1.
Sociološki pojam društva: Spenserovo poimanje društva (tri tipa
društva: horda, militarističko i industrijsko), Dirkemovo poimanje društva
(,,društvo mehaničke solidarnosti’’ i ,,društvo organske solidarnosti’’). Šta
omogućuje stabilnost (koheziju) drušva po Diremovoj teoriji? Uporedite
shvatanja o društvu Emila Dirkema i Karla Marksa.
Biologizam ima dugu tradiciju. Ideja organicizma provejava i u delima
znamenitih antičkih filozofa, Platona i Aristotela, a u novijoj istoriji ta ideja je
jasno predstavljena u delu ,,Levijatan’’ Tomasa Hobsa. U ovom Hobsovom delu
centralnu nit predstavlja zamisao o državi kao ,,nadorganizmu’’. Biologizam
svoj vrhunac doživljava krajem XIX i početkom XX veka, u vreme kada je u
biologiji došlo do niza značajnih otkrića.
Premda biologističke teorije prati velika razuđenost one se, ipak, mogu
podeliti na dve najvažnije varijante: (1) organsku (organicizam) i (2) socijal-
darvinističku teoriju.
Organske teorije polaze od toga da se društvo razvija po zakonu
evolucije – univerzalnom razvojnom procesu. Najvažniji predstavnici
organicizma su Herbert Spenser (1820-1903), rodonačelnik organicizma, Pol fon
Lilijenfeld (1829-1903) i Albert Šefle (1831-1903).
Spenser je u drugom delu svoje knjige ,,Prvi principi’’ (1863) izložio
osnovne postavke zakona evolucije društva, koji se zasniva na načelima: (1)
održanja energije, (2) neuništivosti materije i (3) kontinuitetu kretanja. Sama
evolucija društva je, u stvari, prelaz iz stanja inkoherentne (nepovezane)
homogenosti u stanje koherentne (povezane) heterogenosti. Rečju, evolucija teče
od ,,prostih’’ prema ,,složenijim’’ organizmima. Samo društvo se shvata kao tzv.
,,nadorganizam’’, a ono opstaje zahvaljujući ravnoteži koja se održava među
grupama i klasama.
Razumevajući evoluciju kao postepen i kontunuiran proces, Spenser je
razvio odgovarajuću tipologiju društava. Razvijeniji oblici društva,
prema Spenserovom viđenju,
proističu iz delovanja biološkog zakona borbe za opstanak:
(1) jedne rase protiv druge (tako nastaje horda, prvi evolucioni oblik
društva), (2) jednog društva protiv drugog (militarističko društvo) i (3) i društva
sa njegovom okolinom (industrijsko društvo). Poslednji, industrijski tip društva,
karakteriše se individualnošću rada i demokratskim slobodama. Takvo društvo
opstaje zahvaljujući tome što se najveći broj pojedinaca prilagođava na
postojeće uslove. Konačno, Spenser državi pridaje pozitivnu ulogu jer ona štiti
društvo od unutrašnjih sukobljavanja.
Emil Dirkem je smatrao da je ključni faktor organizacije društva
kolektivna svest. Kolektivna svest je nadindividualna i ona predstavlja jezgro
društvenog razvoja. Inače, kolektivna svest se javlja u različitim oblicima, kao
što su, na primer, religija, pravo i moral. Za razliku od ostalih sociologa
njegovog vremena (posebno marksista), kao i prethodnika (na primer,
prosvetitelja), Dirkem je religiji pripisao pozitivnu ulogu budući da ona
doprinosi jačanju kohezije društvene zajednice. Sila koja drži društvo na okupu
nije ništa drugo do solidarnost.
Tako se kao idealna društva, po E. Dirkemu, prepoznaju ,,društvo
mehaničke solidarnosti’’ i ,,društvo organske solidarnosti’’. Mehanička
solidarnost se javlja pri prostoj podeli rada i u moralno homogenoj populaciji
koja se održava zajedno po osnovu prihvaćenosti sličnih vrednosti i verovanja.
Organska solidarnost je, s druge strane, prisutna u modernom društvu koje se
odlikuje kompleksnom podelom rada i homogenom populacijom koja se održava
zajedno po osnovu međusobne zavisnosti pripadnika društva.
Društvene ustanove zajedno sa odgovarajućim društvenim grupama i
organizacijama čine glavnu kohezionu snagu društva. Ukoliko dolazi do
izraženijih protivrečnosti u društvu, neminovno se javlja potreba za ustrojstvom
odgovarajućeg institucionalnog okvira. Očigledno, jake institucije su preduslov
da društvo (recimo, u okviru neke državne zajednice) može nezavisno da postoji.
Jer, pod pojmom globalnog društva treba sagledavati ,,relativno samostalnu,
organizovanu celinu svih društvenih delatnosti i odnosa, grupa, slojeva, i
ustanova, celinu koja zahvaljujući tome što sadrži u sebi sve potrebne uslove i
činioce socijalne egzistencije ljudi, može relativno nezavisno da egzistira’’
(Popović 1974, 244). U protivnom, ono može postati veoma osetljivo na
raznovrsne uticaje iz okruženja. Ti uticaji, kako pozitivni tako i negativni,
postaju izraženiji u savremenom svetu koji se karakteriše sve većom
globalizacijom u različitim poljima ljudskih delatnosti.
