СОЛУНСКИ ФРОНТ
Образован 1916. године на иницијативу западних савезника у залеђу
солунског мостобрана, Солунски фронт је према њиховој замисли требао да има
помоћну, дефанзивну улогу у односу на остале фронтове у Европи, односно, да за себе
веже значајније непријатељске снаге како би на тај начин олакшао положаj
савезничким јединицама на Западном фронту. У таквој ситуацији, први озбиљан
покушај српске Врховне команде из октобра 1917. године да у виду меморандума
наметне савезницима своју идеју за офанзиву за коју су објективно постојали повољни
услови, завршио је неуспехом. Међутим, како је захваљујући успешној противофанзиви
савезника на Западном фронту у лето 1918. године рат улазио у завршну фазу,
савезнички ратни стратези су закључили да ни њихове трупе на Солунском фронту не
могу бити више пасивне. Постављање француског генерала Франше д'Епереа у јуну
месецу за команданта савезничке војске код Солуна требало је да најави заокрет у
плановима сила Антанте када је у питању судбина фронта на Балкану. Уједно, и српска
иницијатива за офанзиву овим је добила реалну шансу.
У септембру 1918. године снаге Централних сила држале су фронт на линији:
Валона-Охридско, Дојранско и Бутковско језеро, до ушћа Струме у Орфански залив. На
овом фронту од око 450 km налазило се четрнаест и по пешадијских дивизија са око
600.000 углавном бугарских, од тога само 30.000 немачких војника. Не рачунајући део
фронта од Валоне до Охридског језера који је држао аустроугарски 19. корпус,
непосредно потчињен аустроугарској Врховној команди, језгро немачко-бугарских
снага чиниле су: немачка 11. армија под командом генерала Штојбена; бугарска 1.
армија, командант генерал Нерезов и бугарска 2. армија са генералом Луковом на челу.
Уједно, немачка 11. и бугарска 1. армија образовале су Групу армија под командом
немачког генерала Шолца.
Савезници су истовремено имали на располагању око 619.000 војника, у
саставу: 29 пешадијских и две коњичке дивизије. Од тога француске трупе су бројале
180.000 војника, српске 140.000, грчке 135.000, енглеске 120.000 и албанске трупе 1.000
војника. Додајмо томе и италијански 16. корпус у Албанији који је био непосредно под
италијанском Врховном командом. Уочи офанзиве савезничке снаге заузеле су следећи
распоред: део фронта од Валоне до Охридског језера држао је италијански 16. корпус;
на битољском одсеку налазила се француска Источна војска; добропољском одсеку
српска војска са шест пешадијских и једном коњичком дивизијом, пред офанзиву
ојачана двема француским дивизијама; западно од Вардара Група дивизија генерала
д'Анселма, док је део фронта источно од Вардара до Орфанског залива посела Енглеска
војска генерала Милна и грчки корпус под командом генерала Данглиса. Може се
закључити да су савезници имали благу предност у људству, као и у артиљерији и
авијацији.
План генерала д'Епереа да се главни напад изведе на српском делу фронта, на
добропољском правцу, ослањао се у основи на стратегијско изненађење непријатеља.
Наиме, због изразито планинског и тешко приступачног земљишта, на коме су
доминирали масиви Кајмакчалана, Сокола, Доброг поља, Ветерника и Козјака,
бугарско командовање је овај одсек сматрало мало вероватним за озбиљнији напад,
тако да на њему није смењивало нити појачавало трупе од зиме 1916/1917. године, нити
га је фортификацијски довољно уредило за одбрану од евентуалног напада. Осим тога,
заинтересованост српске Врховне команде за предузимањем одлучне офанзиве, као и
мотив српских војника и жеља за повратком у отаџбуну, представљали су за савезнике
предност која се у оваквим условима објективно није могла потценити.
Према основној идеји за пробој фронта планирано је да српска војска, ојачана
двема француским дивизијама, изведе главни напад у циљу избијања у рејон Неготина
и Кавадараца, раздвајања немачке 11. и бугарске 1. армије и угрожавања вардарске
комуникације. У случају успешног пробоја српских армија, три дана касније отпочео
би, према плану, напад савезничких снага источно од Вардара на бугарску 1. армију,
док је француска Источна војска добила задатак да дејствује у рејону Битоља чак девет
дана по отпочињању српске офанзиве. Овакав маневар без сумње био је смео и
ризичан, јер је на правцу главног удара ангажовао свега осам савезничких дивизија
(шест српских и две француске), без потребних резерви и благовременог садејства
осталих снага на фронту, а евентуалан неуспех српске војске довео би у питање
целокупну операцију савезника на Солунском фронту. Злокобно су звучале речи
начелника британског Генералштаба, генерала Робертсона:
"Ако српски напад не
успе, ми нећемо допустити да се помоћу нас поправи ствар!"
Док се чекало коначно
одобрење савезничког Ратног савета у Паризу за почетак офанзиве, српска Врховна
команда је 4. септембра упутила сопствену директиву командантима 1. и 2. армије за
пробој фронта. У сагласности са основном идејом генерала Д'Епереа, овом директивом
су били утврђени правци напада, зоне дејстава, начин садејства, као и остала упутства о
раду српских дивизија при продору у дубину непријатељских положаја. У време када је
генералу Д'Епереу (10. септембра) од председника француске владе послато и
2
