Скрипта из
СОЦИОЛОГИЈЕ
(непотпуна)
www.puskice.co.yu
I НАУКА КАО ОБЛИК САЗНАЊА
1. ПОЈАМ НАУКЕ
Социологија – најопштија наука о друштву.
Појам науке
– Наука се не може одвојити од научног метода. Метод науке је начин помоћу
којег се долази до сазнања у науци, али такође и до провере сазнања до којих се дошло.
Основна карактеристика науке је то да је то сазнајна делатност и да тежи објективном сазнању
истине о свету као целини, односно делу стварности који проучава.
Конститутивни принципи науке
– Да би једно сазнање могло да се сматра научним
неопходно је да испуни неколико основних захтева: објективност, општост, систематичност,
прецизност, развојност (отвореност ка новим сазнањима).
Истинитост научног сазнања
– Посебно је важно када једно сазнање можемо сматрати
истинитим. Истина је објективно сагледавање неког чињеничног стања које мора да задовољи
логичке захтеве тачности. Истина је релативно трајна и подложна могућностима промене услед
откривања нових, до тада непознатих елемената.
2. ПОЈАМ НАУЧНОГ САЗНАЊА
Научни закон утврђује објективно постојеће везе међу појавама које су нужне, суштинске,
релативно трајне и опште.
Објективност
научног закона значи да одређени искази могу бити логичко-теоријски доказани
и искуствено проверени.
У друштвеним догађањима
нужност
се јавља као највероватнија могућност, због чега је
могуће да се друштвени закони пре могу остварити као тенденцијске правилности, са већим или
мањим степеном вероватноће.
Релативна сталност
анализираних односа је својеврсни предуслов, јер уколико нема
постојаног односа, утолико има мање разлога да проучавање почне.
Општост
подразумева да се важност научног закона протеже на све појаве исте врсте.
Историја људског друштва показује више примера, када се са друштвено-економским и
историјским променама, закони који су имали важност за тај период нису више могли једнако
односити и на новонастале околности. У друштву нису могући закони универзалне важности, јер
је могуће мноштво одступања и изузетака.
Научни закони су
индикативни
, јер се до њих долази истраживањем и подложни су провери.
Предвидљивост
закона може се много директније изразити, па и остварити у природним
наукама.
Из одређења научног закона следи још једна дефиниција науке, по којој је
наука
систем
научних закона до којих се долази одговарајућим методама.
3. КЛАСИФИКАЦИЈА И ИНТЕГРАЦИЈА НАУКА – из скрипте 2 и 5
4. ПРИРОДНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
Природне науке су настале раније као човекова тежња да се сазнају природне појаве и да се
овлада знањем које ће олакшати његов живот. Методи који су се развили у природним наукама
су систематичнији и експерименталном анализом могу бити доказани.
Сазнања која су презентована у оквиру друштвених наука, била су резултат схватања о
друштвеној реалности како се она види, анализира, уопштава и предвиђа како ће се даље и у
ком правцу одвијати. Кроз дуги период времена друштвене науке су биле саставни део
филозофских система одређених аутора и самим тим се касније диференцирале из
филозофије. Научник који се бави друштвеном проблематиком и поред тенденције да се
дистанцира од друштвених услова у којима живи, својеврсни је “заточеник” свих друштвених
преламања о којима, као и многи други, формира свој став.
О питањима поделе наука на природне и друштвене у апсолутном смислу постоје подељена
мишљења. По једном од њих, објашњава се да је свака подела релативна, јер је свет у
јединству и међусобно повезан, те се стога не може говорити о неповезаности природе и
друштва. Насупрот овоме гледишту, истичу се разлози у прилог става да разлике управо потичу
из предмета проучавања, односно природе и друштва.
www.puskice.co.yu
тенденција у савременој социологији, и испољавају се тежње ка враћању продубљенијим
теоријским сазнањима друштвених услова и кретања.
Настала као одговор на кризу свога времена, социологија као наука и сама неминовно пролази
кроз периоде критичког преиспитивања и отварања нових перспектива истраживања у бројним
облицима друштвених криза.
Социолошко мишљење и истраживање доприносе практичним политичким акцијама и
социјалним реформама. Посебно је значајно истицање да социологија не треба да помаже
само онима који уобличавају политичке одлуке, јер није сигурно да они подједнако имају у виду
интересе моћних и сиромашних.
Преиспитивања у свакој науци, па и у социологији, могу значити нове подстицаје за ту науку.
4. СОЦИОЛОШКИ ЗАКОН
Главни циљ научног сазнања је да дође до знања које има снагу научног закона, што ће рећи
спознају битног у стварима и појавама.
Научни закон
је највиши облик научног сазнања и један
од највиших циљева уопште. Сазнати закон појављивања неке појаве значи сазнати њену
суштину.
Научни закони потврђују да су све појаве у свету у међусобном односу у коме су једне појаве
узрок, а друге последице. Тај феномен називамо
детерминизмом
.
Социолошки
детерминизам
полази од тога да на стање и ток људског живота делује мноштво фактора те да
се разумевањем тога могу и објаснити сложеност и целина тог живота.
Појам
социолошког закона
представља спознају детерминизма у друштву, али, пре свега, оне
врсте која се односи на узрочне везе између појава од којих једне појаве изазивају друге појаве.
Социолошки закон се разликује од универзалних и посебних научних закона.
