Sociologija (opšta)

POJAM SOCIOLOGIJE KAO NAUKE

Sociologija

 je nauka o društvu. Sredinom 19. veka njene temelje postavili su Kont, Spenser i Marks. Sociologija postaje moderna 

krajem prošlog i pocetkom ovog veka na osnovu dela Dirkema i Vebera. Predmet naučnog istraživanja su društvene pojave, 
društveni odnosti kao i društvena suština bez obzira da li su ekonomski, pravni ili drugi odnosi. Pod suštinom društvenih odnosa 
podrazumevamo   čovekovu   pripadnost   određenoj   grupi   (porodica,   preduzeće).   Sociologija   je   nauka   koja   proučava   društvo, 
njegovu strukturu, funkcionisanje i zakone razvoja društva. Sociologiju interesuje odstupanje, slučajnost i ostatak. Pojedinačna 
odstupanja pokazuju da se u društvu ne dogadja sve nužno. Ona pretpostavlja objektivno postojanje slučajnosti, shvata čoveka 
kao relativno slobodno, aktivno i samoodredjujuće biće koje samo stvara svoju istoriju i utiče na prirodne uslove svoje sredine. 
Društveno kretanje se ne može predvideti, mogu se samo predvideti tendencije kretanja. 

Građanska   sociologija

  (osnivač   Kont)   –   usmerena   je   na   probleme   podele   rada,   društvene   solidarnosti   i   funkcionisanja 

društvenih sistema. 

Marksistička teorija

 – usmerena je na probleme pokretačkih snaga i zakona istorijskog razvoja društva, posebno borbe klasa i 

revolucije. 

DRUŠTVENI DETERMINIZAM I DRUŠTVENI ZAKONI

Determinizam 

(odrediti) - je shvatanje o sveopstoj odredjenosti svih pojava: sve pojave su medjusovno povezane, tako da stanje 

jednog sistema nužno određuje stanje tog sistema u datom kasnijem trenutku.

Društveni determinizam 

– pojava je društveno odredjena tj. uslovljena i prouzrokovana onda kada se najvernije može objasniti 

odredbama društvene sredine i društvenih uslova koji joj prethode. U istraživanju društvenog determinizma koriste se pojmovi:  

okolnosti, činioci, uzroci i povodi

. 

Okolnosti

 su uslovi čiji uticaj na posmatranu pojavu nije ni neposredan ni presudan. Utiču 

na to kakva će pojava da bude i omogućuju delovanje drugih uslova koji neposredno proizvode neku pojavu i predstavljaju njene  
činioce. 

Činioci 

su faktori od kojih zavisi da li će se neka pojava desiti ili ne. 

Uzroci 

su najaktivniji činioci koji su neophodni da 

bi se proizvela neka pojava. 

Povodi 

su činioci koji prethode pojavi, mogu biti malog značaja čak i kao slučajni prethodnici.

Identerminizam 

– poriče nužni, uzročni karakter prirodnih i društvenih procesa po kome je čovečja volja apsolutno neodredjena  

i nepredvidiva. 

Društveni zakon – 

je jezički iskaz o objektivno postojećoj, relativno stalnoj, opštoj i nužnoj vezi između društvenih pojava i 

njihovog razvoja. Postoji i deluje nezavisno od svesti ljudi.

STVARANJE SOCIOLOGIJE KAO NAUKE

U konstituisanju sociologij najveći udeo imaju Simon, Kont i Spenser. Prvi stupanj stvaranja je 

teološki 

(detinjstvo) – ljudi žive 

u primitivnom verovanju gde svet objašnjavaju božanskom silom (u ovom periodu javljaju se ratovi izmedju društva), drugi je 

metafizički 

(mladalaštvo) 

– 

potiskuje se prvobitno verovanje i traži racionalni smisao svega sto postoji (ovde se javljaju ratovi i 

revolucije od renesanse do francuske buržoazijske revolucije), i treći 

naučni – 

mesto se ustupa naučnim saznanjima (ljudski um 

se okreće istraživanju pozitivnog).

