СКРИПТА:
СОЦИОЛОГИЈА
РАДА
1. Појам социологије рада?
2. Предмет социологије рада?
3. Настанак и конституисање социологије рада?
4. Савремена социологија рада?
5. Приступ социологије и социологије рада проблему рада?
6. Социолошки приступ раду са становишта умећа?
7. Социологија рада и други научни приступи раду?
8. Социологија рада и интер/транс дисциплинарни приступи раду?
9. Задаци и функције социологије рада у образовању за струку?
10. Задаци и функције социолога у организацији/предузећу?
11. Појам рада и други основни појмови социологије рада?
12. Рад као производња и као
praxis
?
13. Друштвена делатност и рад?
14. Подела рада и њени модалитети?
15. Подела рада и отуђење?
16. Рад и социокултурне вредности?
17. Рад и култура: јединство умећа у стварању?
18. Рад и
техничка култура
?
19. Заблуде сцијентизма?
20. Образовање и процес рада у савременим друштвима?
21. Рад и време (социолошки приступ)?
22. Структуисаност расположивог времена?
23. Слободно време и рад?
24. Улога рекреације, игре и спорта у расположивом времену?
25. Социолошко-историјски приступ раду?
26. Особености рада у староегипатској цивилизацији: светлосни блесак из мрака
предисторије?
27. Особености рада у античкој привреди Рима: зависни робовски рад у служби
imperiuma
?
28. Особености феудалног начина рада и привређивања: аутархичност натуралног
подмиривања потреба господара?
29. Индустријски начин рада: модел машинске обраде и производње добара у
капитализму?
30. Трансформација процеса рада под утицајем
нових технологија
?
1
31. Специфичности сељаковог рада и радног стваралаштва (парадигматичност
Вукосављевићевог приступа)?
32. Кућна радиност и занати на селу: између
колективног стваралаштва
и
експерименталне
радозналости
сељака?
33. Организација рада на селу: нужности и потреба сељака?
34. Традицијска основа модернизацијских процеса сељаковог начина
привређивања?
35. Континуитет и привременост у индустријском раду: сељачко-раднички
континуум?
36. Од индустријског ка услужном раду: заблуде Рифкиновог схватања о крају рада?
37. Последице модерног управљања и технологије на услове рада и структуралне
друштвене процесе?
38. Индустријски начин рада и еколошке последице?
39. Умеће технике и структура високоиндустријализованих друштава: парадигматичност
Брејвермановог становишта?
40.
Онаучавање
рада и друштвени прогрес: критичка валоризација схватања о научно
техничкој револуцији?
41. Критичка валоризација Брејверманових анализа о
деградацији рада
од стране
брејверманиста
?
42. Допринос
брејверманиста
разумевању друштвене моћи актера рада у савременом
капитализму?
43. Друштвене потребе и системска ограничења примене науке у нашем друштву?
44. Социолошки проблеми техничкотехнолошког стваралаштва у индустријски средње
развијеном друштву: емпиријски показатељи?
45. Појам, врсте и облици техничкотехнолошког стваралаштва?
46. Мотивација за техничкотехнолошко стваралаштво?
47. Улога техничке интелигенције у процесима рада?
48. Организовање рада: друштвени (пред)услови настанка и функционисања?
49. Друштвене димензије и функције организовања рада?
50. Друштвена и техничка организација рада: оквир за умеће рада?
51. Предузеће као историјски облик организације рада?
52. Емпиријско увођење социотехничких система у процесе индустријског рада?
53. Социјална организација предузећа?
54. Функционисање организације рада: односи између формалне и неформалне
организације?
55. Комуникација у организацији/предузећу: кибернетски и социолошки аспект?
56. Моћ и одговорност у организацији/предузећу?
57. Лобији и клике у организацији?
58. Основни теоријски приступи проучавању организација рада?
59. Организациона моћ и знање рада?
60. Улога занатлијске традиције у друштвеноисторијском сучељавању организацијске и
фактичке моћи у процесима индустријског рада?
61. Обрасци управљања конфликтима између актера у модерним друштвима?
62. Конфликти у раду и моћ синдиката?
63. Синдикат у глобализацијској транзицији?
64. Трансформација организација рада у процесима глобализације?
65. Будућност организовања рада: од рутинске ка иновативној организацији?
2
Рад је исувише опширан појам па постоји велики број приступа услед чега се јавља
појмовна неуједначеност. Са једне стране емпиристичка орјентација се ослањала на
истраживање актуелног и тиме наметала појам
индустријска социологија
што је
довело до редукционизма и губљења из вида стваралачког аспекта рада и потреба
проучавања рада као вечног услова опстанка човека; са друге стране се
социолошки
приступ
више интересовао за анализу појединих аспеката рада и њихове улоге у
друштву те су се тако појавиле социологија организације, радног колектива,
професије итд. што је довело до уситњавања рада, засновано на теоријској
проблематизацији поделе рада на репетативни и стваралачки.
