Mihailo  Marković  čitao  je  dve  ranije  verzije  ovog  rada  i  oba  puta  mi
dao  vrlo  iscrpne  i  podsticajne  kritičke  primedbe  o  mnogim  bitnim
epistemološkim pitanjima. Niz vrlo korisnih primedaba, kao i sugestija o
strukturi  izlaganja  pojedinih  problema  dobio  sam  od  Marije  Kaljević,
asistenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, koja mi je, sem toga, mnogo
pomogla  prilikom  konačne  redakcije  knjige.  No  najviše  zahvalnosti
dugujem  svojim  prijateljima  Veljku  Koraću,  Mihailu  Buricu  i  Rudi
Supeku. Sigurno je da nema ni jednog važnijeg problema u ovoj knjizi o
kome mi nismo zajednički u više mahova raspravljali. Na kraju bih hteo
da se zahvalim kolektivu Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković"
u Beogradu, koji mi je raznovrsnim oblicima svog stručnog rada znatno
olakšao da doĎem do sve potrebne literature.

Beograd, juna 1965.

I DELOKRUG I FUNKCIJE METODOLOGIJE

Prouĉavanje metodologije omogućuje šire i svestranije

upoznavanje s naukom u njenoj delatnoj strani; drugim recima,

omogućuje da se vidi šta nauĉnici rade u svom laboratoriju, kabinetu

ili na terenu, da se bolje upoznaju putevi i sredstva pomoću kojih

nauĉnici dolaze do pojedinih saznanja i da se shvati logika koja
povezuje u misaonu celinu najraznovrsnije postupke nauĉne

delatnosti. U novijim nauĉnim de-lima u kojima se iznose rezultati

nekih istraţivanja lako je zapaziti nastojanje da se šire objasne

postupci i sredstva koji su bili upotrebljeni u istraţivanju. Na taj

naĉin istraţivaĉ pruţa svojim kolegama, a i svima ostalima koji se za
njegove rezultate interesuju, podatke i o tome kako je do njih došao.

Ovo je iz više razloga opravdano i korisno. Prvo, time se olakšava

proveravanje rezultata istraţivanja, a s druge strane znatno se

ubrzava prenošenje i uopštavanje pozitivnog metodološkog iskustva.

MeĊutim, iznošenje metodoloških iskustava steĉenih u pojedinim/

istraţivanjima nije dovoljno za brţi razvoj nauke. Za šire

razumevanje i brţe uopštavanje istraţivaĉkih iskustava odreĊene
nauke vrlo je korisno da jedna posebna disciplina sistematski

prouĉava delatnu stranu nauke. To je zadatak nauĉne metodologije.

U ovom uvodnom poglavlju raspravi jace se o predmetu

metodologije, tj. njenom delokrugu i njenim funkcijama, kao i

naĉinu  na  koji  ona  moţe  da  ih  ostvaruje.  Ustaljena  je  i  opravdana
praksa,  da  se  na  poĉetku  sistematskog  izlaganja  neke  nauke  odredi
njen  predmet  i  objasne  njene  veze  sa  drugim,  naroĉito  najsrodnijim

nauĉnim disciplinama.

1.POLAZNA ODREDBA METODOLOGIJE

Metodologija je jedna grana logike, ili još taĉnije jedan deo logike, i

opštu metodologiju je uopšte nemoguće izdvojiti iz logike. Ova

knjiga se, meĊutim, ne bavi opštom nauĉnom metodologijom, nego
metodologijom jedne posebne

12

nauke — sociologije — koja je istovremeno i jedna od osnovnih

teorijskih društvenih nauka. Zbog toga je ovo uvodno razmatranje

ograniĉeno na metodologiju socioloških istraţivanja. I tada, kao
metodologija jedne posebne nauke ona ostaje, pre svega, specijalna

logiĉka disciplina ĉiji je zadatak da prouĉava i razvija logiĉke okvire

nauĉnog saznanja, ali i istraţivaĉka sredstva i postupke koje odreĊena

nauka, ili grupa srodnih nauka, primenjuje u svojim istraţivanjima i

pomoću kojih nastoji da doĊe do novih saznanja.

