ВИСОКА МЕДИЦИНСКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА У ЋУПРИЈИ

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ:

Социјална медицина

ТЕМА:

СОЦИЈАЛНЕ БОЛЕСТИ

Студенти:

Ћуприја, 2018.г.

САДРЖАЈ

1.0. Увод..........................................................................................................2
2.0. Социјалне болести...................................................................................4
3.0. Подела социјалних болести....................................................................8

3.1. Социјалне болести у неразвијеним земљама

.................................8

3.2. Социјалне болести у развијеним земљама

.....................................9

3.3. Социјалне болести у земљама у развоју

........................................9

3.4. Подела социјалних болести у односу на превенцију

.................10

4.0. Фактори ризика по здравље..................................................................12
5.0. Животни стил.........................................................................................16
6.0. Врсте социјалних болести.....................................................................17

6.1. Болести срца и крвних судова

........................................................17

6.2. Кардиоваскуларне болести

............................................................18

6.3. Малигне болести

.............................................................................18

6.3.1. Малигни тумори дебелог црева и ректума

.........................19

6.3.2. Карцином грлића материце

....................................................20

6.4. Дијабетес

..........................................................................................22

6.5. Заразне болести

...............................................................................23

6.6. Наркоманија

.....................................................................................24

7.0. Здравствено васпитање..........................................................................28
8.0. ЛИТЕРАТУРА........................................................................................31

               Савремене   дефиниције   здравља   настоје   да   конципирају   модел
здравља   који   је   још   комплекснији   од   модела   СЗО,   тако   да   обухвате   и
духовну, филозофску, еколошку, као и ментално-хигијенску компоненту.
Разматрају такође и могућности човека да води квалитетан и креативан
живот,   максимално   развије   све   своје   капацитете,   да   реализује   своје
најдубље циљеве и да се стваралачки прилагоди друштвеној средини:

„Од   здравља   зависи   успех   или   затајивање   организма   да   одговори
адаптибилно на промене у околини. То је стање у коме постоје најбољи
услови да сваки појединац постигне циљеве које је себи одредио” (Дубос)
„Здравље   је   стање   оптималног   капацитета   индивидуе   за   ефикасно
испуњење улога и задатака за које се социјализовала” (Парсон)
„Здравље   представља   резултат   непрестане   реципрочне   интеракције
између човека и његове околине” (Мићовић)

        Током последњих деценија, све се више говори о здравим стиловима
живота   и   истиче   се   значај   интеракције   „здрав   појединац   у   здравом   и
безбедном   окружењу”.   Овакав   приступ   подразумева   и   диспозицију
појединца   да   на   исправан   начин   вреднује   важност   здравља   и   здравог
начина   живота   и   у   складу   с   тим   предузима   одређене   акције,   односно
формира   понашање   које   води   здрављу.   Здравље   је   предуслов   за   срећу,
испољавање   креативних   потенцијала   личности   и   самореализацију.   У
савременом концепту здравих стилова живота, здравље је и само по себи
циљ.   Наше   основне   потребе   можемо   реализовати   и   самим   тим   водити
испуњен и срећан живот само ако смо здрави.

