1
УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ФИЛОЗОФСИ ФАКУЛТЕТ
Са привременим седиштем у Косовској Митровици
КАТЕДРА ЗА СОЦИОЛОГИЈУ
Студијски програм:
Основне академске студије
ХОМОСЕКСУАЛНОСТ
Семинарски рад из Социологије девијантног понашања
Ментор:
Студент
Доц.др Оливера-Марковић Савић
Рахела Ибраими
Асистент:
Радица Недељковић
Бр.индекса: 163/15
Косовска Митровица, 2018.
2
Садржај
1. Увод..........................................................................................3
2. Термин хомосексуалности.....................................................4
3. Хомосексуалност кроз историју............................................5
4. Појам девијантности..............................................................9
5. Увођење хомосексуалца као девијанта...............................11
6. „ LGBT“ перспектива у социологији..................................12
7. Закључак................................................................................15
4
1.ТЕРМИН ХОМОСЕКСУАЛНОСТИ
''Сам појам хомосексуалности је 1869. године у науку увео мађарски лекар Карл
Бенкерт. Бенкерт је хомосексуалност дефинисао као "полну усмереност која обузете
особе чини телесно и духовно неспособнима да се нормално полно узбуде и усађује им
одбојност према другом полу, но привлачности сопственог пола не могу се
одупрети" . Бенкерт је појам хомосексуалности увео као замену за дотадашње погрдне
називе као што су сексуална инверзија, онанија, педерастија, и трећи пол за мушку
хомосексуалност те лезбејска љубав, сафизам и тибадија за женску хомосексуалност''
(Томашевић, 2003, стр.245).
Хомосексуалност је постала део ''медикализованог'' дискурса, о њој, се, уз
употребу клиничких термина, говорило као о психијатријском поремећају или
перверзији, а не као о ''религиозном греху'''. Хомосексуалне особе, заједно са осталим
''девијантним'' особама попут педофила и транвестита, како се сматрало, патиле су
од биолошког поремећаја који је представљао претњу по цело ''исправно друштво
(Гиденс, 2007, стр. 114).
У данашње време особе хомосексуалне оријентације за себе користе термин геј (геј
на енглеском значи весео), "који укључује понос саме особе због своје
хомосексуалности" (Томашевић, 2003, стр. 246). До 1973. године хомосексуалност је
сматрана психијатријским поремећајем. Хомосексуалност, сексуална жеља или
деловање управљено према припаднику истог пола било је категоризована као сексуална
девијација од објављивања Дијагностичког и статистичког приручника менталних
поремећаја, односно од 1968. до 1973. године. Америчко психијатријско друштво је, под
притиском многих стручњака, а нарочито под притиском група хомосексуалних
активиста, 1973. године избацило категорију хомосексуалности, те је заменило
поремећајем сексуалне оријентације. У Дијагностичком и статистичком приручнику
менталних поремећаја из 1994. године хомосексуалност се не налази, што указује на то да
је дошло до промене ставова стручњака, те се хомосексуалност схвата као нормална
сексуална оријентација, а не као сексуална девијација.
Томашевић (2003) наводи да постоје три облика хомосексуалности.
Еволутивна
или
развојна
хомосексуалност која заправо и није права хомосексуалност јер редовно
прелази у хетеросексуално понашање. Овај облик хомосексуалности се показује пре и за
5
време пубертета због инстинктивног страха према особама другог пола, због веће
близине истог пола, као и због несигурности у додирима и опхођењу с особама другог
пола (Томашевић, 2003). Други облик хомосексуалности је
пригодна
или
пролазна
хомосексуалност која може бити изазвана усамљеношћу, напуштеношћу и
амбијенталним околностима, те се овај облик хомосексуалности брзо надилази
променом амбијента јер није плод људске личне структуре, него је социјално условљен
(Томашевић, 2003). Овај облик хомосексуалности се појављује само повремено из тог
разлога што је изазван посебним околностима као што је на пример дуго борављење с
особама истог пола без прилике сусрета са особама другог пола. Трећи облик
хомосексуалности је
посебна, специфична
или
конститутивна
хомосексуалност, која
се остварује, како наводи Томашевић "када душевно и телесно одрастао мушкарац или
жена који живе у нормалним околностима показују посебну хомосексуалну склоност
према истом полу"(2003:247).
Када је претходно наведена склоност толико јака да особа не помишља на особу
другог пола, те јој други пол може чак бити и одвратан може се говорити о правој,
темељној, истинској, сталној и искључивој хомосексуалности, те овај облик
хомосексуалности може имати различите степене и дубине (Томашевић,
2003). Третирање хомосексуалности као девијације, греха или болести кроз историју
била је главна мотивација за тражење узрока хомосексуалности. Досад је формулисан
низ теорија о хомосексуалности, а најважније су биолошке теорије, психоаналитичка
теорија, теорија учења и интеракционистицка теорија, док неки уз претходно наведене
теорије наводе још и социолошку теорију.
''Хомосексуалност је први пут употребљена као термин у другој половини 19. века да
означи еротску жељу према особама истог пола. Иако нам се појмови "хомосексуалност"
и "хомосексуалац" могу учинити саморазумљиво, они су дубоко вишезначни. Пре свега,
сама реч је настала релативно скоро: први пут је употребио 1869.године аустријски лекар
Карољ Марија Бенкерт од грчког префикса хомо ( "исти"), и латинског корена секус
(пол). Пре настанка термина хомосексуалности, највише се користио израз "инверзија"
(одраз тада преовлађујућег медицинског модела), ознаке попут "уранизма", "грчке
љубави", "хомофилије", "хомогеничне љубави", "трећег" или "средњег "пола итд''
(Николић, 1999, стр.46)
Упоредо се користе термини библијског порекла:" содомија "," противприродни блуд
"," грех против природе ". Од тридесетих година 20. века термин преузима функцију
