Slika broj 1: Džordž Orvel
“Rat je mir,
sloboda je ropstvo i neznanje je moć” (Dž. Orvel,
1984
)
1. UVOD
U ovom antiutopijskom romanu, napisanom još pre šezdeset godina, Orvel je
predvideo mnogo toga što se nama već uveliko događa, pa i pomamu za igrama
na sreću i prisustvo reality show programa. Njegovim “prolima”, koji
predstavljaju jedan društveni sloj, kao i delu našeg stanovništva, lutrija je bila
“užitak, njihova ludost, njihov melem, njihova intelektualna stimulacija”.
Sve niži tip masovne zabave već dugo je ideal kreatora savremenih globalnih
trendova. Ležernost, opuštenost i prijatnost propagiraju se kao opšti motivi,
razne banalnosti nude se kao “duhovna hrana”, a nedostatak društvenog
delovanja i odustajanje od mišljenja zagovaraju se kao poželjno stanje. 'Veliki
Brat' ne posmatra samo stanare kuće Big Brothera, on već odavno motri na sve
nas, ali ne više s ideološki obojene totalitarističke posmatračnice, nego s njenog
1
sofisticiranijeg konzumentskog ekvivalenta. On pobuđuje, usmerava i kontroliše
naše misli. Sovjetski ideološko-politički totalitarizam zamenjen je svetskim
totalitarnim liberalizmom, dok su “proli” postali lutrijski igrači, potrošači i
izborni birači.
Deo naše populacije nije u kontakt s Orvelom došao samo u sve punijim
kladionicama, nego, uglavnom i ne znajući, i gledanjem 'Velikog Brata', programa
koji svakodnevnim i svakonoćnim emitovanjem promoviše grupicu anonimaca
koji posredovanjem TV ekrana pokušavaju da postanu poznati. Dok je Orvelu
Veliki Brat bio simbol (staljinističkog) totalitarizma, danas ga je globalna
industrija zabave pretvorila u neku vrstu benignog kućepazitelja dobrovoljnog
azila tuceta devojaka i mladića željnih publiciteta.
Savremena kultura u kojoj živimo je vizuelna i auditivna, u njoj ono što vidimo i
čujemo, određuje naše akcije, mišljenja i 'stil' ili način života jer svakodnevni
život u 21. veku se ne može zamisliti bez masovnih medija. Stoga se postavlja
pitanje: Da li su mediji u današnje vreme postali neka vrsta supstituta
svakodnevnog života? Da li bi oni trebalo da snose odgovornost za nastajanje
novih formi ponašanja ( egzibicionističkog) vidljivih u rijaliti šou programima?
Da bih bolje odgovorila na ova pitanja u analitičkom okviru rada ću najpre
razmotriti ulogu televizije kao masovnog medija, tj. različite teorije o uticaju
medija na ljude, zatim društveni kontekst u Srbiji u poslednjih 20-ak godina,
stavljajući akcenat na period od 2000. godine kada je rijaliti šou 'Veliki Brat' i
pokrenut ( izlaganje o društvenom kontekstu je neophodno upravo iz razloga što
je taj društveni kontekst bitno promenjen tokom 90-ih, pod uticajem medija,
indukovao novi sistem vrednosti i nove stilove života koji pogoduju razvoju rijaliti
šou formi i podstiču ga). Potom problem globalnog fenomena prismotre u
savremenoj kulturi kao i problem transformacije odnosa privatnog i javnog,i
zatim koncepciju i strukturu ''Velikog Brata''.
Predmet mog istraživanja jeste koncepcija Velikog Brata kao nove medijske
forme i njene sociološke implikacije na svakodnevni život ljudi u Srbiji.
U situaciji tranzicionog haosa i osiromašenja sisitema vrednosti, TV šoovi poput
'Velikog Brata' dobijaju svoje značajno mesto, pored već čuvenih 'sapunskih
opera'-španskih serija. Postoje razne spekulacije na ovu temu, a mišljenja su
2
2. TELEVIZIJA KAO MASOVNI MEDIJ (NEKI TEORIJSKI PRISTUPI)
Još davne 1920. godine, kada je Li de Forest otkrio radio (izumeo vakuum cevi
kroz koje će se ljudski glas bežičnim putem prenositi na velike udaljenosti), nije
ni slutio da će njegov izum zameniti novi, još revolucionarniji, kao što je televizor.
Za njenog osnivača mnogi smatraju škotskog inženjera Džona Logija Berda, koji
je godinama proučavao problem slanja slika s jednog mesta na drugo i 1926.
godine prikazao neku vrstu televizora, tako što je mehanički skenirao ekran od 25
linija. S pojavom TV-a, dolazi do velikih promena u svakodnevnom životu ljudi.
Kutija sa slikom postaje počasni član mnogih porodica širom sveta.
O njenom razvoju, funkciji i uticaju postoje razne teorije, ali mišljenja teoretičara
su podeljena.
Pesimistički orijentisani teoretičari kritikuju masovnu, potrošačku kulturu i
ističu jednoobraznost medijske produkcije i njenu ulogu u pasiviziranju i
eksploatisanju publike. Optimistički teoretičari pak smatraju da televizija pruža
raznovrsnost, složenost i ujednačenost. Televizija je bogat i prefinjen sadržaj,
prepoznatljiv i popularan medij za sve slojeve društva.