Za lakše razumevanje prirode i funkcije metodologije od

kljuĉnog je znaĉaja da se odmah na poĉetku objasni razlika izmeĊu

metodologije i metoda. Ta razlika se ĉesto ne uzima dovoljno u obzir i

zbog toga dolazi do raznih nesporazuma, a neki znaĉajni zadaci

metodološkog  prouĉavanja  nauĉne  de-latnosti  ne  mogu  se  dovoljno
jasno  postaviti.Metod  je  naĉin  istraţivanja  koji  se  primenjuje  u  nekoj
nauci.  On  je  nerazdvojni  sastavni  deo  njene  istraţivaĉke  delatnosti.

Samo bi jedna „mrtva" nauka, u kojoj su se prestala postavljati nova

pitanja, koja više ne nastoji da usavrši svoje znanje, mogla da bude bez

metoda, bez istraţivaĉkih postupaka pomoću kojih treba doći do novog
saznanja. Kao takav nerazdvojan sastavni deo nauke, metod je,
prirodno, gotovo srastao sa teorijskim shvatanjima te nauke i razvija se

u najtešnjem dodiru sa onim zadacima koje nauka treba da resi u jednom

periodu. Štaviše, osnovna shvatanja o metodu su jedan od bitnih ele-
menata osnovnog pojma neke nauke i imaju usled toga, pored

istraţivaĉko-operativnog i konstitutivni znaĉaj za .nauku. Mnoge nauke

prouĉavaju iste delove stvarnosti i mogu se razgraniĉiti samo na osnovu

svojih razliĉitih osnovnih saznajriih ciljeva i, u zavisnosti od toga,

razliĉitih istraţivaĉkih pristupa. Najbolji primer za ilustraciju ovog stava

jeste odnos izmeĊu opšte sociologije i opšte istorije.

Zbog toga što je metod najtešnje srastao sa ĉitavom nauĉnom

aktivnošću i nauĉnom teorijom, kao i odreĊenim istraţivaĉkim

zadacima, nije retka pojava da u nekoj nauci postoji više metoda i

razliĉita shvatanja o najrazumnijem naĉinu organizovanja nauĉne
delatnosti. Ta razliĉita shvatanja mogu da proizilaze iz razliĉitih opštih

teorijskih stanovišta, ali i iz razliĉite prirode problema, naroĉito ako se

neka struja ili škola u nauci poĉne da preteţno bavi odreĊenom vrstom
istraţivaĉkih problema.

Dobro je poznato, na primer, da se mnogobrojne društvene

pojave ne mogu temeljitije sociološki ispitati bez najtešnj eg oslanjanja
na rezultate i postupke istorijskih nauka. U tu grupu spadaju, pre svega,

sve one pojave u ĉijem prouĉavanju je neophodno da se ispitaju duţi
procesi društvenog

razvoja i društvenih kretanja. Istraţivaĉki zadaci ove vrste se ne
mogu resiti bez oslanjanja na istorijske podatke i isto-rijski

istraţivaĉki postupak. Ima, meĊutim, drugih pojava u društvenom

ţivotu, koje je najsvrsishodnije ispitivati u sa-vremenim uslovima. U

istoriji se iz više razloga teško mogu naći sva potrebna obaveštenja o

raznim društvenim pojavama iz nekog ranijeg perioda. U vreme

kada su se u prošlosti dešavale odreĊene pojave ta obaveštenja nisu
fiksirana i tako pretvorena u iskustvene podatke. Pored toga, vreme

stalno uništava mnogobrojne tragove ranijeg društvenog ţivota kao i

razliĉite podatke o njemu, ĉak i onda kad se ovi nastoje oĉuvati, a

kasnije je gotovo nemogućno u dovoljno potpunoj meri i na

sistematski naĉin uspostaviti iskustvena obaveštenja neophodna za

sociološko prouĉavanje raznih društvenih pojava u prošlosti, na

primer, u širokoj oblasti neposrednih meĊuliĉ-nih odnosa. Zbog toga

se brojni sociološki problemi mogu najiscrpnije i najsistematiĉnije

prouĉavati na podacima iz savre-menog društvenog ţivota,
ispitivanjem

in vivo,

u neposrednom toku. Prirodno da se postupci

koji se mogu i moraju primeniti kad se ispituje društveni ţivot u

savremenim uslovima znatno razlikuju od postupaka pomoću kojih
se na osnovu nekih istorijskih izvora nastoji rekonstruisati neki raniji

period i neki odreĊeni problem u njemu. Dešava se da razliĉita

shvatanja o opštim osobinama metoda neke nauke nastaju usled
jednostranog uopštavanja iskustava steĉenih na pojedinim uţim

podruĉjima njenih istraţivanja. Dakle, jedan od više potrebnih

specifiĉnih istraţivaĉkih pristupa se poistoveti s opštim metodom

odreĊene nauke.

