NASILJE U SPORTU
Jedan od najvećih problema sa kojim se suočava naša zemlja i veoma kontraverzna tema koja
je u Srbiji još uvek tabu, a samim tim i glavni pokretač nasilja kojim je naša zemlja izlozena u
poslednjih nekoliko godina je pojava huliganizma i nasilja na sportskim priredbama čime se
narušava i postojeći poredak u državi,ali prevashodno bezbednost aktera i posmatrača na
ovakvim sportskim priredbama. Treba navesti i to da usled velikog broja na ovakvim
priredbama, organi reda nisu u stanju da kontrolišu velike mase ljudi pa zbog toga nekad
ponekad i njihovom krivicom dolazi do obračuna navijačkih grupa sa policijom. Ono sto je
navelo vladu Srbije a samim tim i državu Srbiju da se uhvati u koštac sa ovim problemom je
pokušaj ubistva žandarma Nebojše Trajkovića, a i kasnije pogibije francuskog državljanina i
navijača fudbalskog kluba Tuluz, Brisa Tatona, koje je stavilo do znanja da je došlo krajnje
vreme da se jednom za svagda stane na kraj huliganima i ekstremistima u Srbiji.
AGRESIVNOST
Reč
agresivnost
potiče od latinske reci
aggredi
, sto znači pristupiti nekome, navaliti. Pojam
agresivnosti u sebi sadrži niz značenja:
nasrtljivost, nasilnost, neprijateljstvo
... te široko polje
ljudskog ponašanja koje se u svakodnevnom govoru obično povezuje sa silom i moći da se
drugima nametne naša volja. Mada ne postoji tačna definicija agresije može se reći da ona
predstavlja ponašanje koje karakteriše kontakt i komunikaciju sa drugim ljudima silom.
Odavno je utvrdjeno da se agresivnost moze sagledati iz dva aspekta: direktna i prenesena
agresija. Direktna agresija se pokazuje prema osobi koja je izazvala agresivno ponašanje dok
se prenesena agresija manifestuje prema odredjenim ciljevima.Poznata je jos jedna podela
agresivnosti. Prema ovoj podeli agresivnost se deli na emocionalnu-agresivnost je izazvana
snažnim emocionalnim uzbudjenjem, a manifestuje se kroz nanošenje materijalne štete ili
kroz fizičko nasilje, i instrumentalnu-agresivnost je samo sredstvo koje se koristi da bi se
došlo do željenog cilja npr.materijalno dobro.
Kao i većina drugih pojava i agresivnost se mora nekako iskazati,prema načinu iskazivanja
agresivnost moze biti verbalna i fizička. Verbalna agresivnost je karakteristika i muškaraca i
žena dok se fizičkoj agresivnosti skloniji muškarci jer su fizički superiorniji u odnosu na žene.
Jedan od vidova agresivnosti koji je veoma popularan u ženskim krugovima je indirektna
agresivnost. Indirektna agresivnost je ujedno i vid socijalne manipulacije u kojoj agresor
nema nikakav kontakt sa žrtvom. U indirekntu agresivnost spadaju:ogovaraje, širenje
izmišljenih priča, otkrivanje tudjih tajni. . Ovakav pristup se može jasno prepoznati u
medijima.
TEORIJE AGRESIVNOSTI
Poznate su tri osnovne teorije agresivnosti:
1 .
Agresija kao urođeno ponašanje
2.
Frustracijska teorija agresije
3.
Agresija kao naučeno ponašanje
Teorija agresije kao urodjenog ponašanja ili biološko instinktna teorija objašnjava da
agresivnost proizlazi iz urođenog biološkog nagona instinkta odnosno urođene sposobnosti ili
neizbežnog reagovanja na određenu vrstu podražaja.
Prema drugoj teoriji agresija nastaje kao odgovor na frustracijsku situaciju, frustracija obično
nastaje kada je postizanje nekog odredjenog cilja nemoguće.
Treća teorija objašnjava nastajanje agresije kao posledicu posmatranja drugih osoba. Najbolji
primer za objašnjenje ove teorije je televizija i sadržaj koji se na njoj emituje.
Prvi oblici agresivnosti se pojavljuju još u ranom detnjstvu. U predškolskom dobu dolazi do
izražaja veća agresija dečaka. U školskom dobu a i kasnije samo se potvrdjuje ta
činjenica.Devojčice retko koriste nasilje kao izraz svoje agresivnosti, dok kod dečaka to je
obično i jedini način izražavanja. Na agresino ponašanje može da utiče mnogo faktora:
porodica, mediji, okolina, škola. Kao osnovni mehanizam nastanka agresivnosti ne moze se
uzeti ni jedan od prethodno navedenih činilaca već se oni svi moraju uzeti zajedno.Uzimajući
u obzir da su sami mehanizmi nastanka agresivnog ponašanja složeni i nisu u potpunosti
poznati, tako i pokušaji kontrolisanja agresivnosti psihološkim i vaspitnim metodama za sada
su samo delomično uspešni. Važno je znati da se iza spojašnje agresivnosti vrlo često krije
nesiguran, nesrećan i neraspoložen adolescent sa izrazito niskim nivoom samopoštovanja.