Emil Dirkem je polazio od toga da se jedinke kao elementi povezuju, te da se na
taj način obrazuje društvo. To znači da ,,društvo nije prost zbir jedinki već
sistem, obrazovan njihovim udruživanjem, predstavlja osobenu stvarnost koja
ima svoja sopstvena obeležja. Nesumnjivo da se ne može ništa kolektivno
stvoriti ako nisu date pojedinačne svesti, ali ovaj nužan uslov nije dovoljan.
Potrebno je još da su ove svesti udružene, spojene, i to spojene na određen
način; iz ovog spajanja proizilazi društveni život i, prema tome ovo spajanje ga
objašnjava’’ (Dirkem 1963, 97-98).
Dirkem smatra da grupa oseća, misli i postupa drugačije nego kada bi
neki članovi bili izdvojeni. Dirkemovo shvatanje društva sadrži tri značajne
karakteristike (Todorović 1976, 129):
(1) suprotstavljenost atomističkom poimanju društva (stav da društvo nije prost
zbir jedinki),
(2) određenje društva kao posebnog i svojevrsnog kolektiviteta,
(3) psihologistička orijentacija (kolektivna svest kao posebna suština vrši
pritisak na individualne svesti).
Psihologizam Dirkema se, prema tome, izražava kroz grupu ,,koja misli, oseća i
dela’’.
Marks i Engels su ponudili drugačije shvatanje društva, koje je sastavni
deo shvatanja o generičkoj suštini čoveka. Osnov ovog učenja je rad, jer se
čovek preko rada potvrđuje i ostvaruje svoje jedinstvo s prirodom, pa on čini
suštinu generičkog bića čoveka. Polemišući s različitim idealističkim
shvatanjima o društvu, Marks smatra da ljudi stupaju u proizvodne odnose
nezavisno od svesti i njihove volje. Prema tome, za Marksovo shvatanje društva
može se reće da je:
(1) materijalističko (jer polazi od proizvodnih procesa),
(2) holističko (ukazuje na celinu odnosa, koja je određena proizvodnim
odnosima) i
(3) strukturalističko (sagledava odnose među ljudima, kao i njihov odnos prema
prirodi u procesu proizvodnje).
2.
Zašto se u sociologiju uvodi poseban pojam ,,društvene pojava’’? Šta su
društvene pojave? Kako društvene pojave definiše profesor Mitrović? Kako se
dele društvene pojave? Šta se svrstava u pojave društvene osnove, pojave
neposredno uzrokovane društvenom osnovom, pojave posredno uzrokovane
društvenom osnovom, te pojave omogućene društvenom osnovom?
Shvatanja društva polaze od
društva kao opšteg pojma – apstrakcije – tako da se na osnovu njih ne mogu
eksplicitno objasniti neki posebni sadržaji društvenog života, to jest, ljudske
radnje. Zbog toga se uvodi poseban pojam – ,,društvene pojave’’.
Najjednostavnije rečeno, društvene pojave su proizvod društvenih delatnosti.
Društvene pojave takođe imaju i individualni karakter, a nose u sebi elemente i
objektivnog i subjektivnog. Kod društvenih pojava su prisutna sledeća tri
elementa:
(1) uzajamna povezanost ljudskih ponašanja,
(2) delovanje tako povezanog ponašanja i
(3) promena koje su stvorene na osnovu takve interakcije pojedinaca i društvenih
grupa. (Mitrović 1988: 144)
Suštinu društvenih pojava, prema tome, čine delovanja pojedinaca i
društvenih grupa. Delovanja i ponašanja su bitna, i ona su odredišne tačke.
Društvene pojave su raznovrsne, jer su i društvene delatnosti takođe raznovrsne.
Na primer, proizvodnja sredstava za život predstavlja društvenu pojavu. Ova
društvena pojava je planska, svrsishodna; u njoj postoji međusobna povezanost
(bilo da je u pitanju tehnološka ili društveno-ekonomska povezanost). Društvene
pojave čine povezivanje najmanje dva čoveka. Upravo ovo postojanje nebrojeno
mnogo međusobnih povezivanja (kako na individualnom, tako i na širem
društvenom planu) utiče na složenost i dinamičnost društvenog života. Ovaj
,,heterogeni kontinum’’, kako Veber naziva neiscrpnost raznolikosti i bogatstva
društvene stvarnosti, podrazumeva odigravanje velikog broja društvenih pojava.
U društvu, nesumnjivo, postoje brojne društvene pojave koje se mogu
klasifikovati prema različitim kriterijumima. Ukoliko bi se pošlo od poznate i
često zloupotrebljavane sheme o ,,bazi’’ i ,,nadgradnji’’, sve društvene pojave bi
se mogle podeliti na pojave društvene osnove i pojave društvene nadgradnje.
Pod pojavama društvene nadgradnje podrazumevaju se one pojave koje
su (1) prouzrokovane (neposredno ili posredno) i (2) omogućene društvenom
osnovom. Društvene pojave koje su neposredno prouzrokovane materijalnom
proizvodnjom su: svojina, klasa, profesije, kaste, staleži i slojevi. U elemente
nadgradnje koji su posredno prouzrokovani procesom materijalne proizvodnje
spadaju: država, politika, pravo i političke organizacije. Navedeni elementi čine
tzv. pravno-političku nadgradnju. U elemente nadgradnje koji su omogućeni
društvenom bazom spadaju: mitovi, religija, filozofija, nauka, ideologija,
umetnost, običaji i moral. Sve ovo čini tzv. idejnu nadgradnju, odnosno oblike
društvene svesti.
3. Šta su društveni procesi?
Pod društvenim procesima podrazumevaju se osnovne društvene pojave.
Ukupan društveni život odvija se, u prvom redu, kroz razvoj ličnosti, grupa,