MeĊutim, ako u nekoj nauci postoje jako razliĉita shvatanja

o osnovnim karakteristikama i osnovnim naĉelima nauĉnog metoda,

a ne samo o najsvrsishodnijim istraţivaĉkim pristupima, to je najbolji
znak da ta nauka nije mnogo napredovala u egzaktnom pogledu. Što
neka nauka postaje egzakt-nija, njena teorija dobija jedinstveniji

oblik, uspostavlja se, saglasnost meĊu nauĉnicima o sve većem broju
teorijskih pitanja, pošto veći broj hipotetiĉnih teorijskih stavova

svojim višestrukim potvrĊivanjem postaje sve potpunije i ubedljivije

dokazan. Ujednaĉavanjem teorijskih shvatanja, gledišta o metodu se

takoĊe poĉinju sve više pribliţavati i razlike se više ne odnose na

opšta naĉela metoda, a naroĉito ne na opšte kriterije koji se

upotrebljavaju za ocenu nauĉnosti raznih istraţivaĉkih postupaka.

Razlike poĉnu preteţno da proistiĉu iz drugih izvora, a pre svega iz

razliĉite sadrţinske prirode problema koji se u odreĊenom sluĉaju

ispituju. Ali ukoliko je nauka dostigla odreĊen nivo egzaktnosti,

postojeće metodološke razlike postaju manje prepreke u

meĊusobnom sporazu-

Ovo se moţe sagledati na jednom primeru. Poznato je da je zbog velike

sloţenosti i priliĉne brzine niza društvenih oblika i procesa opisivanje onog što

se u društvenom ţivotu dešava vrlo teško i sloţeno. Upravo zbog toga što ĉesto

nismo u stanju da stvorimo u nauĉnom pogledu dovoljno iscrpnu i dovoljno

preciznu sliku o stvarnom društvenom ţivotu, mnoga teorijska shvatanja i

pokušaji nauĉnog objašnjavanja raznih društvenih pojava ostaju priliĉno

neodreĊeni, bez solidne iskustvene osnove i ne omogućuju pouzdanija
predviĊanja onog što se u odreĊenim uslovima moţe oĉekivati. Razni oblici u

kojima se u društvenim naukama od nedavna poĉela primenjivati statistiĉka

teorija uzoraka znatno su proširili mogućnosti preciznog opisivanja niza

društvenih pojava, Neiz-beţno se zapada u metodološki tradicionalizam ako

se prilikom pojave nekog novog efikasnijeg istraţivaĉkog sredstva ne

pokuša da se u novom svetlu sagledaju razni postojeći istraţivaĉki postupci i

oblici istraţivanja. S druge strane, retko kada je neki novi istraţivaĉki
postupak, ma koliko bio plodonosan, odmah dovoljno metodološki prilagoĊen

za prouĉavanje razliĉitih sadrţaja. Njegovo  dalje razvijanje i prilagoĊavanje
za-hteva obimne metodološke napore. Naroĉito sloţeni zadaci ove vrste
javljaju   se   prilikom  preuzimanja   nekog   istraţivaĉkog postupka iz drugih

nauka. Ako se novi istraţivaĉki postupci ne podvrgnu svestranom

metodološkom prouĉavanju, teško je izbeći njihovu neosnovanu apsolutizaciju

i šablonske primene, koje su karakteristiĉne crte metodološkog

pomodarstva. No, ţiva i aktivna metodološka misao je potrebna i u „mirnijim"
fazama razvoja neke nauke. Ako se nauka nije skamenila u nekim

tradicionalnim kalupima nego stvaralaĉki dela, u istraţivaĉkoj praksi stalno
iskrsavaju novi problemi koje treba metodološki ispitati i sistematizovati
nova iskustva.

Delokrug i zadaci metodologije postade jasniji ako poĊe za rukom

da se bar u najopštijim crtama odrede njeni odnosi prema logici i teoriji

saznanja, zatim prema opštoj teoriji odreĊene nauke i napokon prema
sociologiji nauke.

