СПЕЦИЈАЛНА ПЕДАГОГИЈА
Дефиниција специјалне едукације и рехабилитације (дефектологија)
Специјална едукација и рехабилитација (дефектологија) проучава узроке и законитости
настанка инвалидитета или ометености у развоју, као и промене које се јављају у телесној,
психичкој и социјалној сфери живота особе са инвалидитетом или са развојним
поремећајем. Она истражује и одабира методе превенције, рехабилитације, социјалне
интеграције, васпитања и образовања особа са хендикепом.
Поступци у раду са децом са сметњама у раду
Специјална едукација и рехабилитација (дефектологија) одабира посебне методе и
могућности превенције, дијагнозе, рехабилитације, реедукације, социјалне
интеграције/инклузије лица – деце са сметњама у развоју.
Превенција
представља отклањање узрока или ублажавање последица поремећаја. Примарна
превенција обухвата поступке информисања јавности о штетном утицају појединих
чинилаца, као што су алкохол, дрога, поједини медикаменти, рентгенска и друга зрачења,
о етиологији наследних болести и сл. Она делујеје преко средстава јавног информисања,
трибина, саветовалишта за адолесценте, предбрачна саветовалишта за труднице,
саветовалишта за адолесценте и др. Секундарна превенција обухвата рано откривање
поремећаја и предузимање лечења на најранијем узрасту. Терцијарна превенција има за
циљ спречавање појаве рецидива. Уопштено превенција у свим видовима подразумева
целовит приступ особи са инвалидитетом и њеној породици.
Дијагностика
има за циљ утврђивање врсте, обима и порекла оштећења и давање могуће прогнозе. При
томе је важно третирати особу – дете са сметњама у развоју као личност, а не само
поремећај који има.
Компензација
водећа метода у специјалној едукацији и рехабилитацији (дефектологије), за коју се
залагао још Переира у 18 веку, подразумева заобилажење оштећених система и органа и
оспособљавање оних система и органа који су очувани да преузму њихову функцију.
Реедукација психомоторике
Психомоторика подразумева структуре које чини спрег психомоторике и функције које се
тим спрегом врше. Активност психомоторике је увек вољна, организована и усмерена.
Врши се екстремитетима, телом, деловима тела, говорном и мимичном мускулатуром.
Кроз њу сагледавамо намере, осећања, ставове способности, па и ниво информисаности
субјекта који ту активност врши. Кроз њу процењујемо квалитете личности која је пред
нама, а та личност, опет са своје стране, активношћу психомоторике процењује
квалитетете света у којем се нашла и погодности просторних и социјалних услова и њене
властите потребе.
Реедукација (лат. re-опет, ponovo; еducatio – васпитање) психомоторике подразумева
превежбавање искуства детета или адолесцената, па и одраслог у неким случајевима, која
су настала услед дисхармоничног развоја структура психомторног спрега. Под
психомоторним спрегом подразумева се област психичких функција(осећања,
интелигенција); област централног нервног система ЦНС (кора мозга, мали мозак,
екстрапирамидални пут, ретикуларни систем, ћелије предњих рогова кичмене мождине);
структура мишића (мишићна плоча, мишићно вретено, мишићна влакна). Ток и ритам
развоја ових структура није исти за сву децу. Нека деца проговоре касније, нака проходају
касније или показују различите облике неуклопљености и прихватања средине. Неке
структуре и функције могу бити успорене у развоју или су на нешто нижем нивоу. Из
оваквих структура психомоторног спрега јавиће се проблеми у области односа и искуства
о себи, другима, о простору, времену, проблеми у области математичког мишљења, у
области односа искуства о себи, другима, о диференцираности осећања и друго. Због тога
смо у ситуацији да вршимо реедукацију, превежбавање животних искустава која су довела
до дискалкулије, до недозрелог понашања, до неурастеничних тегоба.
Реедукација психомоторике је и скуп педагошких поступака којима се побољшава и у
границама датих могућности усавршава способност рада у области оштећене функције.
Рехабилитација
По дефиницији Светске здравствене организације рехабилитација је комбинована и
координирарана примена, медицинских, социјалних, педагошких и професионалних мера
ради оспособљавања јединки да постигну највећи ниво функционалне способности. То
говори о мултидисциплинарном приступу у рехабилитацији , што подразумева тимски рад
стручњака различитих профила.
Социјализација (примарна, секундарна и терцијална)
У најширем смислу речи социјализација представља укључивање у друштвену заједницу.
Примарна социјализација се стиче у периоду детињства и адолесценције, када се стичу
први обрасци понашања, говор, игра, интересовања, ставови, моралне вредности...
