ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА КРИМИНАЛИСТИКУ И

БЕЗБЕДНОСТ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА: СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА

ТЕМА: СОЦИЈАЛНА ДРЖАВА И СОЦИЈАЛНА ПРАВДА

Професор: Горица Лукић Студент: Анђелка Урошевић

Ниш, 2017.год.

С А Д Р Ж А Ј

1. СОЦИЈАЛНА ДРЖАВА

Социјална држава или држава благостања означава земљу или друштвено-економски
поредак у оме држава пружа социјалну заштиту. Под социјалном заштитом се
подразумевају различити облици пружања друштвених услуга- исплате пензија
(мировинско осигурање), здравствених услуга (здравствено осигурање), бесплатно
становање, храну, образовање итд. Социјалне државе то постижу кроз прерасподелу
богатства, па најимућнији грађани плаћају највише стопе пореза.

Током 1932. до 1976.год је шведска Социјалдемократска странка била на власти и
изградила је систем социјалне заштите. Основни циљ Социјалдемократске странке био је
да створи друштво које ће личити на малу породицу, где сви грађани једнако доприносе.

Идеје и вредности на којима је настала социјална држава претрпеле су велике промене у
наредним годинама. Наредни период карактерисао је пораст незапослености и промене у
вођењу државних финансија и привредне политике. Када је Социјалдемократска странка
поново дошла на власт 1994.год. започела је предузимање мера да стабилизује економско
стање. Када је стабилизовала економско стање, наставила је да покушава да омогући
високи животни стандард и једнаке шансе за све. Када је кризни тренутак прошао у
Шведској је почела да се води политика благостања.

1.1. ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ

Социјална држава предтсавља комплексан феномен који није лако обухватити једном
дефиницијом. За одређење социјалне државе постоје многе теорије.
Термин социјална држава је први пут употребио Вилијем Темпл, који је појам државе
благостања употребио као супротност термину држава моћи.
Социјална држава, као најопштији појам, обухвата све државе чије су институције,
структуре и конкретне делатности усмерене на то да се путем интервенција остваре
социјална сигурност и пристојан квалитет живота тј. остваре и гарантују животне
могућности. У ужем смислу, социјална држава подразумева принцип дефинисања
социјалне политике уставом. Социјална држава треба да испуњава бројне обавезе међу
којима су ове две: бенефите домаћинствима у које спадају трансфери укључујући и
социјално осигурање и субвенције или директне државне провизије у које спадају брига о
деци, образовање, здравствена заштита и брига о старима.

Према Драгану Суботићу социјална држава у савременом значењу представља друштвени
пројекат међусобно повезаних државних институција, правних правила, политичких
одлука и друштвених поступака којима се фаворизује, штити и унапређује животни
стандард највећег броја становника државе и то становништва које живи од прихода који
потиче из радног односа и појединаца и група (инвалида, на пример) који нису у
могућности да самостално задовоље своје потребе.

С друге стране, Зоран Стојиљковић социјалну државу дефинише као одговарајући
институционални оквир и пратећи механизам, који представља политичку резултанту
формираног базичног социјалног консензуса о бризи и одговорности за основну сигурност
и добробит чланова заједнице тј. за гарантовање њихових економских и социјалних права.

Према Драгану Суботићу институционално-нормативне мере и социјално политичко
понашање унутар социјалне државе обухвата четири велика подручја:

1. социјалну политику
2. обавезно социјално осигурање
3. интервенције у индивидуалним случајевима у виду социјалне помоћи
4. интервенције у ванредним и или кризним ситуацијама.

Први чине различити облици социјалног осигурања (сиромаштво, незапосленост, старост,
болест, инвалидност), који се своде на новчане бенефиције. Други облик су социјални
сервиси и установе са бесплатним услугама у области образовања, здравства и социјалне
заштите, највише усмерена ка деци и старијим лицима. Трећи облик представља државна
регулација у областима радне сигурности и безбедности и заштите на раду, еколошких
стандарда и стандарда становања, која укључује и помоћ у намирницама и регулацију
цена. Четврти облик чине индустријски тј. радни односи и запошљавање, који укључују и
заштиту незапослених и активне мере креирања услова за нову запосленост.

Поред социјалдемократије, постоји и марксистички приступ социјалној држави. Разлика
између социјалдемократије и марксизма је у томе што су теоретичари социјалдемократије
у тесној вези, а најчешће и активни чланови партија, а марксистички се појављују у улози
политички независних интелектуалаца ангажованих на универзитетима.

Социјална држава је настала са идејом стварања праведнијег социјалног поретка мерама
економске политике и законодавством на подручју образовања, здравства, становања,
радних односа и трговине.

Џон Хоскинс је то објаснио на овај начин: да би смо имали више инвестиција морамо
смањити порезе, да би смо смањили презе морамо смањити јавне расходе, да би смо
смањили јавне расходе морамо смањити незапосленост, да би смо смањили незапосленост
морамо снизити наднице, да би смо снизили наднице морамо утврдити нову границу
сиромаштва која је заснована на стварним потребама.

1.3. КЛАСИФИКАЦИЈА РАЗЛИЧИТИХ МОДЕЛА СОЦИЈАЛНЕ ДРЖАВЕ

Харолгд Виленски и Шарл Лебоа уносе резидуалан и институционални модел.

резидуалан модел

се ослања на претпоставку о самопомоћи при чему овај модел државе

социјалну сигурност усмерава ка онима који немају други начин за егзистенцију.
2.

институционални модел

заснован је на идеји о узајамној сарадњи и помоћи.

Ричард Титмус се бавио овим класификацијама и додао и трећи модел-индустријски
модел. У

индустријском моделу

се задовољавање потреба врши на основу запослености

(они грађани који нису запослени су занемарени и они не остварују права по основу
социјалног осигурања).

Једну од најпознатијих и најзначајнијих подела социјалне државе је створио Еспин-
Андерсон. Пошао је од претпоставке да за одређивање карактера и домена социјалне
државе није важно колико се новац троши већ на који начин се троши.
Еспинг-Андерсонови модели државе благостања:

либерални модел државе благостања

(карактеришу га ниске социјалне накнаде на која

има права мали број корисника, помоћ се додељује на основу имовинског стања
корисника, бенефиције су намењене радничкој класи са ниским примањима)
2.

корпоративни или неоконзерватирни

(односи се на нације код којих је историјско

корпоративно наслеђе било награђено до нове после-индустријске класне структуре, а у
оваквим нацијама је важније очување статусних разлика од гарантовања социјалних
права)
3.

социјалдемократски

(промовише једнакост, активну политику запошљавања и смањење

разлике у дохотцима, спроводи социјалну политику једнакости највиших стандарда)

Валтер Корпи и Јоаким Палме системе сврставају у:

обухватни

корпоративни

(задовољавање потреба се врши на основу рада, а права на основу

запослености, а висина накнаде зависи од претходних зарада)
3.

модел основног обезбеђења

(подразумева да је износ накнада једнак за све)

Класификација Тејлора Губија је урађена на основу извора финансирања социјалних
услуга, врсте и висине социјалних накнада и управљање социјалне заштите. Његова
класификација обухвата четири модела:

нордијски

(карактеристике су финансирање из пореза, висока јавна потрошња,

дступност услуга на основу грађанског статуса)
2.

континентални

(одликују га финансирање из социјалних доприноса)