ODNOS METODOLOGIJE PREMA TEORIJI SAZNANJA

I LOGICI

Odmah valja naglasiti da se ne radi o nekom krutom i odseonom

razgraniĉavanju ovih disciplina, nego prvenstveno u isticanju njihovog

razliĉitog teţišta i razliĉitog stepena op-štosti u prilaţenju odreĊenim

zajedniĉkim problemima. Ako

se logika shvati kao nastojanje da se utvrde najrazumniji mogući odnosi

izmeĊu ljudske misli i stvarnosti koji omogućavaju ljudskoj misli da što
adekvatni]e shvati ono što se u stvarnosti dešava i time doprinese

usavršavanju i proširivanju granica ljudske stvaralaĉke prakse, postaje

sasvim razumljivo da se u temeljima svake logike nalaze izvesne ontološke i
gnoseo-loške pretpostavke o'tome: da li stvarnost postoji nezavisno od

ĉoveka koji pokušava da je shvati; da li je i u kojoj meri adekvatno saznanje

mogućno, a zatim, na koji naĉin je mogućno i verovatno najuspešnije.
Ponekad te osnovne ontolo-ško-gnoseološke pretpostavke logike nisu
dovoljno jasno iznete, eksplicirane, nego su sadrţane u raspravljanju raznih
konkretni j ih osobina racionalnog mišljenja, tj. odreĊenog logiĉkog sadr-

ţaja. Nesumnjivo je da je vrlo vaţno da polazni ontološko-gnose-ološki
rezultati, na kojima se zasniva i logika i metodologija, budu što jasnije izneti

i obrazloţeni. Jer, ako je iluzorno pokušavati da se logika i metodologija

izgraĊuju bez ikakvih pretpostavki o stvarnosti koja se ţeli saznati, i o tome

da li je to saznanje mogućno, nije manje štetno te pretpostavke shvatiti na

jedan krut dogmatski naĉin. Kao i sve drugo u nauci, i osnovne ontološke
pretpostavke moraju biti otvorene, pristupaĉne stalnom posrednom

proveravanju u istraţivaĉkom radu, i usled toga sposobne za usavršavanje,
dopunu, ispravljanje.

MeĊutim, osnovne ontološko-gnoseološke pretpostavke nisu

jedino podruĉje na kome se susreću metodologija, gnoseolog! ja i opšta

logika. Njihov odnos je mnogo tešnji na jednom odreĊenijem, uţem, ali za

nauku kljuĉnom podruĉju. To uţe podruĉje na kome se metodologija i

gnoseologija najviše pri-bliţuju i gde moraju stalno da saraĊuju, jeste
ispitivanje kriterija istinitosti saznanja i razrada naĉela njihovog provera-

vanja. Bez dovoljno odreĊenih i logiĉko-epistemološki zasnovanih naĉela o

postupcima pomoću kojih u nauci treba pro-veravati svaku tvrdnju, od
najelementarnijeg iskustvenog podatka do najopštijih i naj apstraktnijih
teorijskih stavova, sva raspravljanja o kriterijima istinitosti saznanja ostaju

sasvim uopštena, ĉak rudimentarna. U nauci nije dovoljno postići sa-
glasnost o osnovnim kriterijima istinitog saznanja, nego se mora

nastojati da se stalno razvijaju ĉesto vrlo sloţeni postupci proveravanja koji

treba da omoguće da se prilikom raspravljanja o svakom nauĉnom stavu

moţe što pouzdanije oceniti njegova istinitost. To je mnogo sloţeniji

zadatak i o tom će se kasnije šire govoriti. Dalje, moderna teorija saznanja,

iako je po svom zahvatu i po svojim ambicijama svakako šira od ispitivanja

nauĉnog saznanja, ipak preteţno polazi od nauĉnih iskustava i danas se
razvija u prvom redu na analizi

2 Sociološki metod

iskustava i teškoća koje se javljaju u razvoju nauke. Premda

pozitivistiĉka gnoseologija u tome obiĉno preteruje jer smatra da je
nauka jedini oblik racionalnog ljudskog saznanja, iskustvo je pokazalo

da se mnogi saznaj ni problemi mogu u mnogo ĉišćem vidu ispitati na
iskustvu nauke nego na iskustvu svakodnevnog praktiĉnog ţivota i

zdravog razuma. Zbog toga što su teoriji saznanja potrebna mnoga

sasvim odreĊena iskustva metodologije raznih nauka i s te strane se traţi
veza i uspostavljaju tešnji meĊusobni dodiri izmeĊu gnoseologije i

metodologije, obiĉno posredstvom epistemologije.

