1.Основна обиљежја
Дејтонским споразумом у новембру 1995 и Мировном конференцијом у Паризу у
децембру 1995 проглашена је државна заједница БиХ, састављена од два правна и
територијално разграничена политичка субјекта-ентитета: РС и Федерцаија БиХ. Устав
БиХ је саставни дио Дејтонског споразума, анекс 4, и ступио је на снагу након
потписивања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Споразум чини 11 анекса којима
су утврђена темељна начела државноправног поретка и цивилна и војна питања. Према
уставу новонасталој држави је признат правни континуитет као држави са преуређеном
унутрашњом структуром-подјела на ентитете и међународно признате границе. Уставом
БиХ се успоставља нови политички поредак. Устав је предложила међународна заједница,
а прихватили су га овлашћени представници бивше Р БиХ, РС и Федерације БиХ. Устав
више личи на уговор, што је атипично за устав. Федерација има федералну, а РС унитарну
структуру (структура недјељиве цјелине, 1 власт), па се тако у једном дијелу БиХ
појављује двострука федерална структура. У Уставу није изричито написано да су
ентитети федералне јединице, али из садржаја њихове надлежности, политичко-правног и
територијалног аспекта, произилази да је тако. БиХ има републикански облик владавине.
Остала је чланица УН и има право удруживати се и у друге међ.орг.
3.2.Уставни принципи
1
.Националне, грађанске суверености,
2
.равноправности ентитета,
3
.политичког
плурализма,
4
.владавине права,
5
.тржишне законитости,
6
.сложеног држављанства,
7
.директне примјене међународних стандарда. Саставни дио Устава чине права и слободе
предвиђени Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и
њених протокола а то су: право на живот; забрану подвргавања тортури или нехуманом и
понижавајућем третману и казнама; забрану ропства, понижавања, те обављања
присилног или обавезног рада; право на слободу и безбједност личности; право на фер
саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у кривичном поступку;
право на приватни и породични живот, дом и преписку; слободу изражавања; слободу
мирног окупљања; слободу удруживања са другима; право на брак и заснивање породице;
право на својину; право на образовање и право на слободу кретања и пребивалиште.
Посебно је право недискриминације;
8
.надређености Устава БиХ уставима и законима
ентитета;
9
.пресумпције надлежности у корист ентитета: надлежности које нису изричито
дате у надлежност БиХ, припадају ентитетима.
3.3.Суверенитет, облик и систем власти у БиХ
Сувереност означава највишу власт на одређеној територији којој су потчињене све остале
власти и сва физичка и правна лица. Оквир суверености чине елементи:
1
.независност
државне власти у односу на друге власти унутар и изван њене територије,
2
.надмоћ
државне власти у оквиру своје територије и
3
.правна неограниченост-пуна слобода у
доношењу и примјени права. Дефиниција суверености укључује у себи спољни
(независност државе у односу на друге државе), унутрашњи (односи се на све друге
власти на државној територији) и синтетички (комбинација спољњег и
унутрашњег=држава својом вољом прописује правне норме без могућности спољњег
трајање засједање законодавног тијела. У односу на судску власт парламент располаже
правом амнестије. У оквиру државне распоређују се функције на власт, и то на:
1.законодавну-припада парламенту, 2.извршну-припада влади и 3.судску-припада
судовима. Сврха подјеле је рашчлањивање моћи државе и чување од тираније. Монтексје
је уставио тродиобу власти ради политичке слободе и ограничења власти од
злоупотребе.Теорија и пракса изградиле су три облика власти:
предсједнички
(шеф
државе је и шеф извршне власти. САД),
парламентарни
(спојеност законодавне и
извршне власти=владу бира парламент и одговара за свој рад парламенту, а формира се на
основу резултата парламентрних избора=дјелотворна и одговорна влада) и
мјешовити
(попупредсједнички. Комбиновање предсједничког и парламентарног система испоњена је
у институцији шефа државе који има демократски легитимитет и велика овлашћења
својствена предсједничком систему, односно институције владе које бира парламент и
која је одговорна парламенту, па тако има елементе парламентарног система. Шеф државе
у полупредсједничком систему има овлашћења да распусти парламент, што је инструмент
равнотеже између извршне и законодавне власти. Акта која доноси шеф државе у правилу
не подлијежу супотпису предсједника владе, односно надлежног министарства. Тако он
има јачу моћ и овлашћења у односу на владу и функционисање овог система, зависи о
ауторитету предсједника и сложености скупштинске структуре. Полупредсједнички
систем је новијег датума и сматра се да му недостају инструменти повезивања унутрашњг
система, посебно у условима несугласица парламентарне и извршне власти. Честа појава
је кохабитација којом се означава такво стање у којем предсједник ради са владом и
скупштином из друге/ супарничке партије или коалиције).
4.2.Систем јединства власти
Све три власти врши један орган или низ хијерархијски уређених и истоврсних органа,
односно у коме сваку власт врши посебан орган али тако да се један од тих органа, обично
законодавни, налази изнад других и посредно врши дјеломично и друге двије власти.
Концепт јединства власти углавном своју подлогу налази у организационој и
функционалној повезаности законодавне и извршне/ управне власти, док је судска власт
по својој природи релативно независна. Постоје: ауторитарни и скупштински системи
јединства власти. Теоријски творац скупштинског система је Русо, по којем је скупштина
