Средња школа “Ђура Јакшић“ Рача
Матурски рад
Шпанија
Предмет: Географија
Професор:
Ученик:
Србислав Малдини Марија Радојковић
Јун 2017.
4
1. Географски положај
Шпанија је држава у
југозападној Европи која се највећим
делом налази на Пиринејском
полуострву, између 36°00’40” и
43°47’24” северне географске ширине
и између 7°00’29” западне и 5°36’40”
источне географске дужине. Њена
укупна површина износи 504.030 km
2
.
У састав Шпаније улазе и Ливија (енклава у француским Пиринејима), Сеута и Мелиља (две
енклаве на северу афричког континента са статусом аутономних градова), као и два
архипелага: Балеарска острва у Средоземном мору и Канарска острва у Атлантском
океану. Главни град је Мадрид.
На североистоку се граничи са Француском и Андором, а на западу са Португалијом. На југу и
истоку излази на Средоземно море, а на северу и северозападу на Атлантски океан. На Атлантик
излази и малим делом на југозападу који је повезан Гибралтарским мореузом са Средоземним
морем. Шпанија је преко Гибралтара, који је на свом најужем делу широк свега 14 km, у
непосредној вези са афричким континентом (држава Мароко). Због оваквог географског
положаја, шпанска држава представља мост између Европе и Африке, а њен географски положај
побољшава и чињеница да се налази између два „светска мора“. Без обзира на то што излази на
Средоземље дугом обалом, приступачног приморја има веома мало. Разуђена је само обала
Галиције и северозападне Шпаније.
5
2. Историјско-географски развој
У етимологији, име Краљевине Шпаније први пут се помиње код Феничана и
Картагињана, који су читаво Пиринејско полуострво звали Span или Spania, што у дословном
преводу значи
скривено, тајно
(скривена, тајна земља). Постоји и друга верзија порекла овог
имена, а то је да долази од феничанског термина
I-shphanim
, што буквално значи
од мрмота
,
како су Феничани звали зеца, животињу која је њима била непозната, а коју су нашли на
полуострву. Друга верзија ове исте етимологије би била
Hi-shphanim
, што значи
Острво зечева
.
Иберијско полуострво насељено је у палеолиту. На полуострву су пронађени остаци
Неандерталаца стари око 140.000 година. Прастановници Шпаније су оставили у пећини
Алтамира цртеже који спадају међу најстарије уметничке вредности на свету.
Око 3000. године пре нове ере насељавају се Ибери и Лигури. Око 1100. године пре нове ере на
Иберијско полуострво долазе Феничани, а око сто година касније и Келти. Они се постепено
мешају са Иберима и тако настају Келибери. Око 600. године пре нове ере са истока долазе
Грци, а са југа Картагињани. Сматра се да су Картагињани дали име Шпанији (H i - s h p h a n i m –
з е м љ а з е ч е в а ) .
После пораза Картагине од стране Римског царства 201. године пре нове ере, Иберијско
полуострво пада под римску власт која ће трајати наредних 600 година. Римљани су изградили
мноштво градова, мрежу саобраћајница, унапредили пољопривреду и рударство.
Келтско и
иберијско становништво постепено је романизовано (латинизовано), а Хиспанија је постала
житница Римског царства, извозник злата,
вуне, маслиновог уља, и вина. Пољопривредна
производња је повећана са изградњом система за наводњавање, од којих су неки још увек у
употреби. Цареви Хадријан, Трајан, Теодосије I, и филозоф Сенека су рођени у Хиспанији.
Око 400. године са севера продиру германска племена. Свеви заузимају Галицију, Алани
продиру још јужније, а Вандали освајају Андалузију. Најзначајније германско племе били су
Визиготи (западни Готи) који потискују остале народе и заузимају цело полуострво, оснивају
визиготско краљевство, уводе законодавство и хришћанство и владају овим простором од V до
VIII века.