Treba ipak naglasiti da gnoseologija i metodologija na razliĉit

naĉin prilaze osnovnom gnoseološkom pitanju: da li je saznanje uopšte

mogućno. Ono što je za gnoseologiju osnovni problem, tj. da li je

saznanje o stvarnosti mogućno, po pravilu se u metodologiji rešava

postulativno. Ko se odluĉio na nauĉna istraţivanja, veruje u mogućnost
objektivnog saznanja, jer ko u to ne veruje, obiĉno se naukom ne bavi.

Zbog toga se prilikom razvijanja odreĊene metodološke zamisli u većini

sluĉajeva postulativno prihvata, ili drukĉije reĉeno, posebno se ne
diskutuje o tome da li objektivna stvarnost postoji i da li je o njoj

mogućno relativno adekvatno saznanje, nego se to ili smatra

aksiomatskom pretpostavkom, ili se ĉak o tome i ne govori. Na

postulativan naĉin, tj. bez ulaţenja u neko detaljnije gnoseološko

ispitivanje,  prihvataju  se  obiĉno  i  još  neki  drugi  osnovni  teorijsko-
saznajni  elementi,  koji  su  istovremeno  teorijsko-saznajne  i  ontološke
prirode.  Jedno  takvo  pitanje  je,  na  primer,  da  li  u  stvarnosti  postoji

objektivna uslovljenost i uzroĉna povezanost meĊu pojavama. Većina

nauĉnika smatra da je utvrĊivanje uslovljenosti i uzroĉnih veza meĊu

pojavama osnova nauĉnog objašnjenja, ili bar, kao neki pozitivisti koji

odbacuju pojam uzroĉnosti, smatraju da se nauĉno objašnjenje sastoji u

otkrivanju pravilnosti meĊu pojavama što je, ĉesto ustvari, samo

skeptiĉnije izraţena misao o njihovoj uslovljenosti. TakoĊe se obiĉno
postulativno prihvata i stav da u stvarnosti postoji odreĊen red, koji se

moţe otkriti i objasniti, i da su zbog toga mogućna, opravdana i

praktiĉno korisna razna nauĉna uopštavanja. Jer svako nauĉno

uopštavanje se zasniva na otkrivanju nekog reda, neke pravilnosti u

odreĊenom delu stvarnosti. Ovo, naravno, ne znaĉi da u savremenoj
metodologiji postoji jedinstveno shvatanje ontološko-gnoseoloških po-

stulata nauĉnog metoda, nego- samo (1) da se u njoj, a naroĉito u

metodologijama posebnih nauka, o tim postulatima šire ne raspravlja; i

(2) da se stiĉe utisak da preovladava prihva-tanje pomenutih postulata,

što,* naravno, ne iskljuĉuje razliĉita gledanja na konkretne metodološke
probleme.

U zamisli metodologije koja se izlaţe u ovoj knjizi prilazi se

navedenim, kao i nekim drugim gnoseološkim pitanjima na

postulativan naĉin, tj. prihvataju se odreĊena gno-seološka rešenja,

bez dubljeg obrazlaganja, a teţište je na raspravljanju naĉina i

istraţivaĉkih postupaka pomoću kojih se prihvaćena gnoseološka

rešenja mogu što potpunije ostvariti u sociološkim istraţivanjima. A

kako  je  sociologija  pre  svega  teorijska  nauka,  ova  metodološka
zamisao  polazi  od  slede-će  osnovne  odredbe  teorijske  nauke  prema
kojoj  je  ova  or-ganizovano  i  metodiĉno  nastojanje  da  se  doĊe  do

objektivnog, tj. opšte pristupaĉnog i proverljivog, preciznog, opšteg i
sistematskog saznanja o odreĊenom delu stvarnosti koji je predmet

njenih istraţivanja. Svakako, teorijska nauka nije samo nastojanje s
pomenutim ciljem nego i rezultat prethodnih nastojanja. Ali, dok

nauĉnu  sistematiku  i  istoriju  nauke  interesuje  prvenstveno  njeno
aktualno  stanje,  odnosno  stanje  u  nekom  ranijem  periodu,
metodologija  ispituje  nauku  pre  svega  kao  nastojanje,  kao  aktivnu

delatnost s odreĊenim ciljevima. Zbog toga je u osnovnoj definiciji

nauke naglašen upravo ovaj momenat.

