SPECIFIČNOST OVIDIJEVIH LEGIJA
UVOD
Elegija predstavlja veliko dostignuće pesništva doba Oktavijana Avgusta. U anarhijskoj
Grčkoj, elegijski metar (heksametar + pentametar) razvio se u oblik rane propagande – lako
pamtljivi slogani moralnog ili političkog sadržaja. Za helenizam, to je forma kratkih
stihovanih pripovesti, izvan okvira epa. Osim toga, epigram – jedan ili više elegijskih distiha
– vrlo je rano postao omiljena forma pesničkih natpisa. Od četvrtog veka p.n.e. koriste ga
autori kratkih, poentiranih izjava, polemičkih, erotskih, deskriptivnih, (fiktivno) nadgrobnih.
Tako elegijski distih postaje medij osobnog izražavanja svake vrste, uključujući i ljubavnu.
Nasuprot svim prethodnicima, Ovidije (P. Ovidije Nazon), poslednji veliki pesnik
Avgustovog doba, odrastao je već u doba stabilnosti. Njegov je opus veliki, nadovezuje se na
prethodnike, ali nigde nema naznaka da je Ovidija zabrinjavao odnos umetnosti i života u
obnovljenoj državi. Država je pružala red i mir, ali i ukinula moralne obaveze građanske
slobode drevnog Rima: više ne treba opravdavati pesnika koji živi sam za sebe, kao
pojedinac, izvan javnog života. Ovidije je rođen 43. p.n.e, pripada ekvitima, čak se i okušao u
javnoj službi (nakon retoričkog obrazovanja). No onda je od toga odustao (omogućilo mu je
to nasledstvo) i posvetio se isključivo pesništvu.
Ovidijev brzi uspeh osiguran je velikim talentom i brzom i opsežnom produkcijom. Uskoro je
postao najslavljeniji pesnik velegrada. Ovidijev su prvi rad nastavci elegijske tradicije Tibula i
Propercija; njihovi su motivi za Ovidija veći deo tradicije, obraduje ih duhovito i ironično –
otud osećaj distance. U njegovo doba tragedije se ne pišu samo za izvedbu, nego i za čitanje, a
izvode se i samo pojedine scene popularnih drama.
Erotske je sadržaje Ovidije proširio Heroidama, fikcionalnim pismima u elegijskom stihu,
koja heroine upućuju muževima ili ljubavnicima. Mitološki okvir omogućava Ovidiju analizu
i prikaz strasti zaljubljenih žena. Tri daljnje didaktičke pesme označavaju Ovidijev prelaz u
elegantno-frivolnu obradu erotskih tema, bez najmanje brige za “istinska” osećanja.
Duhovitost, elegantna dikcija, metrička virtuoznost, razigrana obrada epskih registara,
slikoviti opisi situacija, neiscrpni izvor novih ideja – zbog svega su toga Ovidijevi neobični
epovi postali klasici erotske književnosti. Avgustu su pružili dobar povod za službeno
obrazloženje progonstva.