Socijalna statika – 

bavi se proučavanjem strukture društva, pojedinačnih elemenata koji su u sastavu tog društva. Osnovna ćelija 

drušvta je porodica. 

Politička vlast – 

sprečava da se društvo dezintegriše i da oslabe veze izmedju pojedinih delova. 

Socijalna dinamika – 

je usresredjena na otkrivanje uzroka društvenih promena i zakonitosti razvoja čovečanstva. Ona treba da 

objasni pravac društvene evolucije. 

NAUKA O DRUŠTVU U DELIMA KLASIKA MARKSIZMA

Uporedo sa nastankom sociologije javlja se i marksizam sa drugačijim shvatenjem čoveka, društva i društvenog razvoja.

Marksistička teorija društva –  

obuhvata filozofska, antropološka i ekonomska područja. U prvom planu je pitanje suštine 

čoveka. Obuhvata i ostale oblike društvenog života: porodicu, državu, pravo, moral, nauku, umetnost itd. Podela rada je osnovni 
zakon formiranja društvenog života, usled čega dolazi do podele društva na klase. 

TEORIJA I PRAVCI U SOCIOLOGIJI

Naturalističke teorije  

– društvene pojave se mogu izučavati mehaničkim sistemima –  

mehanicizam  

(društvene pojave se 

objašnjavaju kao proste varijacije fizičkih pojava – Keri), biološkim organizmima –  

biologizam

  (druga polovina 19 i prve 

decenije 20. veka, ispoljava se kao organicizam – Spenser i socijal-darvinizam – Gumplovič) i delovanjem geografskih činilaca –  

geografski determinizam 

(geografski položaj, svojstva zemljišta, količina vode, klima, sunce i pojave na njemu, prirodna flora i  

fauna itd – Hentington).

Psihološke teorije 

(Frojd, Veber)

– 

ljudska svest odnosno čovekov psihički život postali su činioci pomoću kojih se objašnjava 

društveni život. Psihološke zamisli klasifikuju se u tri grupe: 

individualno-psihološke, kolektivno-psihološke 

(društvo se shvata 

kao skladan i integrisan sistem, kao celina – Dirkem)

 i socijalno psihološke 

(najnovija shvatanja povezuju individualne činioce 

sa društvenim pojavama i na taj način individualnu svest objašnjava društvenim činiocima). 

Formalna sociologija  

(Tenis)  

–  

se javlja kao reakcija na biologizam i psihologizam. Ona istražuje oblike zajedničkog života 

među ljudima, to je teorija o društvenim oblicima. 

Funkcionalizam 

– sve pojave u društvu objašnjava drugim pojavama s kojima su one u funkcionalnoj vezi. Osnovna analitička 

kategorija je funkcija. U funkcionalizmu je društveni sistem glavni predmet posmatranja i analiye društvenih pojava, poveyan je 
sa sistemom kulture i sistemom ličnosti. Osnovni principi funkcionalizma su (Merton): postulat univerzalnog jedinstva, postulat  
univerzalne funkcionalnosti, postulat o neophodnosti

Strukturalizam

 – sličan je funkcionalizmu jer se i on zasniva na pretpostavci da je društvo složena celina, struktura elemenata  

koja nastaje i funkcioniše relativno nezavisno od ljudi. Strukturalizam istražuje relativno trajne i stabilne strukture društvenih i  
kulturnih pojava, u kojima svaki član zavisi od drugog i na taj način dobija značenje i vrednost. Struktura je osnovni pojam koji  
se analizira, bitna je celina veze, a ne sadržina elemenata. 

Sociološki empirizam –  

jedna je od najširih orjentacija, a karakteriše je zanemarivanje teorije, usresređenost na empirijska 

istraživanja i skupljanje podataka.  Glavna obeležja su merenje i opis pojava. 

