Право социјалног осигурања
Право социјалног осигурања је део радног права јер обезбеђује социјалну
сигурност по основу рада, тј. по основу пре свега обавезнрг, али и допунског -
добровољног осигурања на основу рада. Док је човек способан за рад и ради, он
обезбеђује себи и својој породици социјалну и материјалну сигурност по основу рада
(нпр. право на зараду и друга права из радног односа). Али живот и рад човека прате
ризици разли-чите врсте, који могу привремено или трајно да угрозе његову радну
способност (болест, инвалидност), или да доведу до престанка радног односа или другог
начина рада. То може да угрози егзистенцију запо-сленог, или другог који је радио, и
његове породице, те зато постоји (пре свега) обавеза осигурања запосленог и других
осигураника (преду-зетника, пољопривредника) од наведених ризика како би за случај
њи-ховог наступања обезбедили одговарајућу социјалну и материјалну сигурност.
Социјално осигурање је облик осигурања и заштите запослених
(осигураника) и других грађана (осигураних лица) од појединих ризика који прате
живот и рад човека.
ПОЈАМ (ПРАВА) СОЦИЈАЛНОГ ОСИГУРАЊА
Социјално право регулише заштиту оних лица KOj'a нису у могућ-ности, без своје
кривице, да својим радом и/или својом имовином обез-беде себи и издржаваним
члановима породице средства за живот (лица " у стању социјалне потребе - стању које
није редовно нити пожељно). Суштина овог права је да обезбеди одговарајућу социјалну
и материјалну сигурност људи који еу у стању социјалне потребе. Оно је уређено
државним јавноправним нормама.
Социјално осигурање, или право социјалног осигурања, различито се
терминолошки и појмовно одређује као облик осигурања и заштите запослених и других
грађана (осигураника и осигураних лица) од пojeдиних ризика који прате живот и рад
човека. Заправо, социјалним осиурањем, они који су осигурани обезбеђују себи
социјалну сигурност у ситуацијама које се могу тицати свих оних животних догађаја или
про-мена у здравственом стању које доводе до угрожавања радне способности и
немогућности (привремене или трајне) даљег рада и несташице средстава за
егзистенцију.
Као основне карактеристике социјалног осигурања можемо навести следеће:
(1) то је најважнији правни ин-струмет (полуга) социјалне политике којим се спроводи
организована социјално-материјална и здравствена заштите људи, али који је одређен и
психолошким разлозима осећања сигурности у животу и раду човека;
(2) то је осигурање које „покрива" само одређени круг лица (оси-гуранике и осигурана
лица), тј. лица која су по основу радног односа или неком другом основу осигурана од
појединих, прописима утврђених, социјалних ризика;
(3) то је осигурање које као такво подразумева финансијско, односно материјално
учешће сваког осигураника, тј. одговарајће доприносе којима се обезбеђују материјална
2
Први облици социјалног осигурања
Почетне облике социјалног осигурања везујемо за најамне раднике. Још у средњем веку
први најамни радници уживали су заштиту корпорације (удружења самосталних
произвођача - занатлија) за случај изнемоглости.
Пошто су најамнине (зараде) радника биле веома ниске, то они нису могли издвајати и
средства за плаћање премија приватним осигуравајућим друштвима. Дакле, у погледу
социјалног осигурања радници су били препуштени сами себи. Они су оснивали друштва
за узајамно помагање која су им пружала одређену помоћ (обезбеђивање лекарске
помоћи, новчане помоћи за одређено време и друго), као и члановима њихових
породица. Но, та помоћ није била довољна, с обзи-ром на то да и сама друштва нису
могла да сакупе довољно материјал-них средстава. Ипак, друштва за узајамно
помагање одиграла су значајну улогу у борби радника за увођење обавезног социјалног
осигурања.
Факултативно и обавезно социјално осигурање
У фази империјализма, почиње се са применом двоканалног система осигурања
факултативно и обавезно осигурање. Треба одмах подвући да факултативно
(необавезно) социјално осигурање могли су себи да обезбеде само радници са већим
зарадама, тако да су широке радничке масе остајале и даље неосигуране. Обавезно
социјално рад-ничко осигурање рађа се у Немачкој у другој половини ХГХ века.
Развој социјалног осигурања нарочито добија на свом замаху после светске привредне
кризе крајем двадесетих и почетком тридесетих година XX века.
Прва социјалистичка држава у свету - Совјетски Савез још у пр-вим данима свог
постојања уређује прописима питања социјалног осигурања. Уређивање тих питања
било је засновано на Лењиновом програму осигурања и тезама о социјалном осигурању
које су донесене на Прашкој конференцији Бољшевичке партије јануара 1912. године.
Лењинов, однсно бољшевички, програм осигурања полазио је од следећих цринципа: (1)
државно осигурање радника; (2) јединствена организаци-она структура осигурања по
територијалном принципу; (3) пуна самоу-права осигураника; (4) осигурање свих радника
у најамном радном односу и чланова њихових породица и (5) осигурање у свим
случајевима губитка радне способности.
Данас у свету постоји више „модела" социјалног осигурања. Могуће су различите
класификације тих модела, зависно од критеријума. Ако пођемо од критеријума учешћа
државе и присуства јавноправних инструмената у креирању и спровођењу социјалног
осигурања, могло би се рећи да постоје три модела социјалног осигурања:
централизовани или класични- модел социјалног осигурања;
корпоративни модел и
либерални модел.