Neke od navedenih osobina nauĉnog saznanja, a pre svega teţnja

za objektivnošću i proverljivošću, zatim preciznošću, a u izvesnom
smislu i sistematiĉnošću vaţe za svaku nauku premda se

sistematiĉnost u istorijskim, opisnim i teorijskim naukama postiţe,

kao što će se videti, na razliĉitim naĉelima. U teorijskim naukama se

kao bitna konstitutivna osobina javlja teţnja za opštim saznanjem.
Ima nauka, pre svega istorijskih, koje ne nastoje da doĊu do opšteg

nego do konkretnog i istorijskog saznanja o odreĊenim pojavama. To

mogu biti i vrlo široke pojave kao na primer: jedna istorijska epoha,

ali se ne smatra da je zadatak tih nauka da izgraĊuju opšta saznanja,

ako se opšte saznanje shvati kao teorijsko. U istorijskim kao i u
raznim primenjenim naukama se pomoću opšteg teorijskog nauĉnog

znanja nastoje da analiziraju i objašnjavaju izvesne konkretne pojave.

U polaznoj odredbi teorijske nauke sadrţana je pretpostavka o

mogućnosti objektivnog, opšteg i sistematskog saznanja, a pošto se
radi o sociologiji, pretpostavka se konkretizuje na saznanje o društvu.

RazraĊujući veze izmeĊu teorije saznanja i metodologije, treba se

sasvim ukratko osvrnuti još na neka pitanja. Ako je taĉno izneto

mišljenje da se u nauci i nauĉnoj metodologiji zbog prirode nauke
mora zauzeti pozitivan stav prema osnovnom gnoseološkom pitanju

o mogućnosti saznanja stvarnosti, sasvim je razumljivo da su neka

stanovišta, koja postoje u teoriji saznanja, u nauĉnoj metodologiji

sasvim neprihvatljiva. Jedno od tih stanovišta je, na primer,
subjektivizam. Samim

u nekim naukama postoji i jedinstven teorijski sistem u koji se nastoji integrisati
svo teorijsko znanje kojim nauka raspolaţe. U mnogim naukama, meĊutim,

nema potpuno razvijenog i razraĊenog teorijskog sistema koji bi sjedinjavao sva

njihova ĉinjeniĉka i teorijska znanja, nego jedino razliĉite najopštije teorije.

Naročito je potrebno imati na umu da se u naučnom fondu određene nauke

pored činjeničke građe, iskustvenih uopštavanja, zakona i teorija i

naučnog sistema nalaze kao vrlo važan za njegov elemenat i različite naučne

hipoteze koje još nisu toliko proverene i dokazane da bi se mogle smatrati na-

učnim zakonima ili teorijama.

Ove hipotetiĉke ideje se obiĉno nalaze u

središtu najţivlje aktualne istraţivaĉke delatnosti. Kad su na nekom podruĉju
iskustveni zakoni na pouzdan naĉin otkriveni, i kad njihova teorijska

objašnjenja ne izazivaju sumnje, dalja nauĉna delatnost je preteţno primenjenog
karaktera.

Najplodnija nova naučna istraživanja se obično kreću u onim

oblastima gde postoje neke plodne hipoteze.

Ako se sve ovo, tj. i izvorna graĊa i sva teorijska uopštavanja razliĉitog nivoa i

razliĉitog stepena proverenosti ukljuĉe u nauĉni metod, onda se nauka svodi

na metod, a pored njega preostaje još samo pedagoška nauĉna delatnost, ĉiji je

osnovni zadatak da priprema nove nauĉne kadrove koji treba da se na

sistematiĉan naĉin obaveštavaju o dostignutom stanju nauke i njenom metodu.

Koren gledišta koja poistovećuju metod i teoriju u nauci i ne vide razliku

meĊu njima treba oĉigledno traţiti u uoĉavanju velike usmeravajuće uloge

postojećih nauĉnih saznanja, i napose osnovnih teorijskih shvatanja u daljem
razvoju nauke i svakom pojedinaĉnom istraţivanju.

