1. Појам и предмет социјалне патологије

Термин социјална патологија потиче од латинске речи societas-друштво и грчких
речи pathos- патња, болест, поремећај и logos-наука. У најопштијем смислу то је

наука о болестима друштва

. Сам термин је први пут употребљен у

Француској(1848.), означавајући грану

социјалне

медицине

, у коју су још сврстане

и   социјална  физиологија,   социјална  хигијена  и   социјална  терапија.   У   подручје
социјалне   патологије   сврстане   су   појаве   попут   незапослености,   сиромаштва,
абортуса, проституције, криминалитета и самоубиства.
Прво дело под називом ”Социјална патологија”, објавњено је у Немачкој, 1911.
године. У овом делу посебна пажња је посвећена социјалним болестима, њиховој
узрочности, утицају на друштво, превенцији, лечењу и сл.
Према   мишљењу   Емила   Диркема,   једног   од   зачетника,   патолошко   је   оно   што
одступа од нормалног, а нормално је оно што је просечно, односно оно што је
друштвено оптимално.
Иако су  појаве  социјалне  патологије  старе колико  и људско  друштво,  реч  је о
релативно млађој научној дисциплини што и објашњава различита схватања овог
појма. Временом уобличила су се 4 приступа:
1.

оцијално-медицински

приступ посматра проблем као

социјалну хигијену

, са

становишта економских услова и са гледишта ”

народне хигијене

”-

билошки

приступ

. Тешкоће овог приступа су у томе што он подразумева епидемиолошке

појаве болести и методе њихове превенције, али и друге појаве које нису болести
у медицинском смислу речи(алкохолизам, наркоманија, проституција,
пренасељеност, беспосличарење...). Овакав приступ и данас је присутан у
америчкој литератури где се социјална патологија третира као грана

медицинске

социологије

, док се у западноевропским земљама сматра подручјем

социјалне

медицине

Социјално психолошки

, или његова подваријанта

социјално психијатријски

приступ изучава проблем са 2 аспекта:
-

асоцијалних

понашања

, узрокованих менталним болестима

-преко

модела психолошке оријентације.

Ови приступи настоје да објасне појаве као поремећаје личности тј. као скупове
индивидуалних случајева. Ради се о моралним проблемима друштва који су
углавном социјално условљени. У оквиру ових приступа разликују се:
Фројдова

психоаналитичка

схватања, Мајерови

психобиологистички

приступи,

бихејвиористичка

егзистенцијалистичка

теорија. У оквиру социјално-

психијатријског приступа постоји још и

биологистички

правац који полази од

биоконституционалних   елемената     за   тумачење   социјалних   поремећеја   као
последица наследне дегенерације и конституционалних дефекта.  (Психопате су
носиоци   свих   соц.   пат.   поремећаја,   психопата   се   рађа,   наслеђе,   физичко
оштећење мозга...) Адлер је психијатријској основи дао

социолошку

оријентацију

приказујући соц.патолошке појаве као вид компензација на незадовољене
потребе, с тим што се оне испољавају као ментални поремећаји.
3.

Социолошки

или

социо-културни

приступ, најраспрострањенији је у

теоријским истраживањима. Његов зачетник је Емил Диркем, који је из ранијих

учења искључио све елементе биолошког тумачења и социјалну патологију
дефинисао као

примењену социологију

. Он је сматрао да се друштвене појаве

могу објаснити само друштвеним. Овај приступ развио се у 3 основне
оријентације:

теорија девијантности

-Појаве соц.патологије објашњава одступањем од

нормалног људког понашања тј. од универзалних модела људског понашања.
Девијације су облик културног конфликта у виду реаговања друштвене средине на
таква понашања. ( Девијантно је оно што одступа од нормалног.)

теорије социјалне дезорганизације

- Свако друштво функционише на

одређеном степену ефикасне организације, што није нигде идеално те долази до
цикличних процеса организације и дезорганизације, чиме се нарушава равнотежа
у   друштву   и   стварају   се   релативно   хармонични   процеси.   Тешкоће   ове
оријентације   су   у   томе   што   се   соц.пат.појаве   објашњавају   као   независне   од
утицаја личности.Социјална патологија се схвата као

врста болести друштва

при чему различита индивидуална понашања имају споредну улогу.

теорија социјалних проблема-

Социјалне проблеме схвата као суштинску

несгласност између стандарда

које је успоставило друштво као колективитет и

актуелних фактора друштвеног живота.