Секундарна социјализација представља преузимање социјалних улога у браку и породици,
на раду, културним, спортским и другим активностима. Последње животно доба захтева и
специфичне облике друштвеног живота у које се старе особе уклапају и уче нове обрсце
понашања као што су живот у домовима, дружење са пензионерима и слично.
Социјализација (интеграција,инклузија, адаптација, утилитет, социјална заштита-
азил)
Социјализација особа са инвалидитетом има својих посебности који зависе од врсте и
степена оштећења, могућности развоја психичких функција, резултата рехабилитационих
мера, стимулације, заинтересованости средине ( породица, школа, радна средина и др.)
Најкоплекснији облик социјализације је интеграција-инклузија које су се до пре неколико
начину постојања у свету. После обраде постуралности и телесности, приступао би обради
чула и то најпре вида и слуха („вид је активно, а слух пасивно чуло интелигенције“). Ово
значи да је Сеген још у 19.веку предвидео улогу сензомоторне организације, на којој ће
инсистирати Пијаже стотину година касније.
Крајем 19.века психијатар Бурневиј је први у Паризу дефинисао идеју медицинско-
педагошких одељења и остварио је у болници Бисетр. Ова болница је била намењена деци
и омладини са интелектуалном ометеношћу. Ипак, се сматра да је прва специјална школа
отворена у Швајцарској у Клапареду, 1898.
Марија Монтесори је покренула систем алтернативних школа, насупрот традиционалним,
и нагласак је давала психмоторици, а процес сазнања градила је на сензомоторним
активностима и искуствима. Она је креатор педагогије „са дететом у центру пажње“са
акцентом на пасивном запамћивању и активном учењу (главни мото „урадим и
запамтим“), што наставника у извесној мери уклања из центра едукативног процеса.
Значајан је и оснивач Катедре за психологију у Паризу Ејера, у раду са олигофреном
децом, а педесетих година прошлог века Ажигуеиру, који је у Психолошкој лабараторији
при болници „Св.Ана“ у Паризу, доградио је метод реедукације психомоторике.
Проф. Светомир Бојанин је предмет Реедукација психомоторике са неуропсихологијом
увео на основне студије Дефектолошког факултета у Београду 1997/98.г.
Инклузивно образовање и васпитање
- Педагошки профил детета/ученика
- Индивидуални образовни план (ИОП)
- Правилник о ближим упутствима за утврђивање права на ИОП, његову примену и
вредновање.
Рана интервенција
Последње године двадесетог века(Андрејевић,2005) донеле су велике промене у односу
према особама са инвалидитетом које имају неко од делимичних или трајних оштећења. У
овом веку у економски богатим земљама рехабилитација показује изванредне резултате
видљиве на сваком кораку. Анлизе експерата УН указују на нове методе, технике и
технологије као и начине у решавању многобројих проблема, у третману, едукацији и
рехабилитацији особа са посебним потребама које чине око 10% светског становништва.
Нове идеје, сугестије и искуства истакнутих стручњака из Европе говоре о заједничким и
новим програмима за даље решавање битних питања превенције, дијагностике,
рехабилитације и заштите ове деце.Законом о образовању у Србији не дефинише се
адекватан приступ према особама са посебним сметњама у развоју у систему образовања
од предшколског до високог образовања. Социјална изолација ове деце је резултат
сегрегације и негативних ставова средине и локалне заједнице.
Поред ових постоје многобројне и друге баријере које чине ове особе „невидљивим“. Због
тога се сматра да је потребна сензибилизација шире јавности за проблеме и потребе особа
са сметњама у развоју, измена законских прописа, едукација стручњака који раде са овим
особама, елиминација архитектонских , перцептивних, комуникативних и других баријера
која овим особама могу отворити пут ка потпуној социјалној интеграцији. Ови захтеви
нису претерани, а корист је врло велика.Концепт ране интервенције подразумева два
блиско повезана аспекта: старост детета и сам рад с њим. Рад може почети по рођењу
детета или у првим годинама живота, у сваком случају пре поласка у школу. Ово је опште
прихваћен концепт ране интервенције и служи као основа приликом третмана са децом.
Медицинске, терапеутске, образовне и друге мере без обзира на период дететовог живота
треба обезбедити што раније.
Помоћ и подршка треба да су на располагању чим потреба за њима буде пријављена или
уочена. С обзиром на то да рана интервенција подразумева мере које се спроводе у првим
годинама дететовог живота, она се може посматрати и као збир свих мера усмерених на
децу и њихове породице, а у циљу задовољавања посебних потреба деце код које постоји
ризик од заостајања у развоју односно деце чији је развој већ успорен.Циљ ране
интервенције је да подстакне сензомоторни, емоционални, социјални и интелектуални
развој детета и тако му обезбеди активно и што успешније и самосталније учествовање у
друштвеном животу.