Могуће су и комбинације ових модела.
4
Класични модел
подразумева нарочито учешће државе у конципирању и вођењу
социјалне политике и социјалног осигурања и остваривању идеје о социјално-
материјалне сигурности за све грађане.
Корпоративни модел
базира се на предузетништву и његовом ути-цају у конципирању
социјалног осигурања, а на мањем утицају јавне власти и синдиката (Јапан).
Либерални модел
подразумева децентрализовану еконрмску политику и либералну
економију и тржиште (Аустралија, Нови Зеланд).
Развој социјалног осигурања у нашој земљи
Законом о осигурању радника била су обухваћена сва лица у рад-ном односу на читавој
територији Краљевине Југославије, без обзира на пол, држављанство и старост, те је
тако извршена права централиза-ција укупног система социјалног осигурања са једним
носиоцем општег радничког осигурања - Средишњим уредом за социјално осигурање.
По овом закону, здравствено осигурање за случај болести обухватало је лекарску помоћ
и хранарину за одређено врме, лекове и лечење у бањско-климатским условима, завоје
и помагала у лечењу, болничку негу и потпору породиља, посмртну помоћ и друга права.
После Другог светског рата основна обележја социјалног осигурања у социјалистичкој
Југославији јесу:
његово обједињавање (у организационом и материјално-правном смислу;
проширивање (по кругу лица и посоцијалним ризицима које обухвата);
изједначавање услова и обима права за све осигуранике и
подржављење
Први реформаторски закон у правно-материјалном смислу био је Закон о социјалном
осигурању радника, намештеника и службеника из 1946. године
Даљи значајни корак који је водио квалитативним променама у развоју социјалног
осигурања представља доношење Закона о здравственом осигурању 1954, Закона о
пензијском осигурању 1957, Закона о инвалидском осигурању 1958. године. Доношењем
ових закона извршено је први пут материјално-правно раздвајање со-цијалног осигурања
на три основне гране: здравствено; пензијско и ин-валидско.
Карактеристично за Закон, о пензијском осигурању било је увођење, први пут, стажа
осигурања са увећаним трајањем и посебног стажа у једноструком и двоструком
трајању.Закон о инвалидском осигурању обухватао је ризике: инвалидност, опасност од
наступања инва-лидности и телесно оштећење.
У току 1992. године у Србији се доносе посебни прописи о здравственој заштити, о
здравственом осигурању и о пензијском и инвалид-ском осигурању. За ово
законодавство у области социјалног осигурања карактеристично је следеће:
(1) долази до материјално-правног разгра-ничења материје здравствене заштите
5
Међудржавно уговорно уређење социјалног осигурања утемељено је на одговарајућим
документима међународног и унутрашњег права (Конвенција МОР-а бр. 47 из 1935.
године, која говори о међународном очувању права из социјалног осигурања; Закон о
накнадама из социјалног осигурања (пензијског и инвалидског) у иностранству из 1977.
године; Закон о закључивању међународних уговора из 1978. године; За-кон о заштити
грађана Југославије на привременом раду у иностран-ству из 1980. године, као
најсистематичнији акт у овој области; Уговор о сарадњи између Југославије и ЕЕЗ из
1980. године; Закон о заштити грађана Југославије на раду у иностранству из 1998.
године).
Међутим, у неким споразумима, при уређивању питања из области здравственог
осигурања, користе се и посебна начела: (1) начело осигурања; (2) начело домицила и
(3) начело територијалности. Начело осигурања примењено је код већине споразума. По
овом начелу, материјално обезбеђење здравствене заштите и здравственог осигурања
је обавеза земље у којој су осигурани радници и чланови њихових породица и у којој ова
лица плаћају доприносе на име здравствене заштите и здравственог осигурања (то је по
правилу земља рада).
По начелу домицила здравствену заштиту и здравствено осигурање обезбеђује она
земља уговорница на чијој тери-торији су настањени осигураници и осигурана лица. На
овом начелу су засноване конвенције са Швајцарском, Шведском, Норвешком, Дан-ском.
По начелу територијалности здравствена заштита и здравствено осигурање обезбеђује
се на терет оне земље уговорнице на чијој територији се остварује та заштита и
осигурање, без обзира на то земљи су уплаћивани доприноси на име здравствене
заштите и здравственог осигурања.
IV. ОПШТА НАЧЕЛА СОЦИЈАЛНОГ ОСИГУРАЊА
Изградња и функционисање система социјалног осигурања темеље се на неколико
основних начела, карактеристичних за ову област.
1. Начело обавезности
Ово начело говори о друштвеном значају социјалног осигурања. Социјално осигурање се
обавезно спроводи на основу самог закона, односно не зависи од воље осигураника.
Уставом Републике Србије (чл. 68-70) утемељено је социјално осигурање по свим
његовим гранама (здравствено, пензијско и инвалидско, те осигурање од ризика
незапослености). Следствено томе, социјално осигурање је регулисано законима и
другим актима донетим на основу закона, тако да права и обавезе из социјалног
осигурања настају ipso iure.
Обавезно социјално осигурање се односи на: запослена лица; лица која самостално
обављају делатност и пољопривреднике. Осигурање грађана који нису обухваћени
обавезним осигурањем, од ризика предвиђених тим осигурањем, обезбеђује се по
принципу добровољности, у складу са законом.
2. Начело потпуности и свеобухватности (општости)
7