Интегрални приступ

развијен је на основу теорије отуђења. У истраживању

соц.патолошких појава овај приступ биолошке, социолошке и психолошке
елементе проблема третира као целину. Јаковљевић В. под појмом социјалне
патологије подразумева све поремећаје човековог живота у друштву и науку о
човековим друштвеним поремећајима. Фром Е. соц.патолошке појаве посматра
као поремећаје личности и друштва истчући да поред социолошких у обзир треба
узети и психолошке и биолошке аспекте проблема.
Дакле,

социјална патологија је наука о девијантним појавама којима се

угрожавају друштвене и културне вредности и које изазивају друштвену
реакцију у виду санкција.

Постоје   различита   схватања   предмета   изучавања   социјалне   патологије   што   је
последица   различитог   начина   дефинисања   ове   науке   и   диференцираног
схватања самог појма. Неки аутори предметом сматрају социјалне проблеме, неки
противдруштвена понашања, социјалне девијације, друштвену дезорганизованост,
менталну   поремећеност.   Неки   предмет   истраживања   своде   на   ограниченост
појединца да се прилагоди друштвеној средини, а постоје и они који сматрају да
су то девијантна понашања којима се крше институционална очекивања која су
заједничка и призната као легитимна унутар неког друштвеног система. Постоје и
они   који   сматрају   да   су   предмет   оне   појаве   код   којих   се   испољава   значајно
неслагање између прихваћених друштвених стандарда и постојећег друштвеног
стања.
Предмет   социјалне   патологије   се   може   дефинисати   као   скуп

појавних облика

ети

олошких фактора

субјеката поремећаја

у социјалном понашању, те облици

и методе

друштвене реакције

на такве појаве.

социјалних стандарда човека (образовања, културе, становања, одмора,
разоноде...) Све ове области, као и социјална политика у целини, битан су услов
како

превенције

социјално

патолошких

појава,

тако

ресоцијализације(рехабилитације) субјеката са поремећајима у социјалном
понашању.
Ресоцијализација је веома значајна, јер уколико се не изврши, особа ће се
вратити криминалу.

(3,4,5). Теоријске основе социјализације личности

Социјализација је стицање општих знања, развијање способности и вештина и
учење улога. Образовање је свесно умерена и друштвено организована
социјализација. Култивација је усвајање вредности и норми. Васпитање је
друштвено усмерена и организована култивација. Образовни и васпитни циљеви
се обједињују у настави, као јединственом пбразовно-васпитном процесу.
Социјализација и култивација представљају едукацију.
Социјализацијом се бави више наука и научних дисциплина, особено
психологија(социјална), антропологија(социјална и културна), педагогија(па и
андрагогија), социологија(образовања), политикологија (политичка
социјализација).
По   педагозима,   најшири   појам   је   васпитање,   јер   оно   обухвата   и   ненамерне,
неинституционалне   али   функционалне   процесе   због   чега   је   оно   многострана,
сложена,   процесуална   појава.   Наиме,   учи   се   и   оно   што   васпитач   не   жели   да
постигне. Постоје 2 групе ефеката социјализације, а то су да се постане члан
друштва   и   развитак   личности.   Постоје   три   типа   личности:   конформистичка,
ауторитарна и аутономна.
Konformisticka je ona koja se saglasava sa drustvenim prosekom, sa onim sto se od
nje ocekuje, koja cini ono sto svako cini, koja ne strci, koja se pridrzava ustanovljenih
modela, standarda i obrazaca ponasanja. Autoritarna licnost je ekstremni tip
konformisticke licnosti.
Autonomna licnost je nekonformisticki tip licnosti, suprotan autoritarnoj licnosti i ona
korespondira sa demokratskim tipom drustva, takva licnost je kriticka, tolerantna,
otvorena prema onom sto je novo i drugacije, nije sklona strogom kaznjavanju, nije
etnocentricna i ksenofobicna, ona je samosvesna, zrela, podrustvljena ali i
individualizovana. Nije moralno heteronormna i podrzava autoritet istine a ne istinu
autoriteta. Neuspela ili defektna socijalizacija proizvodi dva tipa licnosti: autoritarnu i
devijantnu koja na drustveno stetan nacin krsi drustvene norme. Cilj uspesne
socijalizacije je autonoman tip licnosti. Socijalizacija, pa cak i uspesna ne sme se svesti
na konformizam. Dok se ranije smatralo da je konformizam srediste socijalizacije,
danas se naglasava samopotvrdjivanje (lepo ponasanje i racionalno resenje sukoba
nije nesvesno). U modernom drustvu intenzivnih promena, odstupajuca pa cak i
suprotna ponasanja ne moraju biti devijantna, nego mogu biti i inovativna, alternativna.
Kada je rec o teorijama socijalnog ucenja, teorija sa uvidjanjem daleko bolje objasnjava
ta inovativna ponasanja nego teorija ucenja uslovljavanjem i teorija ucenja po molbi.
Agensi ili cinioci socijalizacije mogu biti eksplicitni(skola) i spontani(klubovi). Postoji
primarna socijalizacija i to je ona koja se vrsi u najranijem detinjstvu i sekundarna, koja
se vrsi kasnije tokom zivota.Porodica je jedan od najznacajnijih faktora socijalizacije. U