Dok su pesimisti zabrinuti zbog štetnog uticaja televizije (posebno kada su u
pitanju seks i nasilje), zbog njene ideološke uloge (kontrolisanje našeg pogleda na
svet) i komercijalizacije (podilaženje ukusu masovne publike, uzdizanje masovne,
prizemne kulture nauštrb elitne, a sve u korist zarade), dotle optimisti hvale
raznolikost njenih sadržaja (sapunice, drame, komedije i drugi žanrovi)
smatrajući da ta raznovrsnost publici pruža zadovoljstvo. Zato i navijaju za razvoj
nove, visoke tehnologije i otklanjanje patronaže države. Neki među njima
smatraju da televizija zastupa ideologiju koja je proistekla iz širokih slojeva
društva, ali da ona nije mehanizam vladajuće klase.
Od samih početaka rade se brojna istraživanja kako bi se utvrdilo kakav je i
koliki uticaj televizije. Televizija se definiše kao ubeđivanje, ljudi kao publika a
njihovo ponašanje kao stavovi koji se u tom procesu mogu menjati i kojima se
može manipulisati.
4
Kanadski autori Harold Inis i Maršal Mekluan stvorili su prve dve uticajne
teorije medija. Pedesetih godina 20. veka, Inis je zaključio da pojedini mediji
komuniciranja snažno utiču na organizaciju različitih oblika društva. Neki mediji
su u stanju da traju dugo, ali ih je teško prenositi kroz prostor. Pošto se izraz
komunikacija
odnosi na prenos informacija među pojedincima i grupama, bilo
putem govora ili nekim drugim sredstvom, hijeroglifi urezani u kamenu koji
svedoče o drevnim civilizacijama, jesu nepodobno sredstvo komuniciranja sa
udaljenim mestima. Zato društva koja su od njega zavisila nisu mogla da postanu
velika. Poruke na lakim materijalima, kao što je papirus, mnogo se lakše prenose
na daljinu, čime je postalo moguće stvaranje širih oblika društva. Papirus je
omogućio Rimljanima da odrše veliko carstvo. Mekluan (1964) je dalje razvio
neke Inisove ideje i primenio ih na medije u modernim društvima. U knjizi
“Gutenbergova galaksija” govori o razvoju medija kroz istorijsku perspektivu.
Tokom istorije, menjali su se načini i sredstva kojima su se prenosile poruke, a
samim tim i njihov smisao i značenja. On je isticao da je medijum poruka, a da
način na koji nešto saopštavamo određuje ono što saopštavamo.Drugim rečima,
priroda medija koji postoje u jednom društvu utiče na njegovu strukturu mnogo
više nego sadržina ili poruke koje se tim medijima prenose.
Razvoj medija postao je moguć s pronalaskom fonetske azbuke i razvojem
štamparstva, s prelaskom iz sveta usmenog saopštavanja u svet vizuelnog, u koji
nas uvodi televizija. Ona je produžetak čoveka, ona nam omogućava da poruke
koje smo do razvoja pisma prenosili usmeno sada prenosimo na jedan potpuno
nov način ( a to nam je omogućio razvoj tehnologije ). Iako su ga često kritikovali
zbog tehnološkog determinizma, Mekluan je ostao jedan od uticajnijih teoretičara
medija. Pored Mekluana trebalo bi pomenuti i neke druge teorije uticaja medija
koje su takođe relevantne.
U narednim redovima izložiću neke od teorija uticaja medija, a kao izvor za njih
koristila sam knjigu Dejvida Mekvina “Televizija”, kao i udžbenik Zorice Tomić
“Komunikologija”.
1
5
D) GERBNEROVA TEORIJA KULTIVACIJE
Gerbner se fokusira na uticaj televizije u smislu vaspitanja i obrazovanja najšire
publike, pre svega dece i mladih. Velika prisutnost TV-a u američkim domovima
nagnala je Gerbnera da uradi niz istraživanja, koja su kasnije pokazala da
prisustvo TV-a u kući doprinosi stvaranju stvarnosti u kojoj odrasta najveći broj
dece. To stalno prisustvo, prema njegovom mišljenju, omogućava neprimetno
indukovanje određenog sistema vrednosti. Svet američke televizije je, kako on
primećuje, “jedan zao svet koji promoviše nasilje kao legitiman odnos prema
okruženju”.
2
2. TEORIJA UBEĐIVANJA
Zasniva se na uverenju da u svakoj komunikativnoj praksi postoji namera da se
utiče na recipijenta, tj. na onoga ko prima poruku. Ova teorija postulira i istražuje
različite metode pomoću kojih se postiže ubeđivanje neke osobe i kroz koje se
komuniciranjem može steći pristanak druge osobe da se ponaša u skladu s
njenim željama i ciljevima. Postoje razne metode za dobijanje pristanka. Marvel i
Šmit navode samo neke od njih kao što su: obećanje, pretnja, “stručno”
objašnjenje kao posledica pristanka, odnosno odbijanja, simpatisanje
(ispoljavanje prijateljskog stava), prednagrađivanje, averzivna stimulacija (stalno
kažnjavanje recipijenta dok ne pristane), ukazivanje na dug, moralno apelovanje,
ukazivanje na pozitivan osećaj ukoliko pristane, ukazivanje na negativan osećaj
ukoliko ne pristane, pozitivna karakterizacija, negativna karakterizacija,
altruizam (pomozi mi), poštovanje (ljudi će te poštovati ako pristaneš),
nepoštovanje u obrnutom slučaju.
2 Gerbner, G., Violence in Television Drama: Trends and Symbolic Functions, in Television and
Social Behavior: Media Content and Control, Washington, DC:US Government Printing Office,
1971, navedeno u Z. Tomić, 'Komunikologija', 2003, str 86.
7