PREDMET SOCIOLOGIJE

Sociologija   je   opšta   teorijska   nauka   koja   proučava   društvo,   strukturu   globalnog   društva   i   odnose   između   pojedinih   užih 
strukturalnih celina, činioce i zakonitosti razvoja društvenih pojava i struktura. 
Predmetno određenje sociologije pokazuje da ona proučava društvo u svom totalitetu i karakter veya i odnosa između užih celina. 
U ispitivanju savremenog društva veliki značaj imaju sociologija porodice, sociologija slobodnog vremena i socijalna patologija. 

METOD SOCIOLOGIJE

Postoje tri stanovišta: 

Pozitivističko shvatanje –  

jedan od osnovnih ciljeva je nastojanje da se u proučavanju društva unesu osnovna epistemološka 

načela prirodnih nauka. Pozitivisti misle da je to jedini način da se postignu objektivnost i tačnost u društvenim naukama i da se  
na taj način izjednače sa prirodom.

Korenita epistemološka razlika prirodnih i društvenih nauka –  

insistira se na opisnom shvatanju istorije pri čemu je kao 

takva potpuno različita od prirodnih nauka. Razdvajaju se prirodne od društvenih nauka. 

Marksovo shvatanje metoda – 

jedna od osnovnih ideja je da teorija i metodološka iskustva u proučavanju razvijenog društva 

mogu korisno poslužiti u proučavanju ostalih. Smatra da se proučavanjem struktura razvijenih oblika društvene proizvodnje 
omogućuje da se bolje shvate odnosi ranijih istorijskih oblika.

Sociološki proces istraživanja se sastoji od:

Prva faza:

  izbor predmeta istraživanja i utvrđivanja naučnog i društvenog značaja problema, definisanje cilja istraživanja i  

izradu teorijsko-hipotetičkog okvira istraživanja.

Druga faza:

 pripremaju se uslovi za prikupljanje i analiyu podataka pri čemu je značajan izbor metoda i tehničkih postupaka, 

obavljanje prirodnog ispitivanja na malom uzorku i izrada konačnog plana sa preciziranim mestom, rokovima i finansijskijama. 

Treća faza:  

prikupljanje podataka pomoću različitih metoda i istraživačkih tehnika da bi se potvrdila ili odbacila postavljena 

hipoteza. 

Četvrta faza:

 sumiranje, sistematizovanje i prikazivanje podataka pomoću statističkog sredjivanja. 

Peta faza:

 analiziraju se rezultati i izvode se zaključci. Tu se podrazumevaju logičke operacije, upotreba različitih tehnika radi  

uspostavljanja odnosa između dobijenih rezultata i proverenih teorijsko-metodoloških zamisli o društvu i društvenim pojavama.

Vrste objašnjenja

Uzročno 

objašnjenje daje odgovore na pitanje zašto se neka pojava događa i kako se može proizvesti i kontrolisati.

Genetsko

 objašnjenje omogućuje da se nastanak neke pojave poveže sa prethodnim fazama koje su do njega i dovele. 

Strukturalno-funkcionalno 

objašnjenje ukazuje na položaj i ulogu određene vrste pojava u širem sistemu.

Teološko

 objašnjenje dati su subjektivni činioci (namer, ciljevi) pa se njihovo delovanje i ponašanje objašnjava. 

Formiranje naučne evidencije

Posmatranje – 

na ovaj način se prikuplaju podaci, posmatranje se može vršiti bez uključenja ili sa uključenjem u život i rad  

sredine koja želi da se proučava. Posmatrati se mogu samo aktuelne stvari, odnosno ono što postoji, vrši se isključivo kada su u  
pitanju spoljašnje manifestacije. Nije preporučljivo za duže razvojne procese, jer je sporo, a za ponašanja koja se smatraju  
poverljivim, tajnim ili privatnim mora se dobiti pristanak. 