Takva su stanja veoma bolna za mladu osobu u procesu sazrevanja, izazivaju poteškoće u
socijalnom prilagodjavanju i zahtevaju stručnu pomoć. Poznato je da je jedan od načina
kontrole agresije preusmjeravanje agresije u neku društveno prihvatljivu aktivnost (npr.
sport). Postupanje s agresivnom osobom zahtijeva strpljivost i ustrajnost,veoma je vazno što
ranije uočiti problem,jer što se problem brže uoci i pomoć će biti adekvatnija i brža.
HULIGANSTVO
Huliganstvo je termin koji opisuje ponašanje koje krši pravila društvene
norme, bontona, zakona i opšte destruktivno ponašanje. Sam termin huliganstva dolazi po
Irskom prezimenu
HULIGAN, a pojavljuje se u Velikoj Britaniji krajem XV veka, a
opisuje
devijantno ponašanje i načina življenja uličnih bandi i pojedinca koje su sačinjavali
. Takodje
to je termin je opšte prihvaćen i opisuje ponašanje kod pojedinaca i skupina ljudi koji se
svojim destruktivnim ponašanjem ne uklapaju u društvene norme i zakone te vandalizuju
svoju okolinu. Takvu vrstu ponašanja danas se pripisuje navijačkim grupama iz razlišitih
sportova i to najčešćeekipnih kao što su: fudbal, košarka, rukomet i hokej.
Zakoni koje krse huligani su oni opsti zakoni te je za njihovo krsenje vezano:
1)Vredjanje po raznim diskriminacijskim osnovama pojedinaca ili grupe
2)Fizički neredi i nanošenje lakih ili teških telesnih povreda koje mogu imati i smrtnih ishoda.
3)Uznemiravanje javnih i privatnih svojina
4)Uznemiravanje javnog reda i mira
Tu se javlja ta kardinalna razlika izmedju pravih navijača, kojih
je ostalo veoma malo i huligana. Kad je reč o ekstremnom navijaču, nasilje nema veze s
događajem na terenu, već je ono usmereno ka policiji ili protivničkim navijačima, postoji niz
snimaka datih fudbalskih golova, dok publika tj. navijači uopšte ni ne gledaju na teren.
Istraživanja su pokazala da se lik „srpskog navijača - ratnika" gradi po modelu lika srpskog
ratnika iz devedesetih godina prošlog veka. To obuhvata pre svega nacionalizam, religioznost,
doživljaj policije, odnosno vlasti kao neprijatelja i mržnju prema navijačima drugog kluba.
Dve trećine građana Srbije su zainteresovani za sport i navijaju za neki klub.
UROCI NASILJA NA STADIONIMA
Nasilje je kod nas široko rasprostranjeno - u svim sferama društvenog života. U razmatranju
geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg
sunovrata, posledice izolacije od sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome
dodaju „uobičajene" posledice dugog ulaženja u kapitalizam, kao što su nemaština,
nezaposlenost, opšte nezadovoljstvo i anomija društva, onda nije čudo što je nasilje postalo
naša svakodnevica.
Mladima koji odrastaju u takvoj atmosferi, uključujući i neku vrstu izolacije jer nemaju
mnogo mogućnosti da putuju po svetu, nasilje postaje neka vrsta subkulturnog simbola,
ventila za pražnjenje frustracija i mehanizam kojim teže, da nasuprot zvaničnom, uspostave
svoj princip pravde i sistem vrednosti. Vlasti, ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam,
već su i odgovorne za stvaranje ovakvog ambijenta.
Čak bi se moglo reći da ispadi huligana u izvesnoj meri odgovaraju vlastima, jer se time
skreće pažnja sa drugih problema.
1)
Nasilje je ugrađeno u sam sport i u njegovu organizacionu nadgradnju
. Dok se na
jednoj strani sportisti obučavaju za agresivnost, na drugoj se „organizaciona nadgradnja"
kriminalizuje, bilo da kriminalci preuzimaju pojedine klubove, bilo da oni koji vode klubove
postaju kriminalci. Skora događanja u našem fudbalu to potvrđuju.Nameštanje utakmica, loše
suđenje i novac su jedni od najčešćih faktora koji utiču na nasilje.