Када се увидело да се многи проблеми индустријског рада не могу разумети без
анализе и објашњења облика рада који му предходе и који управо настају, дошло се
од већег прихватања појма социологије рада.
Социологија рада је тако посебна социолошка дисциплина која проучава рад као
основну особину човека и као основни услов опстанка и развоја човека и друштва у
одговарајућим природно историјским и културним условима.
Проучавање рада се полако помера са утилитарно-прагматичког на стваралачки
аспект рада што захтева поновно враћање појма умећа. Тако се специфичан
социолошки приступ раду огледа у указивању на оне процесе и проблеме друштва у
којима се примећује изражено умеће, стваралачко и искуствено вредностно-
рационално деловање човека у раду.
02. ПРЕДМЕТ СОЦИОЛОГИЈЕ РАДА?
4
Да би имала статус посебне научне дисциплине, социологија рада мора имати свој
предмет проучавања, методе, појмове, теорије итд. Посебно место социологија
рада заузима захваљујући истраживачкој пракси којом долази до особених знања у
вези са људским радом.
У почетку док је социологија рада била у настанку предмет је био индустријски рад
као доминантна форма.
Скот
је први дефинисао индустријску социологију као
специјалну социолошку дисциплину која проучава индустрију, њене творевине и
однос према ширем друштву.
Истицањем индустрије социологија рада се
редуковала на изучавање само једног вида рада у модерном друштву.
Осим прве идентификације социологије рада са индустријском социологијом
постојало је и шире проучавање људског рада у европској социологији.
Фридман и Невил
су сматрали да је предмет социологије рада истраживање
колектива различитих по својој величини и функцијама које се конституишу у току
рада, предмет је сваки радни колектив, група и фактори који утичу на њих.
Вотсон
је у својој књизи о социологији рада навео: рад (искуство, вредности,
орјентације), занимања (структуре, типови, професионализација), организације,
односи у запослењу, индустријско-капиталистичко друштво.
Шнајдер
је видео индустријску социологију као науку која се бави индустријом као
продуктивним системом и има за циљ анализу социјалне структуре индустрије
помоћу социолошке теорије (матрица социјалних понашања чији су елементи:
улоге, вредности, комуникације и статус).
За
Каплова
је социологија рада дисциплина усмерена на проучавање
друштвених
улога
које настају класификацијом људи на основу рада који обављају;
Шћепански
социологијом рада проучава
рад као процес и анализира утицаје друштвених
услова
на мотиве, ток, интензитет и резултате рада; за
Жупанова
је то
социологија
радних организација
.
Џари
сматра да социологија рада означава усмереност социологије на анализу
рада и његове организације не само у значењу плаћеног рада. Тај општи предмет
се анализира у ширем социјалном, компаративном контексту, посебно у
међуодносу са социјалним, економским и политичким институцијама док је
централна везујућа тема социологија рада.
Социологија рада се бави проучавањем рада као комплексне појаве, проучава
човека као појединца у његовим радним улогама, друштвене групе које су радне
групе, социјалне организације и институције у вези са радом са циљем да се уоче
правилности и промене у друштвеној сфери рада.
5
04. САВРЕМЕНА СОЦИОЛОГИЈА РАДА?
Савремена етапа развоја социологије рада почиње од 1920их када се социологија
рада конституише и постаје препознатљива грана социологије. Предходе јој
оснивање факултета за социологију и успон чикашке школе као и бројна емпиријска
истраживања друштвеног живота којима званично и почиње модерна социологија
рада (системска истраживања у индустријским предузећима под именом Хоторнски
експеримент).
Хоторнски експеримент
заправо представља истраживање научника
Елтон Меја
чија је основа указивање на значај међуљудских односа у неформалним групама у
раду за функционисање самог рада а тиме уводи људски чинилац у процесе рада. Та
истраживања су конституисала индустријски социологију.
Велики утицај на модерну социологију рада извршио је социолог
Хари
Брејверман
и група његових критичара (брејверманисти). Он је сматрао да се
суштина капитализма није променила од Марксовог времена али су се његова
спољна обележја мењала као резултат акомулације капитала развијајући нове облике
организације помоћу којих је овладала старим али се и проширила на нове гране
производње.
Проучавао је промене процеса рада у капитализму са гледишта радничке класе те
је рад у капитализму видео као деградиран деквалификацијом као и утицај
бирократизације на непроизводне сфере рада. Уочио је појаву резервне армије рада
оних без посла.
Хари Брејверман је имао пуно критичара првенствено због вредносно-идеолошке
опредељености према марксизму. Брејверманисти су касније оповргли неке његове
тезе међу којима је и то да деградација рада није повезана са деквалификацијом,
односи класа су често и сараднички а не само антагонистички док се резервна армија
рада иако присутна не повећава у толиком броју.
Од европских социолога рада највише утицаја је извршила француска школа и
Жорж Фридман
са својим истраживањима о
размрвљеном раду
(садржај рада на
траци ланчаног рада који је рашчлањен на активности израде појединих делова и
7