Подразумева се и примена свих видова интервенције неопходних у првим годинама
живота детета, укључујући;
* уочавање проблема везаних за физичку неспособност, неповољне социјалне, породичне
или образовне прилике;
* превенцију оштећења или даљих проблема;
* стимулацију развоја;
* помоћ и подршку породици.
Три главна циља су откривање, превенција и стимулација. Рана интервенција подразумева
што је могуће раније откривање оштећења. Рана дијагноза, на пример пренатална,
подразумева предузимање разних врста мера – медицинских,образовних и осталих.
Преузете мере помажу да се ризик којем је дете изложено смањи односно да се превазиђу
оштећења која могу настати. Превенција подразумева примену мера неопходних у циљу
што ефикаснијег спречавања настанка оштећења.
Два су вида превенције:
* спречавање проблема пре него што се појаве (углавном је реч о медицинском и
образовном третману) – овај вид превенције односи се на ширу јавност, обухвата пружање
и ширење информација и изграђивање свести људи;
* спречавање настанка даљих оштећања односно проблема које је могуће избећи – рано
пружање подршке и неге може смањити проблеме детета односно спречити настанак
нових.
Стимулација наглашава важност мера које се предузимају код детета од тренутка када је
откривено оштећење. Циљ је подстицање физичког, менталног и социјалног развоја детета
коме треба помоћи што је раније могуће с обзиром на утицај који мере предузете током
првих година живота имају на развој детета.Сврха стимулације је стварање могућности за
најбољи могући развој путем предузимања медицинских, образовних и социјалних мера
од тренутка када је оштећење примећено, очекивано или постоји очигледни ризик за
знацима и симболима, уз уредан неуролошки налаз и интелигенцију. Суштина поремећаја
је у недограђености или поремећају способности рачунања , односно симболизације.
Програм помоћи; Релаксацијом се повољно делује на психичке функције, чиме се постиже
терапеутски ефекат. Из активности реедукације психомоторике користити вежбе
координације, латерализације и оријентације у простору. У ове активности спадају вежбе
за графичко приказивање предмета и односа, чиме се увежбава графичка симболизација у
области перцепције простора. Усавршавати симболизацију појмова и појава у области
говора (слушање изговорених речи, вођење разговора, игре са именовањем предмета,
појава, бројева, слова, препознавање предмета и појава приликом описивања и сл.)
*
Развојна диспраксија
– праксије су вољни покрети које дете изводи са јасним циљем. То
је способност усмеравања активности која се учи и развија током раног детињства од 1 до
3 године. Ток развоја праксичких активности код неке деце може да буде успорен или
дисхармонично постављен, што даје клиничку слику диспраксичног детета, које у вртићу
и школи обично називају неспретним. Савремена неуропсихологија дефинише три
клиничке слике манифестације развојних диспраксија:
-Општа развојна диспраксија – Валоновог типа- Валон је описао клиничку слику овог
поремећаја-као неиздиференцираност телесних функција при чему дете не разликује
властите моторне реакције од реакције другог, понашање у односу на захтеве околине је
глобално и неиздифиренцирано. Валон у зависности од симптома који доминирају говори
о четири групе развојно-диспраксичких поремећаја:
-објектна апраксија - неприлагођеност покрета структури предмета-тешкоће облачења,
дислатерализованост;
-апраксија органа-немогућност извршавања покрета органа на налог, чини се да не
разумеју захтеве других, као што су „прати погледом прст“ и сл.
-постурална апраксија- тешкоће у извршавању налога за психомоторне активности-
недовољно јасна веза представе покрета и извршења;
-вербална апраксија –везана за област вербалне мускулатуре, чини се да дете не разуме
вербалне налоге, оваква деца касније проговарају и речник им је оскудан.
-Развојна конструктивна диспраксија је неспретност, неуспех у учењу и неприлагођеност
социјалним нормама понашања, уз очувану интелигенцију, углавном код деце млађег
школског узраста. Клиничка слика се манифестује и постаје упадљива кад деца крену у
вртић: неприлагођена су, моторно су неспретна, дислатерализована су, а структуре
мишљења им нису подједнако развијене унутар једног оперативног периода: док су
тешкоће осећајног живота и проблеми у социјалној сфери уз пратеће манифестације
клиничке слике овог поремећаја. Програм помоћи: Вежбе за познавање телесне
целовитости, препознавање другога, откривање односа између тела, простора и покрета.
Вежбе овладавања манипулативним простором, овладавање потребним нивоом
класификације, серијације, конзервације и представним мисаоним операцијама.
Психотерапеутски поступци применом релаксације, саветовања у групи и саветодавни рад
са родитељима, васпитачима и учитељима ради усклађивања ставова и захтева са
могућностима и потребама детета.
