Seminarski rad
1. Uvod
Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je
bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada
započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite
zakljuške o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II v.p.n.e. koji je govorio da su
stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis”
(O dužnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj
reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita
ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke
o radu kao što su sociologija rada, psihologija rada…
Definicija rada:
Odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da i sam deluje ako
ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi.
Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti; rad povezuje jednog
čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio potrebu
za zajedničkim životom u društvenoj zajednici.
Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko-organizacionih funkcija ljudi
u procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacija rada…) već i društveno-ekonomske
uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.
Rad se može posmatrati u tri sektora: Primarnim sektorom se smatra neposredna prerada prirodnih
resursa (poljoprivreda, energetika, rudarstvo); Sekundarnim industrija a Tercijarnim sektor uslužnih
delatnosti.
2
Seminarski rad
2. Ljudski rad kao sloboda rad
Ako želimo da definišemo uslove pod kojima čovek živi i radi, dovoljno je reći da čovek danas ne
može zadovoljiti ni svoje najelementarnije prirodne potrebe u domenu metabolizma materija na
neposredan i prirodan način.
Možda to zvuči paradoksalno, ali savremeni čovek koji živi u velikim urbanim aglomeracijama ne
nalazi više ni hranu, ni vodu, pa čak ni vazduh u prirodnom stanju i slobode za upotrebu. I jedno i drugo i
treće potrebno je industrijskim putem proizvesti ili bar prečistiti, zagrejati ili rashladiti i učiniti pogodnim
za ljudsku upotrebu. A sve to čovek čini organizovano u okviru određenih institucija. Institucije nisu ništa
drugo nego beskrajne mreže formula sastavljenih od normi koje propisuju ljudsko ponašanje - ponašanje
pri rukovanju supersoničnim avionima, ponašanje pri matematičkim analizama kompleksnih funkcija,
ponašanje prema ocu, policajcu ili šefu države, ponašanje u crkvi i ponašanje u bračnoj postelji. Efekat
kršenja svih tih normi približno je uvek jednak. Nepoštovanje tehničkih normi direktno vodi teškim
povredama i smrti. Kršenje društvenih pravila nema uvek tako neposredan ali u stvari nema ni blaži
efekat. Naprotiv: čovek se često lakše oporavi od fizičke povrede nego od psihičkih trauma koje mu
zadaju njegovi najbliži i najdraži. Zato bismo pri određivanju odnosa između čoveka i njegovog rada
prihvatili tezu da su biološke potrebe čovekove - potreba za hranom, za vazduhom, kretanjem, svetlošću i
druge potrebe, osnovne samo u tom smislu što bez njihovog zadovoljavanja nema ni egzistencije ljudske
jedinke. Međutim, zadovoljenje ovih potreba je dvostruko nužno i determinisano i biološki i socijalno jer
mora da se odvija kroz organizovane društvene okvire. Tako biološke potrebe guraju čoveka u one
društvene okvire u kojima, s obzirom na ograničene mogućnosti koje pruža sama priroda, one jedino
mogu biti zadovoljene. Na taj način društveni okvir postaje i uslov bez koga čovek ni biološki ne može da
egzistira. Drugo, čovek primarno prirodno biće, danas je u toj meri izmenio sopstveno biće da svaki
4