Svako istraživanje mora

polaziti od dostignutog nivoa znanja u nekoj nauci; inače se istraživač

može lako naći u nezavidnom položaju da ulaže velike napore da bi „otkrio"

već poznate stvari

. Istraţivaĉ koji shvata logiku nauĉnog rada nastoji da utvrdi

što je o predmetu njegovog istraţivanja već poznato da bi svojim
istraţivanjem zakoraĉio u nepoznato, ono što se nalazi ispred linije na koju je

nauĉno znanje u odreĊenom momentu već stiglo. Ali, premda teorijski ili uopšte

poznati fond znanja na osnovu kog se izgraĊuje hipotetiĉka osnovica novih
istraţivanja ima izvanredan uticaj na nova istraţivanja, on ipak nije deo

nauĉnog metoda.

Šta spada u naučni metod? Pre svega misaone radnje pomoću kojih

naučnik stvara polaznu hipotetičku osnovu svog istraživanja analizirajući

postojeće naučno znanje, otkrivajući u njemu neke praznine, nerešene

probleme ili izvesne nove mogućnosti međusobnog povezivanja raznih

činjenica i teorijskih stavova koji još nisu sagledani u određenom

međusob-

nom odnosu. Stvaranje hipotetičke osnovice novog istraživanja
stvaralačkim proučavanjem već poznatog znanja zahteva najveću meru
originalnosti. To je prvi korak u novom istraživanju i prva faza naučnog
metoda. U metod, zatim, spada sve ono što polazeći od  te osnovice treba
učiniti da  bi se  pribavila potrebna obaveštenja o stvarnosti, na osnovu
kojih  se može ispitati da li su i u kojoj meri polazne pretpostavke oprav-
dane; ili, drugim recima, sve ono što se preduzima u istraživanju da bi se
izgradila i proanalizirala njegova iskustvena evidencija. To je drugi deo
metoda. Međutim, potpuno izvedeno istraživanje se ne zaustavlja na ovoj
drugoj fazi. Loše je za istraživača  ako  se  zadovolji nekim  izolovanim
novim saznanjem do koga je  došao u svom istraživanju.  Izolovano
saznanje nema  nikad  veću  naučnu  vrednost.  Zbog  toga  se treća faza
istraživanja sastoji u nastojanju da se rezultati istraživanja na što aktivniji
način uključe u postojeći fond znanja određene nauke.  Ovo,  naravno,
nije jednostavan ili rutinski zadatak. Uključivanje rezultata nekog
istraživanja u fond određene nauke se ne sastoji u katalogiziranju,
prostom  dodavanju nekih novih pojedinosti postojećem znanju. Ono pret-
postavlja napor da se u svetlu rezultata istraživanja sagledaju svi oni
delovi naučnog fonda za koje ti rezultati mogu da budu relevantni. Neka
nova originalna saznanja mogu da dovedu u pitanje niz postojećih
naučnih shvatanja, ili da omoguće novu originalnu sintezu onoga što se
ranije znalo, koja se bez tih novih svojih elemenata ranije nije mogla
naslutiti ili bar nije mogla metodično izvesti. Vidi se, dakle, da je svako
razvijeno istraživanje jedno kolo, jedan ciklus u kome se, dok se traže nova
saznanja, polazi od postojećih naučnih znanja, a u zaključnoj fazi nastoji
se da se dobijeni rezultati na što aktivniji način uključe u postojeći naučni
fond. Ceo taj ciklus naučnog istraživanja treba da se resi metodom. Svojim
logičkim i tehničkim pravilima i heurističkim idejama metod treba da
omogući pronalaženje što adekvatnijih rešenja za raznovrsne istraživačke
probleme. Naučna teorija je jedan od delova postojećeg fonda naučnog
znanja, njegov bitan opšti deo

. Ona je, nesumnjivo, jedan od najsnaţnijih

izvora  heuristiĉkih  ideja metoda. Ali to ne opravdava poistovećavanje
teorije i metoda, pošto su heuristiĉke ideje samo jedan od njegovih
elemenata. Posredstvom ovih heuristiĉkih ideja ostvaruje se misaona po-
vezanost teorije i metoda, moglo bi se reći, njihovo jedinstvo Ali jedinstvo
ne znaĉi istovetnost.  MeĊusobni odnos  teorije i metoda se ne moţe
razumeti ako se ne shvate njihove razliĉite funkcije. Uprošćeno isticanje
jedinstva teorije i metoda, shvaćenog u smislu njihove istovetnosti, oteţava
dublje razumevanje epistemološke strukture nauke.