Универзални
закони
су они који се односе на читаву стварност (закони кретања, противуречности,...).
Посебни закони
су они који важе у појединим наукама (закон одбијања и преламања светлости,
посебни физички закони,...).
Социолошки закони:
нису универзални закони, јер су у односу на њих посебни
они су пак општи у односу на законе посебних друштвених наука
обухватају осим друштвено-историјске појаве у тоталитету (као општи социолошки
закони), још и посебне друштвене појаве, па се истовремено јављају и као посебни
социолошки закони.
III СОЦИОЛОГИЈА И ДРУГЕ ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ
1. ОДНОС ОПШТЕ СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОСЕБНИХ СОЦИОЛОГИЈА
Поред опште социологије настао је већи број посебних социологија (социологија рада,
породице, политике, религије,...). Посебне социологије су се јавиле и поред тога што већ друге,
посебне науке имају идентичан предмет проучавања. Како се ради о другом углу посматрања и
проучавања проблематике, то није утицало да свака од наука има свој приступ у изучавању.
До експанзије посебних социологија дошло је средином двадесетог века. Одређени степен
резерве, па и отворено противљење, које су показивали неки теоретичари у погледу
конституисања посебних социологија, демантовала је сама пракса. Показало се да одређени
проблеми нису у довољној мери предмет аналитичке пажње социологије као најопштије науке.
Општа социологија користи резултате посебних социологија, које оне детаљно истражују
користећи се емпиријом, и тиме поткрепљује своје опште ставове о друштву. Посебне
социологије у свом проучавању појединих области друштвеног живота користе општа сазнања
до којих је дошла социологија.
Разграничење предмета проучавања између посебних наука и посебних социологија
вероватно је најједноставније показати на конкретном примеру. Људски рад је предмет
истраживања већег броја наука о раду (психологија рада, технологија рада, медицина рада,...).
Социолошки приступ раду користи резултате неке од њих, не поистовећује се са њима и пружа
једну ширу, и утолико другачију димензију.
2. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ИСТОРИЈЕ
www.puskice.co.yu
Социологија користи и резултате општих наука као што је историја, која је најпре била историја
појединих друштава, да би каснијим развојем све више постајала општа историја. Историја
проучава и описује непоновљиве, конкретне догађаје, хронолошким редом како су настајали у
прошлости. Историја се углавном бави прошлим, историјским друштвима, док је социологија
превасходно окренута савременом друштву.
Историја као поједињавајућа наука, не даје синтетичко знање о друштву и не утврђује везе
између свих различитих посебних друштвених појава, као што то чини социологија. Међутим,
историја даје социологији неопходну грађу, чињенични материјал. На основу заједничких
резултата ових двеју наука, могуће је потпуније објаснити комплексност одвијаја друштвених
догађања.
3. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И СОЦИЈАЛНЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
Према једном од више одређења, социјална психологија се дефинише као наука о понашању
појединаца у друштву. Због тога што сви људи ступају у најразличитије односе са другим
људима, предмет ове науке је и процес интеракције или интерперсоналног понашања.
С обзиром на усмереност да се човек посматра у међусобној повезаности психичких и
друштвених појава, социјална психологија је по природи предмета оријентисана да користи
појмове, теоријске поставке и методолошки оквир социологије.
Када је реч о коришћењу резултата социјалне психологије у социологији, савремена
социолошка наука показује доста изражену тенденцију у психолошком приступу изучавања
друштва. Одређене теорије предимензионишу психолошки фактор, узимајући га као основни.
4. ОДНОС СОЦИОЛОГИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ ЕКОНОМИЈЕ
Политичка економија се конституисала као наука у време развоја капиталистичког начина
производње. Класична буржоаска политичка економија је омогућила да се привреда сагледа
као целовит систем међусобно повезаних економских категорија. Даљи развој политичке
економије креће се у два битно различита правца. С једне стране марксистичка политичка
економија, као наставак и критика класичне буржоаске политичке економије и с друге,
различити правци у оквиру савремене економске мисли (неокласична економија, хеокензијанци,
радикална политичка економија,...).
Политичка економија се бави “истраживањем економских закона друштвене производње на
различитим ступњевима људског друштва”.
Савремена политичка економија је окренута сагледавању појава и законитости економских
процеса савременог друштва, односно савременог капиталистичког начина производње и
система робне производње мешовите привреде, као специфичности друштва прелазног
периода.
IV МЕТОД СОЦИОЛОГИЈЕ
1. ПОЈАМ МЕТОДА
Метод је саставни део науке, јер у суштини означава начин путем кога се долази до научних
сазнања. Разуме се да наука тежи да открије нова сазнања, при чему је неопходно придржавати
се одређених правила, али је метод и у функцији провере већ стечених знања. Метод није
једном заувек утврђен самим конституисањем науке, мада је њен конститутивни део, јер он
прати нове теоријске концепте у науци, а и сам се дограђује. Како не постоји сагласност око
примене метода, може се констатовати да је метод социологије у сталном процесу развоја.
2. ТЕОРИЈСКО-МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУПИ
Као значајнији општи методолошки приступи могу се навести: позитивистички метод, метод
разумевања и дијалектички метод. У оквиру савремених теорија социологије, као што су
функционализам, интеракционизам, етнометодологија и друге, такође постоје нови
методолошки приступи.
www.puskice.co.yu