"
Nekada su ginuli oni u arenama, a zaradjivali oni na sedištima, a sada ginu oni u publici, a
zaradjuju oni koju su na terenu
."
Stariji sportisti veruju da je nasilje sastavni deo sporta i uzvraćaju nasiljem na nasilje, dok su
kao dominantni oblici nasilja identifikovani vređanje, psovanje i nasrtanje na igrače i sudije,
varanje i svesno kršenje pravila, a poseban paradoks je to što treneri sportiste kažnjavaju
dodatnim vežbanjem.
2)
Vidljivo je da su mladi ljudi u velikim problemima zbog neostvarivanja željenog
statusa i odgovarajućeg identiteta
. U odsustvu rešenja za ta dva plana, sve što je dostupno
postaje i prihvatljivo. Traženje odgovornosti onih koji su omladinu doveli do stanja bez
statusa i bez identiteta je jednako borbi sa vetrenjačama.
Država, ostvarujući savez sa „najproduktivnijom generacijom" (onima između 35 i 50
godine), dislocira omladinu i stariju generaciju na periferiju socijalnog i političkog interesa -
stradaju oni koji nisu ušli u svet rada i oni koji su u tom svetu već izrabljeni. Država je
nezainteresovana za uredjenje stanja u sportu.
3)
Mediji su jedan od puteva "normalizacije", pa i legitimisanja nasilja
. Oni svojim
izveštavanjima dovode do toga da se nasilje smatra nečim uobičajenim i normalnim, a publika
se navikava na nasilje. Takav status huliganskog nasilja olakšali su njegova opšta vidljivost,
pogodnost za podizanje moralne panike i uticaj koji ima na javnost (u direktnoj vezi sa većom
gledanošću TV emisija ili većim tiražom novina koje o tome pišu).
Jezik koji koriste treneri i sportski novinari vidljiv je dokaz nasilnog karaktera sporta i
njegovih interpretacija. Često je tu reč o militarnoj terminologiji koja vrvi od krvi i
krvoločnosti, od „metafora" koje gotovo da zagovaraju fizičku likvidaciju protivnika, a sve to
kroz formu zalaganja za borbenu igru.
Nasilje na stadionima kao vid političkog ponašanja
Pojedinac, nalazeći se okružen gomilom na stadionu, dobija nesavladiv osećaj moći koji mu
dopušta da se preda nagonima koje bi, da je sam, sigurno obuzdao. „
Gomila je bezimena, a
dosledno tome i neodgovorna; osećaj odgovornosti, koji uvek sputava pojedince, potpuno
nestaje
."
Svaki osećaj koji postoji u gomili je zajednički, jednako usadjen u svakog pojedinca koji se
nalazi u njoj. Time on postaje nerazdvojivi deo grupe, bilo kakva protivrečnost izmedju njega
i grupe je nemoguća, značaj grupe i njenog očuvanja se stavlja iznad značaja jednog
"običnog" pojedinca. Svaki drugi stav bi se smatrao izdajom grupacije.
Pojedinac, tj. konkretno navijač, nije više svestan svojih dela. Čak i pod najblažom sugestijom
grupe, on će se u potpunosti povinovati i krenuti u vršenje najsurovijih akata. Ovaj uticaj na
pojedinca, Gistav le Bon poredi sa hipnozom, medjutim, efekat je mnogo jači. U našem
slučaju, sugestija je ista za sve, te ona postaje svobuhvatna i neizbežna.
"
Već i samom činjenicom, da je deo organizovane gomile, silazi čovek za više stepenica niz
lestve civilizacije. Izolovan je možda bio kulturno biće, u gomili je varvarin, to jest igračka
nagona.
"*
„
To nasilje je pre svega političko, pa se onda iz političkog nasilja delegiralo na pravno i na
ekonomsko nasilje, da bi smo danas dobili nasilje na stadionima. Ne treba zaboraviti da su
stadioni arena društva, preko kojih se preliva i oslikava na društvo ove zemlje sve ono što se
u njoj zbiva. Danas imamo mladu generaciju, ili populaciju, kojoj je oko 20 godina, koji su u
izvesnom smislu odrasli samo u raznim oblicima konflikata i nasilja. Oni zaista ne znaju za
nešto drugačije ili vrednije
"reči su sociologa, profesora Saliha Fočo.
Dakle, nasilje na stadionima, ne samo da ima političke uzroke nastanka, već je i svaka
posledica takvog nasilja politička, bilo da se nasilje usmeri na pripadnike organa reda
(policije), pripadnike etničkih manjina (Rome) ili strance (Slučaj Taton).
Mržnja prema policiji, strancima, prema drugačijem - specifičan je lajtmotiv njihovog
ekstremizma: ekstreman u navijanju, ekstreman u politici - ekstreman svugde i u svemu.
