С О Ц И О Л О Г И Ј А

1. КОНСТИТУИСАЊЕ СОЦИОЛОГИЈЕ КАО НАУКЕ

1.1

Појам и основни друштвени и теоријски извори настанка социологије

Термин „социологија“(наука о друштву) је конституисао и први увео у

научну терминологију, француски флозоф деветнаестог века Огист Конт. У четвртом
делу свога дела

Течај позитивне филозофије

1839. године. Уместо уобичајеног

дотадашњег назива „социјална физика“, Конт је увео кованицу од две речи: латинске:

societas

(друштво) и грчке-

logos

(наука, закон).Иако подеснији, јер се састоји само из

једне, уместо три (наука о друштву) Представници марксистичког правца овај термин
дуго   нису   хтели   да   прихвате   сматрајући   да   он   имплицира   њену   позитивистичку
оријентацију.   Међтим,   како   је   време   одмицало   термин   је   све   више   губио   своје
позитивистичко значење, што је утицало да се он одомаћи и у левичарским круговима,
а први га је употребио славни италијански марксист Антонио Лабриола  у свом делу

историјском материјализму

1896. године.

Као посебна наука (са одрећеним предметом и методом) социологија

је   конституисан   (издвојила   се   из   филозофије)   у   првој   половини   19   века   у   времену
снажне   друштвене   кризе   (чедо   кризе)   као   снажног   успона   сазнања   из     природних
наука,   али   и   сазнања   из   разних   научних   подручја   облика   друштвене   свести:
филозофије, религије, уметности, као и уобличених сазнања у бројним новим научним
дисциплинама, као што су:филозофија политике, етика, антропологија и политичка
економија.

Као најзначајнији теоријски извори у конституисању социологије као

самосталне науке узимају се:

1) социјално – филозофске модерне политичке теорије од 16. до прве

половоне 20 века, као што су просветитељсво, теорија либерализма, теорија утопијског
социјализма реформистичке теорије и др.;

2) ново историјско - материјалистичко – дијалектичко научно схватање

човека и света од стране представника научног социјализма (Карла Маркса, Фридриха
Енгелса и др.), посебно њиховом научном анализом кризе капитилзма и прогностиком
теоријом о настанку комунизма као светског процеса;

3) резултати других друштвених наука.

Поред наведених бројних теоријских извора, која су најчешће разматрана у корпусу
знања под називом

социјална физика

19. века, социологија има своју значајну дугу

предисторију, пре свега у оквиру грчког схватања друштва у оквиру филозофије,
хришћанског схватања друштва у оквиру теологије(нуке о богу) и „просветитељског“
схватања друштва Холбаха и Хелвеција, које је развијено и уобличено у оквиру
моралне филозофије.

Поред нараслог фонда теоријских и потребе даље научне

диференцијације   и   конститусиње     бројних   природних   и   друштвеих   научних
дисциплина   у   то   време,   настајању     социологије,   као   посебне   науке   о   друштву,
допринели су снажни историјски догаћаји и бурне друштвене промене у то време. Ту
се, пре свега, мисли на појачане друштвене сукобе и немире између пролетаријата и
буржоазије,   сукои   и   немири   у   доба   Јулске   револуције   1830.   године,   који   су
кулминирали 1848. године, када се десио први отверен сукоб  широм Европе  између
капиталиста и радника; победа пролетаријата и слом Парискке Комунае 1871. године
када се   криза капитализма још више продубила   и када је грађансој класи постало
јасно да   латентни сукоб   више није могуће силом и оружјем угушити и смирити. У
условима тако сложене друштвене и идеолоше кризе, када је религијски поглед на свет

1.3.1 Тешкоће у одређивању и систематизацији појединих праваца

Од свог формалног конститусања средином деветнаестог века, у оквиру

социологије су се развиле бројне школе   и теоријски правци. Између неких од њих
постоје мање разлике, док се друге битно, чак суштински разликују. Разлике су настале
као последица бројних фактора, од којих су најзначајнији:
           1)класна прпадност  социолога- из које класе припадају/потичу, односно са које
класне позиције прилазе предмету страживања;
             2)теоријско-методолшки приступ: да ли друштво објашњавају са идеалистичких
или   материјалистичких   позиција;   који   метод   користе,   преко   којих   се   фактора
објашњава   друштво   -   економских,   психолошких   ,   биолошких,   друштвених,
демографских, географских итд.
                         3)истовременост настајања теоријских школа   и праваца, што је довело до
бројних преплитања и укрштања;
             4)  тешкоће у разврставању појединих социолога, јер својим системом мишљења
не  припадају само једном, него различитим правцима, као и чињеница да се ради о
младојој науци, где су поједини зачетници система   живи,   да су неки често мењали
своја гледишта , па их је веома тешко сврстати:

Све ово отежава могућност систематизације и анализе, посебно у оквиру

грађанске социологије. Ипак, од самог настанка, највећа подела настала је на основу
класне   припадности   социолога.     У   том   погледу   јасно   су   се   издвојила   два   основна
правца:   марксистички   и   немарксистички   (грађански).Супротности   и   искључивости
између   ова   два   основна   правца   утиснуле   су   снажан   печат   на     целокупни   развој
социологије. Данас се, ипак, може рећи да је превазиђено грубо схватање о буржоаском
карактеру   социологије   и   непомирљивој   супротност   између   ње   и   историјско-
материјалистичког   правца.   Евидентна   је   чињеница   да   се   у   оквирима   бројних

грађанских теорија осећа значајан утицај марксизма. У њиховим оквирима  развиле су
се бројне технике истраживања применљиве за социолошка истраживања у целини,
као   и   теорије   такозваног   „мањег   обима“   прихватљиве   за   све.   Исто   тако,   у
марксистичкој     социологији   превазићено   је   стање   њене   искључивости   према
грађанској социологији. Све више превладава мишљење  да марксистичка социологија,
као што нису били ни њени оснивачи, не сме да буде затворена према истина било из
којег правца она потицала. Те, да став  - да научна мисао нема граница – треба да важи
и за социологију, без обзира на њене особености.

Изузимајући неке најновије правце савремене грађанске социологије,

најприхватљивија је подела по којој се све социолошке школе и правци грађанске
социологије разврсатавају у три основне групе: оне које припадају

натуралистичком,

психологистичком и социологистишком правцу

1.3.2.Школе натуралистичког правца

Школе овог правца у објашњењу

друштва полазе од човека, од његове

спољашње и унутрашње природе,

из шињенице

да је човек

тело

организам

. Као

тело човек подлеже физикално хемијским детерминизмима: има масу, подлеже
гравитацији и

подлеже свим законима неорганске природе

. Као организам човек

подлеже биолошки законма: раћа се. развија се, размножава, стари, умире, непрекидно
размењује материју и енергију са природном околином.Његов опстанак као биолошког
бића био је могућ захваљујући његовој социјално-културној еволуцији. Човек је, дакле,
биће природе. Целокупно очовечење антропоида не би било могуће да човек услед
природних чинилаца није био принуђен да, мењајући спољашњу, мења и своју
унутрашњу природу. У оквиру натуалистичке школе

издвојила су се четири основна

правца – механицистички, географски, биологистички и демографски.

друштво има много сличности и аналогија са биолошким организмом, али и

битне

суштинске разлике

: Делови друштва(људи) нису на једном месту него просторно

расути, сваки тај део има свест, мотиве, ставове, интересе.У сваком влада
асиметичност, а не симетичност као у јединственом организму. Овом теоријом не би
било могуће објаснити одрећене друштвене сукобе, ратове и друге дисјунктивне
процесе.

Расне, расистичке

или како се још називају

социјалдарвинистичке

варијанте

представљају екстремну варијанту социјалдарвинизма и заснивају се на идеји да се
у друштву непрекидно води борба за опстанак између супериорних и ифериорних
(нижих и виших раса)

и у тој борби опстају она друштва која имају више снаге и

способности да се прилагоде постојећој ситуацији и да та борба представља основни
покретач за промене друштва. Поред Гобина, Чемберлена, Амона, Лапужа и др.,овај
правац у социологији је

псебно заступао аустријски публициста и споцолог Лудвиг

Гумплович

(1833-1909). Познати амечички социолог и аналитичар Барнес наводи како

је Гумлович класичан пример утицја пишчеве друштвене и политичке средине на
његову теорију. Бројне етничке и културне групе, стална борба народносних група и
друштвених класа у Аустро Угарској монархији наспрам огромне мањине потпуно је
обојила и одредила етичке црте његовог социолошког система. Ставове слоћне
Гумпловичу заступао је

Артур де Гобино

у свом дело

О неједнакости људских раса.

Према њему постоје ниже и више расе и једино су више носиоци људског развитка

До пропасти цивилизације долази када се виша раса почне да меша са нижом. Слична
мишљења заступали су и други социолози у енглеској чији циљ био да се оправда
експанзионизам и колонијализам европских држава.

Све варијанте биолошких теорија у социологији су

ненаучне и једностране

Не може се негирати утицај неких биолошких фактора на развој друштва, али је
погрешно друштво објашњавати искључиво тим факторима. Из тих учења, посебно о