modernom drustvu uticaj porodice vremenom slabi tokom zivota pojedinca. Frema
Frojdu, porodica ima presudnu ulogu primarne socijalizacije, on smatra da je za
formiranje licnosti pojedinca najznacajnija prva godina zivota. S psiholoske tacke
gledista, u porodici je veoma vazan osecaj sigurnosti, a sa socioloskog ledista,
porodica je agens socijalizacije u zavisnosti od drustvenog konteksta. Skola je takodje
znacajan cinilac socijalizacije. Profesor se smatra trecim roditeljem, ali u poredjenju sa
porodicom, u skoli postoji cvrsca disciplina. Parsons smatra da je skola zariste
socijalizacije, most izmedju porodice i drustva. Po njemu se u porodici sticu partikularne
norme i pripisanii statusi, a u skoli univerzalne norme i steceni statusi. Osim porodice i
skole agens drustvenih devijacija je i grupa vrsnjaka koja postoji takodje u skoli, zatim u
tradicionalnom drustvu veliku ulogu su imale srodnicke, susedske i verske grupe, a u
modernom znacajnu ulogu imaju masmediji (TV, racunar...). Postavlja se pitanje da li
nasilje u medijima(stvarno ili fiktivno) cija je kolicina ogromna utice na licnost pojedinca.
O tom pitanju postoje 2 gledista:
a) teorija imitacije prema kojoj nasilje u medijima utice i podrazava licnost
b) teorija katarze prema kojoj se gledanjem nasilja oslobadjaju nagonski impulski
pojedinca. Oba gledista su tacna, naime, imitacija ima potvrdu kod neuspele ili defektne
socijalizacije, a katarza kod uspesne. Medjutim, u modernom drustvu, imitacija deluje
nesvesno, cak i kod osoba sa uspesnom socijalizacijom.

6. Pojam socijalne devijantnosti

U   najopstijem   smislu,   devijacija   znaci   odstupanje   od   nekog   vrednosnog   ili   normativnog
standarda.   Prema   nekim   definicijama,   u   oblast   socijalnih   devijacija   svrstava   se   i   raspad
institucionih oblika i neformalnih obrazaca drustvene organizacije. Kako god odredili osnovno
znacenje   u   sadrzajima   ovog   pojma,   nesumnjivo   da   oni   poticu   iz   socijalnog   konflikta   i
neuspelog procesa socijalizacije, odnosno otudjenja licnosti.
         Otudjenje,   koje   moze   biti   psiholosko   i   socijalno,drugi   je   izraz   ili   posledica,   sinonim
neuspelog   procesa   socijalizacije   licnosti.   Psiholoske   posledice   otudjenja   manifestuju   se   u
nedostatku emocionalnih veza, odbacivanju sredine i osecaju neprijateljsta prema njoj. Na
socijalno   otudjivanje   logicno   sledi   drustvena   reakcija   sredine   na   ponasanje   jedinke   i
neprihvatanje   otudjenog   subjekta.   U   takvim   uslovima   licnost   sredinu   dozivljava   kao
neprijateljsku i ispoljava "obrambeni" (nesvesni) mehanizam, agresivno se ponasajuci prema
njoj.
       Neuspeh   socijalizacije   moze   se   odvijati   na   vise   nivoa,   ali   su   najteze   posledice
neprilagodjavanja u porodici, a uzroci tome mogu biti veoma brojni. Poznato je da porodica
"preko sebe" uvodi dete u drustvo, a nedostatak emocionalnih veza roditelja ili jednog od
roditelja   moze   da   se   odrazi   na   odsustvo   psiholoske   veze,   osecaj   nesigurnosti   i   trazenje
"nedostajuceg"   u   drugoj   emocionalno   prirodnoj   sredini,   koja   je   cesto   sacinjena   od   iste
patoloske strukture. U tom slucaju dobijamo ne samo otudjenu licnost nego i drustvenu grupu
cije su norme odbojnosti prema drustvu tvrdje nego norme pojedinca.
    Svaki oblik odstupanja od datih vrednosti, normi ili obrazaca prema misljenju nekih autora je
devijantan. (Dirkem). Ipak, nema svako odstupanje automatski negativno odredjenje. Posto su
vrednosti   promenljive   kategorije,   ne   mogu   se   svaki   prihvaceni   vrednosni   sistemi   u   nekoj
zajednici i ustaljene norme ponasanja isovremeno smatrati i pozitivnim. Otudjene vrednosti i
nametnute norme zastite imaju regresivan karakter. One sprecavaju ljudski napredak i tako