2.0. СОЦИЈАЛНЕ БОЛЕСТИ

               Од свог настанка све животне форме, читава флора и фауна наше
планете,   оптерећене   су   болестима.   Историја   човечанства,   као   саставног
дела те целине, доказ је борбе и искуства које нас учи да човек никада није
био ослобођен од болести, и поред тога што се улажу огромни напори у
превенцију, рано откривање и лечење.  Водеће болести су се кроз историју
мењале, једне су се бројчано смањивале или нестајале, док су друге расле
до нових епидемија. Најдраматичније промене у том смислу биле су оне
које  су настале крајем 17. и почетком 18.века  у великом броју земаља
заустављањем   епидемија   заразних   болести   као   резултат   примене   нових
медицинских мера заштите и лечења али и променама у начину живота.
               Кроз историју човечанства инфективне болести су имале велики
утицај, па чак и мењале слику света: куга у Библијско вријеме, шпански
грип 1918. године, а у најновије време ХИВ инфекција и претња новим
респираторним болестима. Захваљујући побољшању хигијенских услова у
стамбеним   и   радним   срединама,   здравственој   просвећености
становништва,   обезбеђењу   микробиолошки   исправне   воде   за   пиће,
безбедном начину уклањања течног и чврстог отпада,  санацијама животне
средине   (исушивање   мочвара   и   сл.),   спровођењу   мера   дезинфекције,
дезинсекције   и   дератизације,   употребом   специфичне   имунопрофилаксе
(вакцине) и антибиотика, велики број заразних болести је у значајној мери
стављен   под   контролу,   чиме   је   значајно   опао   њихов   удео   у   укупном
морталитету (умирању).  Како су стопе морталитета опадале, а очекивани
животни   век   растао,   дошло   је   до   промене   у   структури   оболевања,   од
доминирајућих   инфективних   болести,   ка   доминирајућим   хроничним
поремећајима здравља, као што су кардиоваскуларне и малигне болести.
Сличан   тренд   је   био   у   свим   развијеним   земљама   света,   па   је   настао   и
теоријски концепт који то објашњава, епидемиолошка транзиција. Али ова
транзиција   никако   још   није   завршена.   Многе   земље,   посебно
најсиромашније, још увек носе тешко бреме заразних болести заједно с
растућим проблемом хроничних болести.
        Са друге стране, масовне хроничне незаразне болести постале су, не
само у развијеном већ и земљама у развоју најважнији узрок умирања, а у
значајној мери и оболевања. Светска здравствена организација  процењује
да од хроничних незаразних болести годишње умире око 35 милиона људи
широм света, што представља 60% укупног морталитета у свету. Ако се

са   таласима   епидемијског   или   чак   пандемијског   јављања   појединих
инфекција. У литератури су се ове болести повезивале са сиромаштвом ,
бедом и непросвећеношћу.
- Период од завршетка II Светског рата до средине 80-их година XX века
се   од   стране   неких   аутора   назива   и   другом   патолошком   транзицијом.
Напуштање руралног начина живота, индустријализација и нови животни
услови доводе до промена патологије становништва на глобалном плану.
У патологији становништва неразвијених земаља задржавају се заразне и
паразитарне   болести   као   водећа   здравствена   проблематика,   док   се   у
еконосмки развијеним земљама региструје опадање удела ових “ болести
сиромаштва   “,   продужење   животног   века   и     пораст   удела   значаја
хроничних, масовних болести.
         У овом раздобљу, које се завршава крајем XX века, видан је напредак
здравствене   службе   у   погледу   усвајања   савршеније   медицинске
технологије,   стучног   и   научног   усавршавања   здравствених   радника   и
обимнијег   издвајања   средстава   за   здравствену   заштиту.   Доминантна
здравствена проблематика у развијеном свету припада болестима модерне
цивилизације, или, како их неки дефинишу, “ болестима обиља “ ( болести
срца и крвних судова, дијабетес, хроничне плућне неспецифичне болести,
малигни тумори, повреде, душевне болести). Мађутим, нови здравствени
проблеми   не   могу   се   више   регулисати,   као   у   претнодном   периоду,
искључиво   медицинско   –   професионалним   приступом   (   дијагностиком,
лечењем, осигурањем, истаживањима), јер је установљено да у њиховој
етиологији   најзначајније   место   припада   животном   стилу   становништва.
Постало је евидентно да је неопходно усвојити нови концепт за решавање
доминантне   патологије,   која   превазилази   могућности   државе,   у   првом
реду медицине.   Нови приступи у здравственој политици, иницирани од
стране СЗО и снажно поржани од стране држава – чланица, садржани су у
документима који захтевају дефинисање надлежности како здравственог
сектора, тако и свих осталих почитичких, економских, култоролошких и
личних чинилаца у растојању да се унапреди здравље становништва.
               Почетак   трећег   миленијума   суочава   становништво   са   новим
изазовима   по   здравље.   На   глобалном   плану   евидентан   је   процес
континуираног   старења   популације.   Неки   аутори   постигнуто   очекивано
трајање живота у развијеним земљама ( 80 година за мушки пол, 82.5 за
женски   пол)   оцењују   као   “   идеално”   уз   пораст   удела   зрелог   и   старог
становништва.