Proces socijalizacije je otežan ukoliko se detetu dopušta da radi šta god hoće i ništa mu se ne
zabranjuje, ako se manifestuje samo ljubav prema detetu i nikad ta ljubav ne uskraćuje. Takva
deca postaju sebična i samoživa. U slučajevima gde nema manifestovanja ljubavi kod deteta
se razvija nezainteresovanost za sredinu i društvo a često se formira i agresivnost. Takođe,
negativno deluje i nedosledno ponašanje roditelja, kada roditelj za istu situaciju nekada dete
kažnjava, nekad nagrađuje ili ne reaguje uopšte, kod deteta se razvijaju osećanje nesigurnosti i
sklonost ka neurotičnosti.

Jedan od najvažnijih konkretnih činioca koji učestvuju u procesu socijalizacije je

odnos među

roditeljima

. Rezultati istraživanja pokazuju važnost skladnih odnosa među roditeljima za

razvitak deteta. Nesklad između roditelja dovodi do konflikta i u samom detetu jer deca po
pravilu vole oba roditelja i identifikuju se i sa jednim i sa drugim pa je konflikt između njih
istovremeno i konflikt u samom detetu. Postoji pozitivna korelacija između sukoba u prodici s
jedne strane i javljanja nepoželjnih osobina i oblika ponašanja s druge strane-javljanje
ljubomore, sebičnosti, emocionalne nestabilnosti, strašljivosti, svadljivosti, osećanja
nesigurnosti. Mnogi autori smatraju da je, ukoliko između roditelja postoji težak i nesavladiv
nesklad, razvod braka bolje i efikasnije rešenje problema od eventualnog ostajanja u braku
zbog dece. Istraživanja pokazuju da emocionalna stabilnost, lična sreća kao i uspešnost braka
u većoj meri zavise od uspešnosti braka roditelja oba partnera.

Drugi poseban faktor u vezi sa porodicom čiji je uticaj posebno ispitivan je

nepotpunost

porodice.

Nepotpuna je ona porodica u kojoj nedostaje jedan od roditelja bilo usled smrti, bilo

usled razvoda. Istraživanja pokazuju da je među delikventnom decom veliki broj dece iz
nepotpunih porodica. Ipak, važniji faktor od nepotpunosti porodice i negativniji za
socijalizaciju deteta ima neusklađenost odnosa među roditeljima.

Mnogobrojni rezultati različitih istraživanja pokazuju da je nagrađivanje efikasnije sredstvo
socijalizacije od kažnjavanja. Ono je efikasnije jer:

1.Nagrađivanje ima jači efekat-željeno ponašanje se brže stiče nego kažnjavanjem

2.Nagrađivanje ima trajniji efekat-nagrađivanjem usvojen oblik ponašanja duže se zadržava

3.Nagrađivanjem se redovno stiču novi oblici ponašanja a kažnjavanjem se prvenstveno
postiže uzdržavanje od neželjenog ponašanja

4.Nagrađivanje ima pozitivan efekat na razvitak ličnosti-razvijaju se osećanje sopstvene
vrednosti, sigurnost u sebe, kreativnost...

Važan faktor socijalizacije jeste i škola. Dolaskom u školu dete dolazi u novu sredinu sa
novim i strožijim pravilima, uči da se suzdržava od zadovoljenja želja i ulazi u nove odnose
koji su drugačiji od onih odnosa na koje je dete do tada naviklo. Dete će se lakše snaći u
novoj situaciji ukoliko su stavovi i očekivanja nastavnika sličnija stavovima i očekivanjima
roditelja. Faktori od kojih zavisi efekat socijalizacije deteta u školi su lične osobine deteta,
lične osobine nastavnika, odnos nastavnika prema učeniku, njegova pedagoška umešnost,
odnosi među ostalim učesnicima, organizacija školskog života kao i nastavni plan i program.

Drugi važan momenat je orjentacija: doslovno usvajanje nastavnog gradiva ili razvijanje
spremnosti za samostalno mišljenje i samostalno rešavanje problema. Uticaj nastavnika zavisi
i od toga koliko pažnje posvećuju svakom učeniku pojedinačno i koliko vode računa o
individualnosti i individualnoj situaciji svakog učenika.

U uskoj vezi sa školom kao agensom socijalizacije je i uticaj vršnjaka odnosno grupe
vršnjaka. Grupa vršnjaka utiče na to koje će vrednosti dete nastojati da ostvari, deluje na
njegovo nastojanje za nezavisnošću i samostalnošću kao i na formiranje različitih socijalnih
stavova. Negativna uloga vršnjaka ogleda se u njihovom velikom uticaju na razvijanje
delikventnog ponašanja.

Socijalizacija ostvarena u detinjstvu i mladosti nije dovoljna da pojedinac može sa uspehom
da udovolji zahtevima na koje nailazi tokom života. Potrebne su stalne promene u znanjima,
veštinama i u načinu zadovoljenja svakodnevnih potreba kao i u shvatanjima i vrednostima i u
odnosima sa drugim ljudima jer se društvo stalno menja. Socijalizacija samog sebe je
samoinicijativno ulaganje napora da se raniji oblici ponašanja koriguju ili zamene radi
uspešnijeg održavanja odnosa sa drugim ljudima i uspešnijeg ostvarivanja poslova.

Faktori koji su posebno vezani za socijalizaciju odraslih su zanimanje koje se obavlja,
situacija u vezi sa njim, sopstvena porodica koja se osniva i situacija u njoj, kao i šira
zajednica u kojoj se odvija život pojedinca.

Postoji i veliki uticaj sredstava masovnih komunikacija. Jedan od razloga sve manjeg uticaja
roditelja i škole na ponašanje deteta je i taj što je model dat televizijskom ili filmskom slikom
mnogo bogatiji detaljima, jasniji i konkretniji pa je samim tim i mnogo lakši za podražavanje
nego pouke i verbalna uputstva kako se treba ponašati. Međutim, ne postoje dovoljno
pouzdani načini utvrđivanja delovanja sredstava masovnih komunikacija na ponašanje ljudi
jer ne postoje sistematska ispitavanja o tome, a od tehnika obično se koriste intervju i upitnik.

2.0 POJAM SOCIJALIZACIJE

Postoje dve grupe definicija pojma socijalizacije, jednu od njih srećemo kod sociologa i
anropologa koja naglašava bitnost socijalizacije za osposobljavanje jedinke za društveni život,
i druga koja se susreće prvenstveno kod psihologa, koji osim efekta osposobljavanja za
društveni život naglašava i važnost procesa socijalizacije za formiranje ličnosti.
Socijalizacija je dakle proces učenja tokom kojeg usvajamo norme i pravila svoje kulture te
postajemo sposobni sarađivati u društvenim odnosima. Doslovno taj pojam znači «učiniti
društvenim». Socijalizacijom se društvene vrednosti, norme i obrasci ponašanja prenose s