Razgovor   i   upitnik   –

  su   sredstva   za   prikupljanje   podataka   u   sociološkim   istraživanjima.   Postoje   neformalni   razgovori, 

specijalizovani razgovori koji su prilagodjeni potrebama i naučni razgovori (intervju). Imamo strukturisani razgovor sa unapred 
pripremljenim pitanjima i nestrukurisani razgovor gde postoji sloboda u formiranju pitanja. 

Upitnik –

 se sastoji od niza unapred pripremljenih pitanja (anketa). Prilikom izrade upitnika mora se voditi računa o ciljevima 

istraživanja, znanju, iskustvu i kulturnim osobenostima ispitanika, kao i o broju, tipu i redosledu pitanja. Postoje otvoreni tip 
pitanja (ispitanik sam daje odgovore) i zatvoreni tip pitanja (ispitanik ima ponudjene odgovore). 

Biografski metod –  

to je istraživački postupak koji na osnovu ličnih dokumenta treba da dodje do saznanja u subjektivnom 

iskustvu učesnika u odredjenim dogadjajima i situacijama. (biografije, autobiografije, dnevnici, pisma, memoari, fotografije i sl.)

Metod slučaja – 

metod slučaja označava način istraživanja, studija slučaja je već gotov proizvod, analiza slučaja je istraživački  

proces, a slučaj je vrlo širok, može biti pojedinac, grupa i globalno društvo, društveni procesi i odnosi. 

Klinički metod –  

je usmeren na pojedinačni problem koji ima neka osoba i na napore da se taj problem reši. Prikupljaju se 

podaci i na zasnovanoj dijagnozi se odredjuje terapija i prate se efekti terapije. 

Statistička   metoda   –  

društvene   pojave   i  društveni   procesi  se   izračunavaju   matematički  (brojevima,   formulama   ili   drugim 

znacima).

Eksperiment – 

se definiše kao naučno posmatranje u precizno određenim i kontrolisanim uslovima da bi se utvrdilo ili proverilo  

postojanje i priroda postavljenog činioca. Činilac čije se dejstvo ispituje je nezavisno promenljiva, a pojava na kojoj se ispituje 
njegovo dejstvo zavisno promenljiva. 

Analiza sadržaja –  

vrši se na simboličkoj komunikaciji. Posmatra se odašiljač određene poruke, primaoc te poruke i sadržaj 

poruke, na taj način je moguće izvesti zaključke o shvatanjima, stavovima, vrednostima i namerama odašiljača poruke. Najčešće 
se koristi u istraživanju političke partije, javnog mnjenja, predrasuda, sadržaja literature i sl.

Sociometrija – 

u širem smislu predstavlja svako merenje i kvantitativno prikazivanje društvenih pojava i procesa, a u užem slislu 

se   odnosi   na   metode   pomoću   kojih   se   ispituju   odnosi   ljudima   (kakav   autoritet,   ugled   uživaju   pojedinci   u   društvu).  
Sociometrijskim testom se otkrivaju privlačnosti i odbijanja među pripadnicima društvenih grupa. 

Upotreba istoriografskih podataka –  

saznanja o prošlosti su neophodna da bi se utvrdilo činjenično stanje, da bi se ispitao 

odnos između stvarnog sadržaja i svesti koja je o njemu postojala u razmin periodima i da bi se sagledalo koliko je prošlost 
prisutna u kasnijem istorijskom stanju.

Uporedna istraživanja –  

omogućuju ispitivanje određene društvene pojave ili društva u mnogobrojnim oblicimakoji nastaju 

usled društveno-istorijskih i prirodnih uslova. Istraživanja mogu biti u istom društvu, različitom društvu sa istom društvenom 
pojavom i istraživanja koja proučavaju opšte osobine različitih društava.

Klasifikacija – 

je sredstvo za otkrivanje reda medju pojavama, kao i dublje otkrivanjeosnove tog reda. Da bi klasifikacija bila 

naučna mora da ima doslednost, potpunost, iscrpnost, mađusobnu isključivost, diskriminacionu oštrinu.